Treći broj fanzina u najvećoj meri je posvećen sećanjima na pokojnog Mirka Čelzija. Prenosimo vam jedan od šest tekstova koje su napisali Mirkovi drugovi.
Danima već pokušavam da napišem nešto o Mirku i baš mi ne ide. Inače sam protiv pisanja o ljudima koji više nisu sa nama. Ako sam imao nešto lepo da im kažem, da im pomognem u nevolji ili ih razveselim nekom šalom, onda sam to uglavnom već uradio. A ako nisam, malo je kasno, jebiga.
I zaista, šta napisati o mrtvom prijatelju? Da je bio pametan, dobar, poštovan, Grobarčina sa velikim G, sportista, avanturista, fakultet, posao, devojka, omiljen u društvu... Ne, ja o tome neću pisati. Ne zato što Mirko sve to nije bio, naprotiv, bio je i mnogo više, već zato što ću isticanjem svih pozitivnih osobina samo još više žaliti zbog toga što je jedan takav mlad i perspektivan život potpuno nepotrebno i prerano ugašen. Imao je Mirko i neke loše osobine, jedna od njih ga je i načinila objektom ovog teksta i jednog grafita na Banovom brdu.
Zato ću u ovom tekstu samo da vam, često bez ikakvog reda i kompozicije, navedem neke anegdote iz našeg druženja. Samo ću da na papir stavim šta je meni u glavi kada neko pomene Mirka. I to bez ikakve namere da time pokažem kako sam ga ja najbolje poznavao i kako sam mu baš ja bio najbolji drug, jer to nikako ne bi odgovaralo istini. Zato ću ovaj tekst da napišem iz glave, što se kaže iz prve ruke. Ukoliko se nekom od vas koji ovo čitate učini da su se te stvari desile drugačije - jebiga, žalim slučaj. Trebalo je da vi provedete 10-15 godina na tribini i van nje sa Mirkom pa da vi napišete bolje.
1994.
Ni sam ne mogu da se setim kada sam prvi put sreo Mirka, pa neću ni vas da lažem, ali je to svakako moralo biti negde krajem 1994. godine i na utakmici Partizana. Nas je Grobara na jugu, naročito na malim utakmicama, tada često bilo samo par stotina i manje-više smo se svi površno poznavali. A, osim toga, Mirka je i tako bilo veoma teško ne primetiti. Osim po tome što je bio stalni gost svih tribina stadiona i poljana na kojima je igrao Partizan, Mirko se isticao i pomalo teatralnim ponašanjem i ekscentričnim izgledom (često je, recimo, kosu farbao u plavo). Imao je vrlo specifičan smisao za humor (Bru Sli fazon/ne mešati sa Brus Lijem, Rokeri s Moravu...). A najviše je bio poznat po plavom Čelsijevom šalu koji je prvi nosio na jugu, bar medju nama mladjima. U to vreme Grobari se još nisu ložili na Lacio, AC Milan i PAOK nego su bili popularni Englezi a medju njima, iz nekog razloga, najviše Čelsi. A on je imao neku tetku u Londonu pa je tako uspeo da se dokopa tog odevnog predmeta čija se vrednost izražavala u zlatu. Odskakao je i isticao se u masi pa je vrlo brzo dobio nadimak Mirko Čelzi (da, da sa Z!). Par godina kasnije smo i mi drugi uspeli da nabavimo svoje dresove i šalove Čelsija, ali to već više nije bilo isto jer su se simpatije, naročito posle 1998. godine, okrenule Njukaslu i drugim ostrvskim nižerazrednim crno-belim klubovima.
TLN
Meni se, priznajem, ta ekipa sa Banovog brda u početku uopšte nije svidjala. Nekako mi se činilo da furaju taj neki elitistički fazon koji sam oduvek mrzeo. Kao, oni su gistro posebni, uvek nešto sa strane, pevaju svoje pesme, uvek kontra svemu. Medjutim, sa ovim iskustvom, sve mi se više čini da mi se najviše nisu svidjali zbog toga što mesecima nisam uspeo da postanem deo tog kruga. A nije da se nisam trudio. Uvek kada sam pokušao da se ubacim u neki razgovor izmedju likova iz njihove ekipe završilo se tako što sam bio iskuliran kao da ne postojim. Sve do jednog dana kada sam u Mirkovoj blizini, u razgovoru sa jednim drugarom sa Banjice, iskoristio neku manje poznatu repliku iz Top liste Nadrealista. I danas pamtim sjaj u Mirkovim očima kada je čuo da se još neko zamlaćuje tom vrstom humora i da u meni ima adekvatnog sagovornika na tu temu. Iz utakmice u utakmicu sve češće smo stajali zajedno na tribini, počeli smo da pričamo i o drugim stvarima i shvatili da, osim što smo generacijski bliski, imamo i mnogo drugih zajedničkih interesovanja. A Partizan je, svakako, bio jedno od najvećih.
Partizan
Danas je to teško objasniti mladjim navijačima ali u to vreme Partizan je zaista bio centar naših navijačkih interesovanja, dok su tuče, koreografije, grafiti i slično bili samo pojavni oblici te ljubavi. Bilo je bitno da ideš na svaku utakmicu i, ako je moguće, na svako gostovanje. Da znaš igrače svog kluba, da pevaš celu utakmicu i da aplaudiraš čak i ako izgubimo. Iako su tada bili u velikoj ekspanziji, iako su ih svi hvalili, sećam se da smo se mi uvek odnosili prema Radovcima sa nekom dozom prezira, jer smo ih uvek kapirali kao navijače koje klub zapravo ne zanima. Oni su tu bili samo jedna jako dobro organizovana banda dok ih je bolela patka da li će Rad da pobedi ili izgubi. A nama je celokupno životno raspoloženje zavisilo da li ćemo da dobijemo u Podgorici, recimo.
