NAPADAJ

NAPADAJ

Friday, April 10, 2015

Kao mali učen sam... ili ipak ne?

Pre neko veče mi ortak priča o ciganskom sastanku koji se skoro održao prilično daleko od Beograda. Nisu me preterano zaiteresovali detalji, ali kada sam ga pitao ko je sve bio odavde i kada je krenuo da nabraja imena, u jednom trenutku ga zaustavim i pitam ga: “jel ti kapiraš koliko se njima matori ljudi i dalje cimaju za tribinu?”. Neću spominjati ni inicijale, ni godine, ali svako ko je iole upućen u dešavanja na takozvanoj navijačkoj sceni, može da nasluti o kome/čemu pričam.

I onda se ponovo do jaja skenjam. Opet sam razmišljao o tome zašto su Grobari već 20 i kusur godina u totalnom raspadu. Neko bi odmah rekao “podele”, ali taj odgovor bi bio do jaja jednostavan, laički i glup, jer za te podele su postojali razlozi, o kojima bi mogao da se napiše, ne novi tekst, nego poseban broj, ili dupli broj ili nekoliko brojeva fanzina. Ovde ću pisati o jednom od razloga, a to je odnos starijih Grobara prema mlađima. 

Koalicija
Nebriga o budućnosti tribine nije noviji fenomen, postoji od kada postoji Grobarstvo. Nijedna jedina generacija nije razmišljala da će jednog dana neko morati da ih zameni i nije razmišljala da treba da pripremi buduće generacije, od kojih bi trebalo da napravi prave navijače, koji će biti u najmanju ruku duplo bolji od svojih prethodnika. Ali, to se nažalost nikada nije desilo.

Jedan deo navijača, oni koji su imali korist od toga što navijaju za Partizan, verovatno nikada nije ni planirao da ih neko zameni, razlozi su logični. Neki drugi, verovatno od silnih borbi unutar grupe, upravo sa ovima što su imali važnije stvari na pameti od jačanja tribine, i koji su verovatno gledali kako njihove generacije nestaju, nisu ni videli svrhu u stvaranju nekih novih Grobara, jer su smatrali sve to uzaludnim i borbom sa vetrenjačama. Ima i trećih, oni mislim da su najbrojniji. To su oni Grobari koji se nikad nizašta nisu iscimali, na probleme su najčešće žmurili i ćutali, ali su zato za bilo šta napravljeno znali da daju svoju stručnu kritiku, najčešće negativnu.

I dok na omraženom delu Topčiderskog brda, na jednoj tribini imaš sve uzraste od 7 do 77, na stadionu Partizana, pogotovo na Jugu, imaš ogromne rupetine u generacijama. Nekih godišta praktično i da nema. Neki od nas ne možemo da izbrojimo na prste ruke ljude koji su naša generacija, a da pri tome mi uopšte nismo matori (barem ne bi trebalo da to budu matore godine za jednog navijača). Ali to je upravo iz razloga što se negde mislilo na budućnost, pa se u nju ulagalo. Dok je na drugoj strani vladala totalna kurcobolja i nenavijaštvo, gde je važnije bilo razmišljati o tome šta će i koliko će da se krka na Grobarijadi, kobasicijadi, pasuljijadi... kod Grobara iz Donjeg Vakufa i onih iz Minhena, nego što se razmišljalo ko ima harizmu i autoritet da vodi navijanje, ko je dobar za organizaciju koreografija, ko je od poverenja da mu se da da vodi brigu o butiku i parama, ko će da vodi sajt, ko će da piše fanzine, ko će da nabavlja pirotehniku i koje klince okupiti i organizovati da dele batine. Mada, kada se samo setim tih momenata sa pečenjem i pevanjem po kafanama, možda je i bolje što takvi ljudi nisu ni pokušali nešto da organizuju. Najtužnije od svega je što su ti blam momenti, koji su decenijama minimalizovani i nemušto pravdani, doveli do toga da se takvi ljudi, od većine “navijača”, pa nažalost i od navijača, smatraju legendama, i da im se po gradovima u kojima gostuje Partizan i dalje spremaju svečani dočeci uz obilje hrane, pića i obaveznog fotkanja. Neki su legende zaista i bili, do duše pre nego sto se prosečni navijač sa JNA i rodio, pa se srozali i postali legende podsmevanja i žaljenja.

