Zastave (tekst iz trećeg broja)

 

kako ograda treba da izgleda

Bio je to Septembar 1994 godine. Ćale me pita prvi put u životu da li hoću da idemo da gledamo derbi. Do tog dana, ja sam znao da ja navijam za Partizan, da nosim crno-beli pleteni šal duplo veći od mene, i da sam jedno od troje dece koje je 91. ostalo da navija za Partizan, a na sva prozivanja u vezi njihovog Barija sam odgovarao pesnicama. Moram da priznam da mi fudbal, kao ni 20 godina kasnije, nikada nije bio jača strana. Nikada se nisam previše razumeo u to koji igrač igra na kojoj poziciji, u kakvoj formaciji nastupa tim itd. To je možda bilo i iz razloga što sam uvek imao dve leve noge, pa je moja frustracija neučestvovanjem u priči sa ostalim vršnjacima o fudbalu, kao i igri (ako se nisam javljao dobrovoljno da branim, biran sam poslednji da ispucavam u odbrani) umela poprilično da me smara, a znao sam da ja iz nekog meni nejasnog razloga sigurno više volim Partizan nego svi oni njihovog “svetskog” šampiona. Obrdadovao sam se tom ćaletovom pozivu, više nekako iz fazona da je to moje vatreno krštenje. Možda ne znam ništa o fudbalu, ali ja ću gledati derbi uživo za razliku od svih mojih vršnjaka koji još nisu overili stadion. Još ako uspemo da ih pobedimo, doći će i mojih 5 minuta da pišam po celom odeljenju.

Taj 97. derbi, pamtim kao juče da je bio. Pamtim i kako su cigani poveli preko Kovačevića, i kako je Ćira izjednačio nedugo zatim. Sećam se koliko su Grobari dominirali u navijanju. Sećam se neverovatne bakljade u drugom poluvremenu. Sećam se kako sam video neku jurnjavu kod Ruda posle utakmice. Sećam se kako su me pekle bulja i noge od onih starih stolica.
Ipak, ono čega se definitivno najbolje sećam, ono što mi je urezano u mozgu najsasnije, ono čemu sam se najviše divio tog dana, bila je ograda na Jugu. Bio sam jebeno fasciniran izgledom nekih zastava. Tako su mi moćno izgledale, onako velike, sve sa crnom pozadinom, velika bela i čudna slova, kostusrke glave… Stara Dorćol zastava sa zelenim slovima (nije mi bilo jasno koji je to fazon zelena slova, ali sam svejedno bio oduševljen), zatim velika stara Vidikovac, ispod nje Skinheads (naravo da nisam znao šta to znači) prosta i ružna ali moćnog naziva Strah, zatim opet jedna tako moćnog imena Commando i onda vrhunac, Rangers Belgrade, preko pola tribine! Au, kako sam ja buljio pola utakmice samo u nju. Gledao sam je sa nekim strahopoštovanjem.
Negde baš u to vreme, stariji lik iz kraja (danas jedan od najboljih drugara) koji me je zarazio celim ovim ludilom davajući mi video kasete, fanzine I fotke da gledam, pravio je neke svoje grobarske zastave. Za jednu sam mu išao do dede da mu donesem belu farbu pošto mu je nestalo. Druga je bila naprednija jer mu je neki šnajder iz kraja šio slova. Nije prošlo puno kada su se stariji u kraju nešto skupljali, neka frka. Došli neki likovi valjda iz Zemuna da uzmu te zastave pa su jako brzo vraćeni nazad. Bio sam baš nackli, ali mi je odmah bilo jasno šta zastave predstavljaju i koju težinu nose. Malo sam odrastao pa sam počeo sam da idem na utakmice, prvo veće, pa onda i one “male”. Došle su i prve frke, jurnjave, otela mi dva starija cigani šal sa buldogom, upalio sam prvu baklju…

Par godina kasnije, navijački svet se kao i sve ostalo menja. Menaju se ljudi, menjaju se stilovi oblačenja, pojavljuju se bar šalovi, mobilni telefoni znatno menjaju huligansku stranu priče, pojavljuju se prvi forumi, pojavljuje se trend malih zastava… ali pojavljuje se još jedno zlo: photoshop.