Ako sam na nešto ponosan u svom navijačkom životu to je onda što se moje gledište po tom pitanju stoprocentno poklapalo sa Mirkovim, a on je zaista bio veliki Grobar. Voleo je Partizan nekako bezuslovno. Nije ga voleo čak i kada smo gubili, već upravo najviše onda kada smo gubili. Kao i svi mladi ljudi, i mi smo bili skloni preterivanju i ekstremizmu pa smo vremenom počeli da nekako priželjkujemo da tih poraza bude više i da budu strašniji, samo da bi imali prilike da pokažemo koliko mnogo volimo Partizan. To je, iz ove perspektive, glupo i naivno, jer valjda je bolje da ti klub pobedjuje nego da gubi, ali tako je bilo. Posle utakmice sa Nacionalom iz Bukurešta, kada smo po ko zna koji put sramno ispali iz Evrope, bio sam strašno besan i razočaran, ali sam ipak odlučio da odem na prvu sledeću utakmicu i do budem prvi na jugu, kako bi dokazao svoju lojalnost. Ne sećam se više ni protiv koga smo igrali ali znam da sam poranio da zaista budem prvi na jugu, čim se kapije otvore. Kada sam ušao na tribinu bilo je već pet-šest navijača koji su ušli pre mene. Mirko je bio jedan od njih...
Južni front
Kao takav, prirodno je da je Mirko bio protiv komercijalizacije grobarskog pokreta koja je tada već uzimala maha preko formiranja Agencije Grobari. Ta ekipa sa Banovog brda (tačnije Grobari okupljeni oko D.V. i fanzina "Daj gol") čiji sam ja do tada već postao pridruženi član, bila je epicentar nekog spontanog protesta protiv agenata, kako smo ih posprdno nazivali. U to vreme još niko nije razmišljao o nekom odvajanju ali postojala je snažna želja da se istakne da mi nismo deo toga, već da smo pravi. Prvi akt koji je pokazao da medju Grobarima postoji bar još jedna frakcija dogodio se na utakmici protiv Borca iz Čačka, valjda tamo negde 1997. godine. Nas par izdvojilo se iz kopa na jugu sa druge strane semafora (tek na sledećoj utakmici ćemo se prebaciti na zapad) i pred kraj utakmice zapalilo par baklji, potpuno bez povoda. Verujem da je prvu baklju zapalio upravo Mirko. U današnjim uslovima to bi bila naivna akcija sa vrlo ograničenim dometom, ali u to vreme za tako nešto je bila potrebna velika hrabrost koju je on pokazao. Na sledećoj utakmici, koja je iz nekog razloga opet bila protiv Borca i na JNA, Ivica Kralj je oborio rekord u broju minuta koji je ostao nesavladan na golu a mi smo opet palili baklje, sada na zapadu. Postalo je jasno da nisu svi Grobari tapkaroši i žicaroši, a ta ekipa je postala jezgro nečega što će kasnije postati Južni front. Sećam se da se Mirko godinama zajebavao na račun kasnijih pokušaja da se falsifikuje istorija i da se osnivanje JF-a datira u 1999. godinu. Govorio je, ne bez gorčine u glasu, da je on bio u JF bar dve godine pre nego je JF osnovan.
Pank
Osim lošeg bosanskog humora i Partizana, sa Mirkom me je povezivala i sklonost ka pank muzici. Toj se muzici danas pridaje neka vrsta kultnog statusa medju Grobarima i svako ko je hteo da bude neko počeo je da sluša pank bendove. Ipak, u to vreme su Jugoslavijom harali turbo folk i dens muzika, pa su ljudi koji slušaju pank zaista bili retkost. Da budem iskren, osim te ekipe sa Brda i par momaka iz Novog Sada, ne sećam se da se neko ozbiljno bavio pankom. Nas dvojica smo imali neke skromne kolekcije, uglavnom piratske kasete nabavljene ispred SKC-a i retke ali zaista retke ploče izdate u Jugotonu. Nešto kasnije smo počeli da pozajmljujemo ploče od jednog starijeg Grobara sa Brda koji je imao sve ono što je nama trebalo od muzike i da to presnimavamo na kasete. Ono što je najviše nedostajalo su bili koncerti, jer smo zbog medjunarodne izloacije i sankcija bili osudjeni na smarače poput Šahta i ostalih domaćih bendova. A onda, kao grom iz vedra neba, kroz Beograd je prostrujala vest da će koncert održati niko drugi nego veterani iz Birmengema - GBH! Koncert je bio zakazan za 9. maj 1998. godine a mi smo kompletno slobodno vreme provodili preslušavajući stare snimke tog benda i pripremajući se za koncert. Nije postojala ni teoretska mogućnost da na taj koncert ne odemo. I onda, svega par dana pre zakazane svirke, Mirko na malom fudbalu slomi nogu! I to ne nešto malo, ligamenti ili uganuće, nego skroz. Gips do iznad kolena, preporučeno mirovanje, štake, puna vožnja! Na dan koncerta zove me Mirko i, sa zadovoljstvom nekog ko je upravo dobio sedmicu na lotou, kaže: "Ej, rešio sam kako ću da odem na koncert. Ti ćeš da dodješ kolima po mene i da me odvezeš i posle koncerta vratiš kući. Samo još da smislim kako ću ovako da uletim u šutku kada počne City baby...". Kako sam mogao da odbijem? Mislim da još negde kući imam fotku na kojoj smo nas dvojica, Kolin i bubnjar benda koji su pristali da se slikaju sa nama pre koncerta jer nisu mogli da veruju da je ovaj došao na njihovu svirku sa slomljenom nogom.
