Preljubnici (tekst iz drugog broja)

            Najveći je greh za svakog zagriženog (pa i onog manje zagriženog) navijača prelazak njegovog ljubimca u redove najvećeg i najomraženijeg rivala. Bio on gradski, lokalni ili na nivou države, svaki klub na svetu ima jednog takvog – najljućeg rivala. Seltik ima Rendžerse, Boka ima River, Real ima Barsu, a Partizan ima Crvenu zvezdu. Utakmice između ovih rivala pobuđuju najveće interesovanje i imaju posebnu draž, bez obzira na trenutnu formu i stanje na tabeli. Ove utakmice nabijene su emocijama i ono osećanje sa kojim se najčešće i najintenzivnije susrećemo u mečevima protiv svojih arhe-neprijatelja jeste upravo mržnja, čista i iskrena. Kao što se od igrača očekuje da upravo u ovim duelima pokažu najviše i najbolje što umeju i mogu i tako dokažu svoju lojalnost klubu, tako se i podrazumeva da nijednom igraču ne bi trebalo i ne bi smelo ni pod kojim okolnostima da se desi da karijeru nastavi upravo u redovima najvećeg protivnika (druga strana lojalnosti). To je aksiom koji na svim meridijanima važi i vredi i ne bi trebalo posebno ga pojašnjavati. Međutim, kako život piše najrazličitije romane, dešavale su se (i dešavaće se) i upravo takve vrste izdaja. Neko se na takav potez odlučivao zbog novca, neko iz osvete, neko iz hira, neko iz radoznalosti, neko radi napretka u karijeri.... U narednom delu ove teme pokušaću da prikažem retrospektivu prevarnih radnji, zabijanja noževa u ledja, izdaja, prebega i preljuba na relaciji ’mi – oni’. Ko je i u kolikoj meri zgrešio, ko je prodana duša a ko ne, kome se može (makar delimično) a kome ne oprostiti, čija se prevara može razumeti (opet makar delimično) a čija nikako... razlučite sami.   

  

FUDBAL 

     Fudbal je na ovim prostorima uvek bio najpopularniji sport, te je logično da je i istorija neprijateljstava izmedju crno i crveno belih upravo na travnatom tepihu najintenzivnija, pa je u skladu sa tim ovde i bivalo najmanje turbulencija, odnosno najmanje prelazaka sa jedne na drugu stranu topčiderskog brda.  Ipak, bilo ih je, kako manje tako i vise značajnih.

     Led su probijali Palfi, Đurđević i Jezerkić prelazeći tokom 50-ih iz PFC-a u komšiluk. U suprotnom smeru u tom periodu krenuo je Rudinski. Ubrzo potom prvi veliki šok izazvao je Branko Zebec, legenda Partizana koji oteran iz našeg kluba pristupa ciganskoj ‘mangupariji’. Ipak,  najkontroverzniji transfer iz tog pionirskog perioda rivaliteta bio je onaj Velibora Vasovića. Svedoci toga vremena pripovedaju kako je to uradio iz čiste obesti. Samo godinu kasnije vratio se u crno– belo jato i bio nosilac ekipe koja je dogurala najdalje u istoriji kluba ’66. godine. Ako se ovakav nedozvoljen igrački izlet može pripisati mladosti i nestašnom karakteru, onda se sigurno ne može opravdati onaj trenerski. Naime, Velibor je svoju crno – belu dirigentsku palicu iz 70-ih zamenio onom najružnijih boja i proveo dve sezone na klupi u rupi 80-ih godina. Takodje, ostalo je zabeleženo da je trener i jednih i drugih bio i Gojko Zec. Valja pomenuti da je i prva Zvezdina zvezda Rajko Mitić zabeležio nastup za Partizan u Moskvi  protiv CDKA (današnji CSKA) ’46. godine. Doduše, kao ispomoć u toj posleratnoj godini, ali nastup je nastup. Ovaj najraniji ciklus zatvorio je jedan od braće Čebinac – Zvezdan, kome je očito u imenu bilo zapisano u kom će se klubu naći posle Partizana.