Proklet bio dan kada je odštampana prva zastava. Proklet bio dan kada je četku zamenio štampač a platno cirada i onaj tanak providni materijal, kako god mu bilo ime.
Meni su bez izuzetka, sve štampane zastave do jaja ružne (tu ne računam jedino zastave sa likovima pokojnika). Možda većina njih imaju težinu jer ih nose dobre grupe, ali ja stvarno ne vidim ni jedan gotivan aspekt takvog načina izrade zastava. Svaki argument koji sam ikad čuo mi je suviše glup.
Prvo, materijali na kojima se zastave štampaju su sranje. Providna zastava nikada nije izgledala moćno. Boje na providnoj zastavi su kao da je crtano mega razblaženim školskim vodenim bojama. Crna nikada nije crna, ona je zapravo siva, i to providno siva. A ni bela nikada nije bela, ona je isto siva, svetlo siva, provoidno svetlo siva. Koji je razlog postojanja tih zastava? To što možeš da uradiš za 5 minuta na kompu? Pa zar je poenta da se nešto sto ćeš nositi godinama i što je Otac, Sin i Sveti Duh svake ekipe nešto što se napravi za 5 minuta? Ili je fora da četka ne može da uradi neki efekat koji može štampac? Četka može aposlutno sve što spada u domen navijačke zastave. Senke, svetla i ostale jeftine fotošop alatke nemaju aposlutno nikakve veze sa nečim što treba da krasi jednu ogradu i predstavlja jednu grupu. Dalje, neki kažu da se takva zastava bolje spakuje i onda je sigurnija. Pa svaka “2x2” zastava se sasvim dovoljno dobro spakuje  a ko nije siguran u sposobnost čuvanja zastave, ne treba ni da je nosi. 

O ciradi imam još gore mišljenje. Natpis na ciradi me asocira na reklame za mesaru, poljoprivrednu apoteku, auto servis, protesne parole nekod radničkog /policijskog sindikata ili na binu neke političke partije pred izbore. Jedini argument odbrane koji sam ikada čuo za nju je to što se na kiši samo obriše i spakuje, pa se ne budja. Koja glupost. To je zastava, ona i treba da stoji na kiši, da budja, da godinama izbledi, da dobije ožiljke od baklji… Takve zastave godinama dobijaju na vrednosti a po meni i na još većoj lepoti. Ne treba sve u životu da bude praktično, neke stvari se jednostavno ne menjaju.

Da ne bih kenjao samo po štampanim zastavama, jer nisu one jedine ružne, osvrnuću se i na one crtane, koje podjednako ne pripadaju na tribini jedne ozbiljne navijačke grupe. To su zastave sa previše boja i detalja. Zastave na kojima dominiraju boje koje veze nemaju sa Partizanom. Zastave gde se neki crtež, koji opet nema veze sa Grobarima i Partizanom (uglavnom nekakvi  filmski junaci i antiheroji) mnogo više ističe od na primer naziva grupe. Sećam se pre par godina, na ogradi, jedna do druge zastave sa gremlinom (narandžasto zelena?), Talični Tom, mod neki na vespi, Hromi Daba, Troteri, Dart Vejder, gore u kopu braća iz Familije sa nekakvim nejasnim stvorenjem koje treba da bude strašno…

Sa ovom novom borbom, neke stvari su počele da se menjaju na bolje. Ekipica okupljena oko kreativnog dela tribine, pored nekoliko jako lepih majica, dukseva, znački, kape i šala, dizajnirala je i uradila i nekoliko jako lepih zastava i dvomotki. Sve do jedne su uradjene onako kako treba: na platnu, četkom i farbom i aposlutno ni jednoj ne bih mogao da nadjem manu. Ipak, prostora za još bolji napredak ima i te kako. I ako se trenutno ne nose zastave podgrupa, ako se to ikada bude menjalo, bilo bi lepo da te grupe obrate pažnju na izglede svojih transparenata. Ne bih voleo da iko ovo shvati kao napušavanje, već drugarski savet koji je u interesu svih nas. Svakako da se veličina neke grupe ne meri po tome kako joj izgleda zastava (neke grupe više ni ne nose svoje zastave), ali joj svakako daje na još većoj ozbiljnosti , kako podgrupi, tako i celoj tribini.