Cigani
Iako svi mi volimo da kenjamo kako nas cigani ne zanimaju i kako ne bi ni primetili da prestanu da postoje, ipak svaki pravi Grobar ne može a da ne oseća iskrenu mržnju i gadjenje prema njima zbog svega što oni predstavljaju i zbog svog zla kojim kontaminiraju ovu planetu još od marta 1945. godine. E baš tu emociju sam vrlo često mogao da primetim kod Mirka, kad god bi se pokrenula priča o njima. Kad god bi nas pokrali na derbiju, kada bi im sudija izmislio penal na 18 metara ili kada bi, po ko zna koji put, cigani pomenuli Tudjmana i Bari, tačno sam znao šta kako se oseća. I ja sam imao tu istu nelagodu u stomaku pri svakoj pomisli na cigane, koju sam uspeo da repliciram samo još jednom prilikom, kada sam popio neko pokvareno čokoladno mleko. Mirko ih je, u isto vreme, mrzeo i voleo i te dve emocije nijednog trenutka nisu bile u kontradikciji. Voleo ih je jer su mu pružali nepresušan izvor budalaština kojima je mogao da se smeje i zahvaljujući kojima je mogao da uvidi koliko smo bolji od njih a mrzeo ih je zato što... Ovo drugo čak i ne osećam potrebu da objasnim.
Jednom prilikom smo igrali protiv cigana u septičkoj jami i nas dvojica smo bili na jugu. Bio je to onaj derbi odigran četiri dana pre NATO agresije 1999. godine i stadion su svako malo preletali helikopteri VJ koji su se dislocirali sa aerodroma u iščekivanju napada. Utakmica je završena 2-2 i još smo možda mogli i da
pobedimo, ali je na poluvremenu bilo 2-0 i nas dvojica smo, onako skenjani, ćutali i pitali se u sebi ko nas je i kada zajebao da navijamo za Partizan. U jednom trenutku čmarakanu je, veoma nisko, nadleteo jedan Mi-8, sa juga ka severu. Mirko je ovlaš pogledao ka nebu i poluglasno rekao: "Šta bi dao da se ovaj helikopter sruši na sever i da ih sve pobije". A par sekundi kasnije je dodao: "Mada, bilo bi mi žao helikoptera".
Gostovanja
Kao i danas i u to vreme je važilo pravilo da nisi pravi navijač ako ne ideš na gostovanja, pa smo se i mi trudili da gledamo Partizan i van Beograda. Mirko je počeo da ide na gostovanja bar sezonu-dve pre mene i nije da nisam bio zavidan. Sećam se kako mi je pljuvačka curila niz bradu kada mi je pričao da je jednom, bukvalno bez dinara, otišao na TV ligu šampiona u Prištinu. Proveli su tamo čitav vikend, gledali kako bijemo cigane 2-0 i osvajamo trofej i jurili se sa nekom bandom šiptara po celom gradu, jedva su živu glavu izvukli. Naravno da sam morao i ja da se u to uključim...
Jedne godine smo igrali protiv Radničkog u Nišu, bio je neki februar i hladno vreme i mislim da je utakmica završena 0-0. Bili smo bez kinte i morali smo da idemo vozom, jer samo u vozu možeš da se švercuješ ili probaš da podmitiš ridžu, u busu je malo teže. Posle tekme smo otišli do stanice i saznali da do sledećeg voza ima 3 sata, pa sam ja otišao ponovo do grada jer imam tamo rodbinu, pa da se vidim sa njima i nešto pojedem. Vratio sam se u minut do polaska voza pa sam krenuo po kupeima da tražim društvo. Medjutim, niko nema pojma gde je Mirko i još jedan drugar. U tom trenutku voz kreće a ja vidim kroz prozor Mirka i tog lika u vozu na paralelnom koloseku kako gledaju zbunjeno šta mi svi radimo u “pogrešnom vozu”. Kada su sekund kasnije shvatili da je njihov voz zapravo pogrešan, oni munjevito istrče i krenu da trče paralelno sa našim vozom u pokretu, kako bi nekako uspeli da se ubace. Ja povlačim ručnu kočnicu i voz krene da se polako zaustavlja. Kondukter nam jebe majku i do majke a mi se pravimo vrane. Kao, nismo mi. Njih dvojica ulaze i smeštaju se, voz kreće i ceo slučaj polako pada u zaborav. A onda u naš kupe ulazi jedan klinac iz Obrenovca i, potpuno nesvestan gde je došao, počne da nas baroniše da je on povukao kočnicu kada je video dvojicu naših kako pokušavaju da se ubace u voz. Mirko, umesto da ga otera u pm, kreće sa njim da priča i da ga loži, tražeći od njega da mu potanko i do poslednjeg detalja opiše svoj poduhvat. Mali se loži, laže kao besni pas, posle nekog vremena u priču uvlači još neke likove, pandure, konduktere, prikrivene cigane koji su u vozu jer putuju za Beograd gde zvezda igra rukomet protiv nekog... Trajalo je to dobrih 20 minuta, pre nego je neko pukao od smeha i rekao klincu da prestane da kenja. Ovaj mali krene da izlazi iz kupea kao popišan a Mirko kreće za njim i dalje ga ložeći da mu on ipak veruje i da želi da čuje šta je dalje bilo.