   Nakon višedecenijskog statusa quo između nas i njih, ’86. godine javnost je uzburkao senzacionalan transfer Milka Đurovskog iz ulice Mateje Kežmana (tada još ulica nije nosila taj naziv) u Humsku 1. Gulanferski heroj i kandidat za petu njihovu zvezdu ustalasao je javnost kao nikada do tad. Teško je poverovati u verziju kako garagani nisu hteli produžiti ugovor sa Milkom. Verovatnije je da je sve to maslo prepredenog muljatora Zečević Žarka koji negde u to vreme počinje da vedri i oblači upravom našeg voljenog. Svejedno, Grobari su Milka prihvatili (i svaki derbi čađavce uz prigodnu pesmu na njegov prebeg podsećali), ganferi mu nikada nisu oprostili. Samo dve godine kasnije, Milkovim stopama krenuo je i Goran Milojević. Njih dvojica zajedno bili su deo ekipe koja je ’89. godine donela Partizanu Kup Maršala nakon 32. godine čekanja.

     Tokom devedestih i dvehiljaditih naboj među večitim rivalima dostigao je kulminaciju. Obostrana mržnja je narasla do neslućenih razmera i smatralo se da je nemoguće da do novog prelaska ikada dođe. Ipak, 2009. godine iz njihovih u naše redove prešao je Brazilac Kleo. Osim što je sa fudbalske strane to bio jedan od retkih pametnih poteza Đure i mornara, ovaj transfer nije izazvao neki veći potres iz razloga što je u pitanju stranac koji i nije mogao na valjan način (za kratak period koliko je bio prisutan) da doživi rivalitet između ova dva kluba. Partizanovci su ga listom prihvatili, a kako i ne bi  kada je izvanrednim izdanjima kupio sve poklonike crno– bele boje. Već sledeće godine, nakon plasmana u ligu šampiona i stvorenih uslova za ozbiljnu kupovinu na fudbalskom tržištu, naša uprava se odlučila za potpuno sumanut potez, angažman Vladimira Stojkovića. Iako ovo nije bio direktan transfer iz žgadije u svetinju, odjeknulo je kao bomba. Naime, Stojković je Zvezdino dete i bivši kapiten musavih. Osvedočeni ciganin, sa antologijskim televizijskim nastupom u kome veli da nema tih para za koje bi igrao za Partizan jer ‘ to je kada nešto mrziš ‘. To što je šnajder umislio da je ovim potezom uterao ciganima, ni ne shvatajući da je uterao svakom pravom Grobaru (ili ipak možda shvatajući ) ne opravdava ovakav gnusan čin. Činjenica da to njih veoma boli, ne treba da bude razlog zbog kojeg bi mi gazili po sebi samima. Ipak, neki su mu ‘ružnu prošlost’ oprostili i prihvatili ga kao ’Stojketa grobara’ (ironije li), dok verujem da je većina navijača Partizana prema njemu i dalje ravnodušna ili ga doživljava sa istom onom iskrenom mržnjom kao i kada je nastupao za svoju prvu ljubav.  U ovom periodu aktuelne su bile i priče o transferima Mrđe i Lazetića (još jednog bivšeg ciganskog kapitena i oličenja ciganštine), hvala Bogu te do njih nije došlo. Verujem da se samo Djurica pitao da bi i oni završili u Partizanu.

       Da se dotaknemo i onih koje bije glas da su u mladosti navijali za jedne (čak bili i aktivni na Jugu ili Severu) a da su usled raznih okolnosti svoju karijeru gradili u drugom ljutom rivalu, što mu takođe dođe neka vrsta  prevare (vanbračne). Tako se za Žigića zna da je bio Grobar, a da probu u Partizanu nije prošao. U tom kontekstu se pominju  i Marjan Marković, kao i Pavle Ninkov. Obrnuta situacija je sa Goranom Gavrančićem i Milošem Bosančićem. Čarsija priča da je i sadašnji igrač Partizana Vladimir Volkov navijač komšinice. Ovakvih glasina postoji još dosta, ali ipak su one u domenu rekla – kazala te ih treba uzeti sa određenom rezervom.