Vandal Boys
Da li ste nekada razmišljali kako su mlađi Grobari skoro uvek bili jači od svojih vršnjaka cigana, i kako su ih redovno tukli, a kako su posle par godina, ti Grobari, kako grupe, tako i pojedinci nestajali, a cigani rasli i jačali? Jel ikada neko razmišljao o tome, da kada naši mlađi dobiju nekoliko puta za redom cigane, i jednom izgube, da im stariji prete gašenjem, a sa druge strane, kada mlađi cigani dobiju batine, stariji ih sokole, naoružavaju i predvode da vrate poraz i povrate moral?

Pogledajte nekada cigane na TV-u, ili fejsdruku, i gledajte ljude od po 40-50 godina, svi od glave do pete obučeni u njihove oficijalne stvari, plus okitiše njima i celu rodbinu. A koliko starijih Grobara nosi zvanična obeležja grupe, bilo onih koji si bliži Istoku, ili onih bliži Jugu, nije bitno, izbor postoji? Takvi Grobari su statistička greška. Da li su veći Grobari ako ne nose obeležja i misle da je to “indijanski”, ili su im sve stvari ružne, ne znam i ne zanima me. Ali činjenica je da ne osećaju pripadnost grupi, i ne kapiraju koliko pomažu razvoj Grobarstva kupovinom tih stvari.

Pokušavam sada da se setim, koliko mlađih grupa je stvorio neko stariji, i verovatno ću neke i propustiti, ali poentu neću, i to malo što je nastalo uz nečiju pomoć a ne samostalno, stvorili su retki pojedinci, ništa nije stvorila tribina. Npr, Južni Front nikada ne bi ni nastao da nije bilo jednog čoveka koji ih je okupljao. Young Erotica nikada ne bi bila to što je bila da nije imala starijeg u kraju koji im je pomagao. Ako se dobro sećam, i Young Alcatraze je praktično sam skupio i organizovao jedan čovek, dok su npr. Koalcijia bili neka vrsta podmlatka Grobara Beograd.

Young Erotica
O tome ko je kog pojedinca i grupu stvorio u komšiluku stvarno ne bih, već ih previše spominjem i hvalim, a to mi izuzetno teško pada. Ali, tek kod njih nije problem povezati stvari i skapirati šta zapravo pričam. 

Navijačka grupa Zabranjeni je tri ipo godine vodila borbu za bolje Grobarstvo potpuno nezavisna, i van bilo čije kontrole. Nismo iza sebe imali nikakvo ime, nikakvog kriminalca, političara ili stranku, bogataša, pucače... bili smo prava, najpravija moguća navijačka priča, koju su 100% činili isključivo navijači, Grobari i Partizanovci. Naša borba je bila izuzetno teška. Samo u prvih par meseci, leto/jesen 2011., nakupili smo nekoliko desetina krivičnih, više meseci robije, par godina zabrana, i najgore od svega, ostali bez brata Ivana (pričam o bratu kojeg više nema zbog sukoba, a ostali smo bez još nekih dragih ljudi u tom periodu). Za sve te godine, suočavali smo se sa bezbroj prepreka, sprečavanja da dolazimo na utakmice, nepotrebnih privođenja, nameštanja izmišljenih dela, pokušaja potkupljivanja...
Svaka naša utakmica na JNA je bila barem duplo skuplja nego Grobarima sa Juga, dok su gostovanja umela da budu i 5-6 puta skuplja a da smo se sa istih neretko vraćali da stadion ili halu nismo ni iz daljine videli. Uz to, konstatno smo imali drugare po kazamatima za koje smo skupljali lovu, za advokate i kantine.
I dok je trajala ta borba, mnogo starijih Grobara, uglavnom penzionisanih i odavno razočaranih, su nam konstanto prilazili i davali reči hvale i tapšali nas po ramenima. Ali to je uglavnom bilo i sve što smo od njih dobili. Nismo nikoga ništa molili, ali se niko nije setio da pomogne, da pogura malo priču, ako već voli Partizan i Grobare, i slaže se sa našom idejom. Niko se nije setio da, ako već neće da nam da pare, (što mi je barem jasno jer su mnogi vođeni lošim iskustvima sa Grobarima i prokockanim poverenjem), da nam kupi barem baklje, motke, sredi kombi ili autobus, okupi nas da nam da neki savet šta treba ili ne treba da uradimo, da nam kaže greške koje su oni pravili, sredi nekog prijatelja advokata, plati nekom slučaj, izvuče nekog sa robije... bukvalno bilo šta. 