Incidenti
Mirko nije bio stoprocentni huligan ali definitivno je učestvovao u par solidnih tuča sa ciganima. Malo se zna da je pred onaj derbi 1998. godine, kada im je Kežman dao gol u 90. minutu za 2-1 na JNA, on predložio pre utakmice da naša kolona od Autokomande krene ka čmarakani i da se napadnu cigani. U tom haosu smo se svi rasuli a kada smo se ponovo sreli u drugom poluvremenu Mirko mi reče da nije stigao nijednog ciganina ali da je uspeo da jedan kamen zavrljači u prozor upravne zgrade, pre nego su pobegli ka jugu. Sutradan kupim novine, kao što sam uvek radio kada dobijemo, i imam šta da vidim. Naslov: “Huligani ubacili kamen u kancelariju Dragana Džajića”.
U svim tim akcijama, bilo je slučajeva i da su ga privodili u 29. novembra. Danas bi se te situacije definitivno završile zatvorom ali tada se uglavnom sve svodilo na novčane kazne. Iako je kazna od, recimo 100 DM, u to vreme bila veoma visoka, ipak je bilo bolje nego da te šalju u Padinjak. Posle jednog derbija, kod Veterinarskog fakulteta izbila je tuča sa ciganima i Mirko je priveden. Kada su ih izveli na sud izvukao se samo zahvaljujući nekom glupom žandaru koji je mrtav hladan posvedočio da ga je video kako se bije sa ciganima i kako, u isto vreme, skida trolu u Kralja Milana kako bi zaustavio trolejbus i time omogućio ostalim Grobarima da upadnu unutra i napadnu cigane. Kako je sudija dobro primetila da ni pandur ni Mirko nisu mogli da budu na dva različita mesta u isto vreme, Mirko je oslobodjen. Ali mu je ova žena, pogledavši dosije, rekla: “Dečko, sada te puštam, iako znam da si kriv. Ako te vidim sledeći put, makar i kao svedoka, ideš u zatvor, bez priče”.
Kraj
Kažu da dobar automobil ima milion mana a loš samo jednu. Pa, opet, ta jedna presudi. Tako je i Mirko imao milion dobrih osobina ali i jednu lošu, koja je na kraju i presudila. Jednostavno, nije želeo da posluša savet. Čak i onda kada je znao da se radi o iskrenom i prijateljskom savetu, koji nije kenjaža već iskrena briga. Mislim da se tu radi o nepoštovanju autoriteta, terao je po svom pa makar i na svoju štetu. Imao je i tu dozu avanturizma, sklonosti ka rizikovanju i anarhiji. Voleo je kladionice i jednom je sedam puta zaredom pogodio singl na Liverpul na neke velike pare (kao sad 50-100 evra po tiketu, recimo). Posle im je sve te pare vratio jureći cele sezone nerešen rezultat pokojnog Vimbldona, ali nema veze. To samo pokazuje da je bio hazarder.
Kada je i do mene došao glas da je Mirko stekao jednu veoma lošu naviku, prvo nisam hteo da verujem. Zar je moguće da čovek koji je toliko pametan može sebi da dozvoli tako nešto. Ali, izgleda da to nije bila stvar pameti nego baš te neke želje da sebi ili drugima dokaže da je baš on, za razliku od ostalih, jači od tog sranja. I da će baš on to uspeti da pobedi. Probao sam, oprezno, da mu skrenem pažnju da se ne zajebava, ali sam i sam znao da moj savet neće prihvatiti. Zaista, sve se završavalo na pričama tipa: “Ne brini, nisam ja debil” ili “Držim to pod kontrolom” . Kada se jedan odgovor završio sa “Gledaj svoja posla i nemoj da mi kenjaš”, odustao sam i ostalo mi je samo da se nadam da će ga Bog spasiti, kad već ne vodi računa o sebi. Dugo se nismo videli posle toga, vreme je prolazilo a ja bi samo čuo poneki glas da se hrabro trudi da se otrgne iz tog groznog zagrljaja, ali sa promenljivim uspehom. Poslednji put smo se videli na istoku, ne nekoj bezveznoj utakmici protiv Hajduka iz Kule ili tako nešto. Rekao mi je da odavno nije bio na Partizanu i da je čak morao da kupi Sportski žurnal da bi znao kada i sa kim igramo. Sama činjenica da je on kupio S.žurnal bila je dovoljno rečita, sama po sebi. Pričali smo nešto nepovezano, bez veze, kao sa čovekom sa kojim se sretneš u vozu. Rastali smo se na poluvremenu, otišao je da se nadje sa nekim, i više ga nikada nisam video.
Vest o njegovom odlasku zatekla me je u krevetu, oko 7.15, pozvao me je jedan dobar zajednički drugar. Odmah sam znao da nešto nije u redu, jer tako rano ne stižu dobre vesti. U prvi mah uopšte nisam osećao tugu, već isključivo bes i ljutnju što je sebi dozvolio tako nešto. Sve sam se nadao da će se dogoditi neki veleobrt i da će se pokazati da je sve to jedna velika greška. Da su u njegovoj kući, zapravo, pronašli nekog drugog a ne njega. Kada su ga iz kapele na Orlovači predali grobarima (sa malim ''g''), učinilo mi se da je to rasplet pun ironije. Na rastanku sam mu ostavio crno-beli bar šal, da mu se nadje. Mada, to je možda bilo i nepotrebno. Jer, gde god da je naš Mirko, nema nikakve šanse da bilo ko pomisli da on navija za neki drugi klub. Nikada nije bilo niti će biti dileme oko toga da je takav lik mogao da navija jedino i isključivo za Partizan.