   

     Na samom kraju u posebnu kategoriju svrstao bih malog Čavu – Miloša Dimitrijevića , sina velikog Čave- Zorana Dimitrijevića legende i jednog od najomiljenijih igrača Partizana ikada. 2011. godine  mali Čava je potpisao za Zvezdu, zgrešio iako to nikako nije smeo da uradi. Ako ni zbog čega drugog ono zbog pijeteta prema svom pokojnom ocu. Zato će uvek i ostati mali…mali Čava, i mali čovek. 

KOŠARKA    

     U igri pod obručima situacija je znatno drugačija. Neverstava je bilo zaista mnogo. Tome doprinosi i činjenica da je animozitet, ipak u ovom sportu u prošlosti bio dosta manje izražen, delom i zbog toga što beogradski klubovi nisu bili ni blizu tako dominantni u odnosu na ostale kao u fudbalu. Tako se ’87. godine u finalnoj seriji play- off-a između Partizana i Zvezde u Pioniru pevalo sa obe strane ’Titula Beogradu’, uz radost što je višegodišnja dominacija Cibone  konačno prekinuta.  Iz ranijeg perioda najpoznatija imena koja su menjala dres su: Aleksandar Nikolić, često nazivan ocem  košarke na ovim prostorima koji je i igrao za oba i trenirao oba kluba. Stari naš poznanik Pešić Svetislav koji nam je poslednjih godina često dolazio do klupe sa odredjenom namerom, kao igrač nosio je neko vreme crno- beli dres. Tu je i Moka Slavnić, najpoznatiji Zvezdin igrač u istoriji koji je pred  kraj karijere zaigrao za Partizan i u njemu nastupao jednu sezonu. Slično je bilo i sa Draženom Dalipagićem legendom ’kk Partizan’ koji je jednu sezonu na kraju karijere odigrao u Crvenoj Zvezdi.

      Do stvaranja ozbiljnijeg rivalstva dolazi tek sa raspadom države zajedno sa drastičnim padom kvaliteta. Partizan u potpunosti preuzima primat te je samim tim prelazak sa ciganske strane Kalemegdana na našu predstavljao i napredak u karijeri određenog igrača. Sledstveno tome Partizan su pojačavali Dragoljub Vidačić, Aleksandar Gilić, Dejan Tomašević, Miloš Vujanić, Jovo Stanojević, Luka Bogdanović, Goran Ćakić, Čedomir Vitkovac, Lorens Roberts pa i Slavkan Vraneš… Sa druge strane u suprotnom smeru su odlazili nasi škartovi, igrači za koje jednostavno nije bilo mesta u našoj ekipi. Počevši od Zorana Sretenovića i Olivera Popovića preko Aleksandra Gajića, Mirka Kovača, Bojana Bakića, Save Lešića, Darka Balabana... Tu je i Raško Katić koji je igrao za jedne, pa za druge, da bi se opet vratio prvima (mada je Diva tehnički i formalno pravno nov klub).

     Čitava je i plejada trenera koji su vodili i jedne i druge. Tu su već pomenuti Aleksandar Nikolić i Moka Slavnić, zatim Vladislav Lučić, Bora Džaković, Ranko Žeravica. Nažalost, ovde pripada i Dule Vujošević, koji je u sezoni kada smo mi postali prvaci Evrope trenirao cigane.