South Family
Za to vreme, stariji su uglavnom pričali o usranim Vinkovcima, Zagrebu i Pampiju. Prežvakane priče njihove mladosti koje su svima dosadile. I ako se negde javno (forum, skrivene fejsdruk grupe, neka okupljanja pred utakmice) pokrene nešto od aktuelnih tema, ako su iole škakljive (pogotovo ako se pomene Grobi), odmah se priča menja, poruke brišu, “nemojmo o tome, daj da vam ispirčam o tv ligi šampiona”. Koga boli kurac?!?!

Svaki jebeni dan oni pričaju o Pampiju, čoveku koji je bio 5-6 godina aktivni navijač, u neka srećnija vremena, a danas, na par kilometera od njih živi, i dalje ide na utakmice osoba koja je po meni, i ne samo po meni, 10 puta veći huligan od Pampija (kada se uzme u obzir navijački staž, zlo vreme u kome živimo, količina sukoba sa ozbiljnim protivnicima, vreme provedeno u zatvoru za navijačke stvari...), i koji kada zaglavi robiju ili bolnicu, niko od tih starijih se ne seti da pomogne (čast pojedincima, tačnije jednoj legendi).

Nekima je bilo čak i ispod časti, ili ih je boleo kurac (ne želim da verujem da je strah u pitanju) da barem stanu u naš kop i navijaju sa nama, čisto da ih vide ljudi, klinci, i neka među generacija. Mnogima bi i samo to prisutvo značilo. Ali eto, ni to se nije dešavalo.

A onda dođe kraj, kao što svemu pre ili kasnije dođe kraj. Istočna tribina je rasla, ali na kičmi sve manjeg i manjeg broja ljudi. Neki su se smorili, neki su imali probleme koje više nisu mogli da trpe. Ruku na srce, postojale su i međusobne razlike u mišljenjima kako to sve treba da funkcioniše, i uz par eksternih problema na koje nije adekavtno odgovoreno, ta kičma je pukla, i grupa se podelila.

I onda opet tako ponekada čujem priče nekih starijih Grobara, neki su se smorili što se sve to desilo. Neki toliko daleko idu da daju sebi za pravo da kometarisu i olajavaju nečije postupke i da ih krive za propast nečega u čemu oni nisu imali ni promil udela.
Mene zanima, da li se iko od njih, ikada zapita “Šta sam ja uradio da tim momcima pomognem? Da li smo moja generacija i ja mogli nekako da utičemo da ih održimo zajedno i da uspeju u tome što su hteli a što su pokušavale i naše generacije a isto izgubile?”. Možda je u ovom poslednjem pitanju i odgovor. Možda među tim starjim Grobarima ima i nekih koje je pucala sujeta i kompleks što su Zabranjeni uradili mnogo više nego oni, u mnogo težim uslovima, u mnogo krvavijoj borbi, i izgubili daleko više krvi, da stvore nešto što se decenijama sanja, i zove se Grobarstvo.

Za kraj bih samo da napomenem, da ovaj tekst nije imao za nameru da kaže kako baš niko od starijih ništa ne pomaže. Pojedini ljudi daju nesebičnu pomoć za Grobare koji leže za slučaj “Taton”, pomažu Grupi JNA, ovih dana pomogli su i našeg Mišu Tumbasa između ostalog. Pozitivnih pojedinačnih primera svakako ima, ali u globalu i na većem nivou, to može i mora mnogo ozbiljnije da bude ako želimo da budući Grobari ne naslede sve ono negativno i trulo što smo nasleđivali mi, oni pre nas, i oni pre njih.