M.P.
I zaista, šta napisati o mrtvom prijatelju? Da je bio pametan, dobar, poštovan, Grobarčina sa velikim G, sportista, avanturista, fakultet, posao, devojka, omiljen u društvu... Ne, ja o tome neću pisati. Ne zato što Mirko sve to nije bio, naprotiv, bio je i mnogo više, već zato što ću isticanjem svih pozitivnih osobina samo još više žaliti zbog toga što je jedan takav mlad i perspektivan život potpuno nepotrebno i prerano ugašen. Imao je Mirko i neke loše osobine, jedna od njih ga je i načinila objektom ovog teksta i jednog grafita na Banovom brdu.
Zato ću u ovom tekstu samo da vam, često bez ikakvog reda i kompozicije, navedem neke anegdote iz našeg druženja. Samo ću da na papir stavim šta je meni u glavi kada neko pomene Mirka. I to bez ikakve namere da time pokažem kako sam ga ja najbolje poznavao i kako sam mu baš ja bio najbolji drug, jer to nikako ne bi odgovaralo istini. Zato ću ovaj tekst da napišem iz glave, što se kaže iz prve ruke. Ukoliko se nekom od vas koji ovo čitate učini da su se te stvari desile drugačije - jebiga, žalim slučaj. Trebalo je da vi provedete 10-15 godina na tribini i van nje sa Mirkom pa da vi napišete bolje.
1994.
Ni sam ne mogu da se setim kada sam prvi put sreo Mirka, pa neću ni vas da lažem, ali je to svakako moralo biti negde krajem 1994. godine i na utakmici Partizana. Nas je Grobara na jugu, naročito na malim utakmicama, tada često bilo samo par stotina i manje-više smo se svi površno poznavali. A, osim toga, Mirka je i tako bilo veoma teško ne primetiti. Osim po tome što je bio stalni gost svih tribina stadiona i poljana na kojima je igrao Partizan, Mirko se isticao i pomalo teatralnim ponašanjem i ekscentričnim izgledom (često je, recimo, kosu farbao u plavo). Imao je vrlo specifičan smisao za humor (Bru Sli fazon/ne mešati sa Brus Lijem, Rokeri s Moravu...). A najviše je bio poznat po plavom Čelsijevom šalu koji je prvi nosio na jugu, bar medju nama mladjima. U to vreme Grobari se još nisu ložili na Lacio, AC Milan i PAOK nego su bili popularni Englezi a medju njima, iz nekog razloga, najviše Čelsi. A on je imao neku tetku u Londonu pa je tako uspeo da se dokopa tog odevnog predmeta čija se vrednost izražavala u zlatu. Odskakao je i isticao se u masi pa je vrlo brzo dobio nadimak Mirko Čelzi (da, da sa Z!). Par godina kasnije smo i mi drugi uspeli da nabavimo svoje dresove i šalove Čelsija, ali to već više nije bilo isto jer su se simpatije, naročito posle 1998. godine, okrenule Njukaslu i drugim ostrvskim nižerazrednim crno-belim klubovima.
Meni se, priznajem, ta ekipa sa Banovog brda u početku uopšte nije svidjala. Nekako mi se činilo da furaju taj neki elitistički fazon koji sam oduvek mrzeo. Kao, oni su gistro posebni, uvek nešto sa strane, pevaju svoje pesme, uvek kontra svemu. Medjutim, sa ovim iskustvom, sve mi se više čini da mi se najviše nisu svidjali zbog toga što mesecima nisam uspeo da postanem deo tog kruga. A nije da se nisam trudio. Uvek kada sam pokušao da se ubacim u neki razgovor izmedju likova iz njihove ekipe završilo se tako što sam bio iskuliran kao da ne postojim. Sve do jednog dana kada sam u Mirkovoj blizini, u razgovoru sa jednim drugarom sa Banjice, iskoristio neku manje poznatu repliku iz Top liste Nadrealista. I danas pamtim sjaj u Mirkovim očima kada je čuo da se još neko zamlaćuje tom vrstom humora i da u meni ima adekvatnog sagovornika na tu temu. Iz utakmice u utakmicu sve češće smo stajali zajedno na tribini, počeli smo da pričamo i o drugim stvarima i shvatili da, osim što smo generacijski bliski, imamo i mnogo drugih zajedničkih interesovanja. A Partizan je, svakako, bio jedno od najvećih.
Danas je to teško objasniti mladjim navijačima ali u to vreme Partizan je zaista bio centar naših navijačkih interesovanja, dok su tuče, koreografije, grafiti i slično bili samo pojavni oblici te ljubavi. Bilo je bitno da ideš na svaku utakmicu i, ako je moguće, na svako gostovanje. Da znaš igrače svog kluba, da pevaš celu utakmicu i da aplaudiraš čak i ako izgubimo. Iako su tada bili u velikoj ekspanziji, iako su ih svi hvalili, sećam se da smo se mi uvek odnosili prema Radovcima sa nekom dozom prezira, jer smo ih uvek kapirali kao navijače koje klub zapravo ne zanima. Oni su tu bili samo jedna jako dobro organizovana banda dok ih je bolela patka da li će Rad da pobedi ili izgubi. A nama je celokupno životno raspoloženje zavisilo da li ćemo da dobijemo u Podgorici, recimo.