      Ipak, dve izdaje naročito su digle prašinu. Jednu je načinio Vlade Divac. Možda i najpoznatiji srpski košarkaš u svetskim razmerama, nastupio je za vreme štrajka u NBA ligi za najomraženije, koji su eto ( i to je za nevericu ) baš tada nastupali u svojoj jedinoj evroligi. Za par stotina hiljada dolara, odigrao je dve utakmice za musavce i tako se posrao na sve one koje je odigrao za nas. Šta li mu je to trebalo u poznim igračkim godinama normalnom čoveku ni tada nije bilo, a ni danas nije jasno. Kasnije je postao predsednik ’kk Partizan’ i izjavljivao kako mu je taj ispad od ’samo dve utakmice’ bio najveća greška u životu. Njegovo pravilo o ’samo dve utakmice’ postalo je ponovo aktuelno dosta godina kasnije na relaciji Beograd – Milano pod parolom ‘zarad mira u kući’ , što i ne iznenadjuje jer se radi o sličnim strukturama ličnosti kojima ništa nije sveto, i koji bi sve sa svima u skladu sa sopstvenim interesima. Kad je mogla legenda, što ne bi mogli i oni... Drugu, još težu izdaju načinio je ’grobarčina’  Milan Gurović. Ta spodoba ne zaslužuje ni da bude komentarisana u bilo kom kontekstu. ’Creme de la creme’ u kategoriji ološa. Šljam nad šljamovima. Nadam se samo da će još dugo plakati i suze brisati…

    Zanimljive su i kuloarske priče kako je Sale Đorđević kao klinac bio proglašen netalentovanim u Zvezdi, kao i podatak da je Nemanja Bjelica iz istog razloga proglašen prekobrojnim u Partizanu zbog čega se kasnije javno kajao Duško Vujošević. Takodje, priča se kako je Marko Kešelj u mladosti bio veliki Grobar, a verovali ili ne Novica Veličković zvezdaš (u šta je zaista teško poverovati).

OSTALI SPORTOVI 

   I u drugim sportovima je dolazilo do mnogo ovih, ’samo ne kod njih’ prelazaka. Ovde treba imati u vidu i ekonomski, pored sportskog aspekta, i znati da su ovim sportistima i primanja znatno manja, vrlo često im je nakon raskida ugovora i egzistencija ugrožena te je stoga i lakše oprostiti ovu vrstu neverstva u potrazi za uhlebljenjem i pukim opstankom kako u profesionalnom tako i životnom smislu. 

 

    Najpoznatiji rukometaši koji su menjali klupske boje su: Predrag Perunčić, Aleksandar Knežević, Vladan Matić, Nenad Puljezević, Miki Radosavljević, a kasnije i Vladica Stojanović, Nenad Maksić, Milan Ćorović kao i mnogi drugi. Obe ekipe su trenirali Ljuba Obradović, Branislav Pokrajac...

    

   Vaterpolo je sport gde je nenormalna razlika u kvalitetu i broju trofeja između nas i njih u odnosu na druge sportove. Partizan je institucija i najtrofejniji klub na svetu, ciganija je kepec koji nastoji da postane ravnopravan takmac veštačkim pumpanjem iz političkih centara moći. Sa tim ciljem, ganfere koji zapravo i nisu više Crvena Zvezda (ali to je već posebna priča) , pojačalo je ove sezone nekoliko bivših naših igrača. Prvo Avramović (još ranije), pa Prlainović, Šefik, Rađen, Pjetlović. Jugoslav Vasović je u više navrata nastupao i za jedne i za druge (ima nešto u tom prezimenu Vasović). Istini za volju ostalo je zabeleženo da je vaterpolo ikona i možda ponajbolji igrač sveta svih vremena Vladimir Vujasinović, koji je doneo poslednju titulu prvaka Evrope Partizanu i koji je danas trener u istom, na početku svoje karijere igrao u Zvezdi. Takođe, Igor Milanović još jedna igračka legenda Partizana je napravio sličnu svinjariju kao i Divac, kao veteran odigrao je jednu sezonu za one za koje nije smeo.

    I na kraju, jedan sport koji je u osnovi pojedinačan, ali gde takođe postoji ekipno takmičenje. U pitanju je tenis i prvi igrač sveta Novak Đoković koji se deklariše kao navijač crveno– belih a koji za iste nikada nije igrao, već upravo za Partizan. Sa druge strane tu je malo manje uspešni Viktor Troicki, koji je bio član Crvene Zvezde a vatreni je navijač i prilično je redovan na utakmicama svih sekcija Partizana.