Ako sam na nešto ponosan u svom navijačkom životu to je onda što se moje gledište po tom pitanju stoprocentno poklapalo sa Mirkovim, a on je zaista bio veliki Grobar. Voleo je Partizan nekako bezuslovno. Nije ga voleo čak i kada smo gubili, već upravo najviše onda kada smo gubili. Kao i svi mladi ljudi, i mi smo bili skloni preterivanju i ekstremizmu pa smo vremenom počeli da nekako priželjkujemo da tih poraza bude više i da budu strašniji, samo da bi imali prilike da pokažemo koliko mnogo volimo Partizan. To je, iz ove perspektive, glupo i naivno, jer valjda je bolje da ti klub pobedjuje nego da gubi, ali tako je bilo. Posle utakmice sa Nacionalom iz Bukurešta, kada smo po ko zna koji put sramno ispali iz Evrope, bio sam strašno besan i razočaran, ali sam ipak odlučio da odem na prvu sledeću utakmicu i do budem prvi na jugu, kako bi dokazao svoju lojalnost. Ne sećam se više ni protiv koga smo igrali ali znam da sam poranio da zaista budem prvi na jugu, čim se kapije otvore. Kada sam ušao na tribinu bilo je već pet-šest navijača koji su ušli pre mene. Mirko je bio jedan od njih...
Kao takav, prirodno je da je Mirko bio protiv komercijalizacije grobarskog pokreta koja je tada već uzimala maha preko formiranja Agencije Grobari. Ta ekipa sa Banovog brda (tačnije Grobari okupljeni oko D.V. i fanzina "Daj gol") čiji sam ja do tada već postao pridruženi član, bila je epicentar nekog spontanog protesta protiv agenata, kako smo ih posprdno nazivali. U to vreme još niko nije razmišljao o nekom odvajanju ali postojala je snažna želja da se istakne da mi nismo deo toga, već da smo pravi. Prvi akt koji je pokazao da medju Grobarima postoji bar još jedna frakcija dogodio se na utakmici protiv Borca iz Čačka, valjda tamo negde 1997. godine. Nas par izdvojilo se iz kopa na jugu sa druge strane semafora (tek na sledećoj utakmici ćemo se prebaciti na zapad) i pred kraj utakmice zapalilo par baklji, potpuno bez povoda. Verujem da je prvu baklju zapalio upravo Mirko. U današnjim uslovima to bi bila naivna akcija sa vrlo ograničenim dometom, ali u to vreme za tako nešto je bila potrebna velika hrabrost koju je on pokazao. Na sledećoj utakmici, koja je iz nekog razloga opet bila protiv Borca i na JNA, Ivica Kralj je oborio rekord u broju minuta koji je ostao nesavladan na golu a mi smo opet palili baklje, sada na zapadu. Postalo je jasno da nisu svi Grobari tapkaroši i žicaroši, a ta ekipa je postala jezgro nečega što će kasnije postati Južni front. Sećam se da se Mirko godinama zajebavao na račun kasnijih pokušaja da se falsifikuje istorija i da se osnivanje JF-a datira u 1999. godinu. Govorio je, ne bez gorčine u glasu, da je on bio u JF bar dve godine pre nego je JF osnovan.
Osim lošeg bosanskog humora i Partizana, sa Mirkom me je povezivala i sklonost ka pank muzici. Toj se muzici danas pridaje neka vrsta kultnog statusa medju Grobarima i svako ko je hteo da bude neko počeo je da sluša pank bendove. Ipak, u to vreme su Jugoslavijom harali turbo folk i dens muzika, pa su ljudi koji slušaju pank zaista bili retkost. Da budem iskren, osim te ekipe sa Brda i par momaka iz Novog Sada, ne sećam se da se neko ozbiljno bavio pankom. Nas dvojica smo imali neke skromne kolekcije, uglavnom piratske kasete nabavljene ispred SKC-a i retke ali zaista retke ploče izdate u Jugotonu. Nešto kasnije smo počeli da pozajmljujemo ploče od jednog starijeg Grobara sa Brda koji je imao sve ono što je nama trebalo od muzike i da to presnimavamo na kasete. Ono što je najviše nedostajalo su bili koncerti, jer smo zbog medjunarodne izloacije i sankcija bili osudjeni na smarače poput Šahta i ostalih domaćih bendova. A onda, kao grom iz vedra neba, kroz Beograd je prostrujala vest da će koncert održati niko drugi nego veterani iz Birmengema - GBH! Koncert je bio zakazan za 9. maj 1998. godine a mi smo kompletno slobodno vreme provodili preslušavajući stare snimke tog benda i pripremajući se za koncert. Nije postojala ni teoretska mogućnost da na taj koncert ne odemo. I onda, svega par dana pre zakazane svirke, Mirko na malom fudbalu slomi nogu! I to ne nešto malo, ligamenti ili uganuće, nego skroz. Gips do iznad kolena, preporučeno mirovanje, štake, puna vožnja! Na dan koncerta zove me Mirko i, sa zadovoljstvom nekog ko je upravo dobio sedmicu na lotou, kaže: "Ej, rešio sam kako ću da odem na koncert. Ti ćeš da dodješ kolima po mene i da me odvezeš i posle koncerta vratiš kući. Samo još da smislim kako ću ovako da uletim u šutku kada počne City baby...". Kako sam mogao da odbijem? Mislim da još negde kući imam fotku na kojoj smo nas dvojica, Kolin i bubnjar benda koji su pristali da se slikaju sa nama pre koncerta jer nisu mogli da veruju da je ovaj došao na njihovu svirku sa slomljenom nogom.
Iako svi mi volimo da kenjamo kako nas cigani ne zanimaju i kako ne bi ni primetili da prestanu da postoje, ipak svaki pravi Grobar ne može a da ne oseća iskrenu mržnju i gadjenje prema njima zbog svega što oni predstavljaju i zbog svog zla kojim kontaminiraju ovu planetu još od marta 1945. godine. E baš tu emociju sam vrlo često mogao da primetim kod Mirka, kad god bi se pokrenula priča o njima. Kad god bi nas pokrali na derbiju, kada bi im sudija izmislio penal na 18 metara ili kada bi, po ko zna koji put, cigani pomenuli Tudjmana i Bari, tačno sam znao šta kako se oseća. I ja sam imao tu istu nelagodu u stomaku pri svakoj pomisli na cigane, koju sam uspeo da repliciram samo još jednom prilikom, kada sam popio neko pokvareno čokoladno mleko. Mirko ih je, u isto vreme, mrzeo i voleo i te dve emocije nijednog trenutka nisu bile u kontradikciji. Voleo ih je jer su mu pružali nepresušan izvor budalaština kojima je mogao da se smeje i zahvaljujući kojima je mogao da uvidi koliko smo bolji od njih a mrzeo ih je zato što... Ovo drugo čak i ne osećam potrebu da objasnim.
Jednom prilikom smo igrali protiv cigana u septičkoj jami i nas dvojica smo bili na jugu. Bio je to onaj derbi odigran četiri dana pre NATO agresije 1999. godine i stadion su svako malo preletali helikopteri VJ koji su se dislocirali sa aerodroma u iščekivanju napada. Utakmica je završena 2-2 i još smo možda mogli i da
pobedimo, ali je na poluvremenu bilo 2-0 i nas dvojica smo, onako skenjani, ćutali i pitali se u sebi ko nas je i kada zajebao da navijamo za Partizan. U jednom trenutku čmarakanu je, veoma nisko, nadleteo jedan Mi-8, sa juga ka severu. Mirko je ovlaš pogledao ka nebu i poluglasno rekao: "Šta bi dao da se ovaj helikopter sruši na sever i da ih sve pobije". A par sekundi kasnije je dodao: "Mada, bilo bi mi žao helikoptera".
Kao i danas i u to vreme je važilo pravilo da nisi pravi navijač ako ne ideš na gostovanja, pa smo se i mi trudili da gledamo Partizan i van Beograda. Mirko je počeo da ide na gostovanja bar sezonu-dve pre mene i nije da nisam bio zavidan. Sećam se kako mi je pljuvačka curila niz bradu kada mi je pričao da je jednom, bukvalno bez dinara, otišao na TV ligu šampiona u Prištinu. Proveli su tamo čitav vikend, gledali kako bijemo cigane 2-0 i osvajamo trofej i jurili se sa nekom bandom šiptara po celom gradu, jedva su živu glavu izvukli. Naravno da sam morao i ja da se u to uključim...
Jedne godine smo igrali protiv Radničkog u Nišu, bio je neki februar i hladno vreme i mislim da je utakmica završena 0-0. Bili smo bez kinte i morali smo da idemo vozom, jer samo u vozu možeš da se švercuješ ili probaš da podmitiš ridžu, u busu je malo teže. Posle tekme smo otišli do stanice i saznali da do sledećeg voza ima 3 sata, pa sam ja otišao ponovo do grada jer imam tamo rodbinu, pa da se vidim sa njima i nešto pojedem. Vratio sam se u minut do polaska voza pa sam krenuo po kupeima da tražim društvo. Medjutim, niko nema pojma gde je Mirko i još jedan drugar. U tom trenutku voz kreće a ja vidim kroz prozor Mirka i tog lika u vozu na paralelnom koloseku kako gledaju zbunjeno šta mi svi radimo u “pogrešnom vozu”. Kada su sekund kasnije shvatili da je njihov voz zapravo pogrešan, oni munjevito istrče i krenu da trče paralelno sa našim vozom u pokretu, kako bi nekako uspeli da se ubace. Ja povlačim ručnu kočnicu i voz krene da se polako zaustavlja. Kondukter nam jebe majku i do majke a mi se pravimo vrane. Kao, nismo mi. Njih dvojica ulaze i smeštaju se, voz kreće i ceo slučaj polako pada u zaborav. A onda u naš kupe ulazi jedan klinac iz Obrenovca i, potpuno nesvestan gde je došao, počne da nas baroniše da je on povukao kočnicu kada je video dvojicu naših kako pokušavaju da se ubace u voz. Mirko, umesto da ga otera u pm, kreće sa njim da priča i da ga loži, tražeći od njega da mu potanko i do poslednjeg detalja opiše svoj poduhvat. Mali se loži, laže kao besni pas, posle nekog vremena u priču uvlači još neke likove, pandure, konduktere, prikrivene cigane koji su u vozu jer putuju za Beograd gde zvezda igra rukomet protiv nekog... Trajalo je to dobrih 20 minuta, pre nego je neko pukao od smeha i rekao klincu da prestane da kenja. Ovaj mali krene da izlazi iz kupea kao popišan a Mirko kreće za njim i dalje ga ložeći da mu on ipak veruje i da želi da čuje šta je dalje bilo.
Mirko nije bio stoprocentni huligan ali definitivno je učestvovao u par solidnih tuča sa ciganima. Malo se zna da je pred onaj derbi 1998. godine, kada im je Kežman dao gol u 90. minutu za 2-1 na JNA, on predložio pre utakmice da naša kolona od Autokomande krene ka čmarakani i da se napadnu cigani. U tom haosu smo se svi rasuli a kada smo se ponovo sreli u drugom poluvremenu Mirko mi reče da nije stigao nijednog ciganina ali da je uspeo da jedan kamen zavrljači u prozor upravne zgrade, pre nego su pobegli ka jugu. Sutradan kupim novine, kao što sam uvek radio kada dobijemo, i imam šta da vidim. Naslov: “Huligani ubacili kamen u kancelariju Dragana Džajića”.
U svim tim akcijama, bilo je slučajeva i da su ga privodili u 29. novembra. Danas bi se te situacije definitivno završile zatvorom ali tada se uglavnom sve svodilo na novčane kazne. Iako je kazna od, recimo 100 DM, u to vreme bila veoma visoka, ipak je bilo bolje nego da te šalju u Padinjak. Posle jednog derbija, kod Veterinarskog fakulteta izbila je tuča sa ciganima i Mirko je priveden. Kada su ih izveli na sud izvukao se samo zahvaljujući nekom glupom žandaru koji je mrtav hladan posvedočio da ga je video kako se bije sa ciganima i kako, u isto vreme, skida trolu u Kralja Milana kako bi zaustavio trolejbus i time omogućio ostalim Grobarima da upadnu unutra i napadnu cigane. Kako je sudija dobro primetila da ni pandur ni Mirko nisu mogli da budu na dva različita mesta u isto vreme, Mirko je oslobodjen. Ali mu je ova žena, pogledavši dosije, rekla: “Dečko, sada te puštam, iako znam da si kriv. Ako te vidim sledeći put, makar i kao svedoka, ideš u zatvor, bez priče”.
Kraj
Kažu da dobar automobil ima milion mana a loš samo jednu. Pa, opet, ta jedna presudi. Tako je i Mirko imao milion dobrih osobina ali i jednu lošu, koja je na kraju i presudila. Jednostavno, nije želeo da posluša savet. Čak i onda kada je znao da se radi o iskrenom i prijateljskom savetu, koji nije kenjaža već iskrena briga. Mislim da se tu radi o nepoštovanju autoriteta, terao je po svom pa makar i na svoju štetu. Imao je i tu dozu avanturizma, sklonosti ka rizikovanju i anarhiji. Voleo je kladionice i jednom je sedam puta zaredom pogodio singl na Liverpul na neke velike pare (kao sad 50-100 evra po tiketu, recimo). Posle im je sve te pare vratio jureći cele sezone nerešen rezultat pokojnog Vimbldona, ali nema veze. To samo pokazuje da je bio hazarder.
Kada je i do mene došao glas da je Mirko stekao jednu veoma lošu naviku, prvo nisam hteo da verujem. Zar je moguće da čovek koji je toliko pametan može sebi da dozvoli tako nešto. Ali, izgleda da to nije bila stvar pameti nego baš te neke želje da sebi ili drugima dokaže da je baš on, za razliku od ostalih, jači od tog sranja. I da će baš on to uspeti da pobedi. Probao sam, oprezno, da mu skrenem pažnju da se ne zajebava, ali sam i sam znao da moj savet neće prihvatiti. Zaista, sve se završavalo na pričama tipa: “Ne brini, nisam ja debil” ili “Držim to pod kontrolom” . Kada se jedan odgovor završio sa “Gledaj svoja posla i nemoj da mi kenjaš”, odustao sam i ostalo mi je samo da se nadam da će ga Bog spasiti, kad već ne vodi računa o sebi. Dugo se nismo videli posle toga, vreme je prolazilo a ja bi samo čuo poneki glas da se hrabro trudi da se otrgne iz tog groznog zagrljaja, ali sa promenljivim uspehom. Poslednji put smo se videli na istoku, ne nekoj bezveznoj utakmici protiv Hajduka iz Kule ili tako nešto. Rekao mi je da odavno nije bio na Partizanu i da je čak morao da kupi Sportski žurnal da bi znao kada i sa kim igramo. Sama činjenica da je on kupio S.žurnal bila je dovoljno rečita, sama po sebi. Pričali smo nešto nepovezano, bez veze, kao sa čovekom sa kojim se sretneš u vozu. Rastali smo se na poluvremenu, otišao je da se nadje sa nekim, i više ga nikada nisam video.
Vest o njegovom odlasku zatekla me je u krevetu, oko 7.15, pozvao me je jedan dobar zajednički drugar. Odmah sam znao da nešto nije u redu, jer tako rano ne stižu dobre vesti. U prvi mah uopšte nisam osećao tugu, već isključivo bes i ljutnju što je sebi dozvolio tako nešto. Sve sam se nadao da će se dogoditi neki veleobrt i da će se pokazati da je sve to jedna velika greška. Da su u njegovoj kući, zapravo, pronašli nekog drugog a ne njega. Kada su ga iz kapele na Orlovači predali grobarima (sa malim ''g''), učinilo mi se da je to rasplet pun ironije. Na rastanku sam mu ostavio crno-beli bar šal, da mu se nadje. Mada, to je možda bilo i nepotrebno. Jer, gde god da je naš Mirko, nema nikakve šanse da bilo ko pomisli da on navija za neki drugi klub. Nikada nije bilo niti će biti dileme oko toga da je takav lik mogao da navija jedino i isključivo za Partizan.
M.P.
ma duvaj ga glodare
ReplyDeleteТи ниси нормалан ...
Delete