i kako ne treba

BUDI FER, NE BUDI ZVER! (tekst iz drugog broja)

Biti navijač 24/7/365 povlači neke stvari sa sobom...

Kažu da je nekada sve bilo mnogo više fer. Dominirao je tzv. „na ruke“ fazon. Pamtim, od kada idem na utakmice, da ovaj naš svet može i te kako da bude surov, nepravedan i povrh svega nefer.

O lakšim povredama neću da pišem, to je sastavni deo igre, i kome smeta nek' promeni ploču. Problem nastaje kada se pređe ta, neka, “crvena linija”, koja razgraničava šta se sme, a šta se ne sme. E, tada nastaje pakao u vidu teških povreda, sakaćenja, i što je najgore, učestalih smrtnih ishoda. Takvo, neljudsko i kukavičko ponašanje, logično, ima za posledicu, osudu okoline, stvaranje negativne atmosfere vezane za navijački pokret, i na kraju krajeva, pojačano delovanje represivnog aparata države.

Treba poštovati rivala, i gledati ga upravo tako- kao rivala, a ne kao neprijatelja, koga treba 'uništiti'. Ne treba se zanositi u trenucima dominacije, jer pad ume da bude strmoglav i bolan, a ono što si drugome uradio može i tebe, možda, da sačeka, “iza ćoška”. Odlazak na utakmicu podrazumeva i povratak kući- ženi, detetu, roditeljima, šveci... jebeš sve ako neko još treba da izgubi glavu, i to od „brata Srbina“, „navijča”, „patriote“, „rodoljuba“…

Dosta srpskih grupa kao udarne transparente drži natpise ili slike nastradalih drugova sa tribine, a to je ravno katastrofi, i tome se pod hitno mora stati na put... nekako. Koji je to fazon da se na utakmice ide kao u omanji rat, sa raznim sečivima i “otvaračima lobanja”? ‘Gvožđuriju’ neću ni da pominjem. Ako smo šmekeri, kao što tvrdimo da jesmo, ajde da se tako i ponašamo. Modrica, razbijen nos, ili “štrafte” po leđima, realno su sastavni deo strastvenog navijanja, dok su, sa druge strane, ubodi, lomovi, sakaćenja, upucavanja… tamna strana medalje. Ako si od nekoga jači, nokaut bi trebalo da je dovoljan pokazatelj svima “koliko ima sati”. Protivnik na zemlji je pobeđen protivnik, svako dalje iživljavanje na nekome ko leži na zemlji nema smisla. Šta ako se desi da neko pri takvom batinjanju podlegne povredama?! Onda su svi učesnici u toj tuči krivi, i sledi im zatvor ako ih pohapse! Takvih primera je bilo mnogo u poslednjih desetak godina. Likovi koji su spremni da zarad navijanja nekoga teže povrede ili, ne daj Bože ubiju, ne bi trebalo da imaju mesta ni na jednoj tribini, pa ni na našoj. Ne dozvolite da prisustvujete takvim stvarima i gledajte da ih sprečite, ako ste u mogućnosti. Ako bude tako, duže ćemo trajati! Ako nisi “iz te priče” onda radi nešto drugo korisno za tribnu. Postoji mnogo načina da doprineseš svom klubu i grupi, nisu tuče jedini segment navijačkog života.

Znam da će sve ovo za nekoga biti smešno ili ravno utopiji. Ali, nastavi li se negativan trend o kome sam pisao, I kome smo svi svedoci, uskoro neće biti organizovanog navijanja u Srbiji.

“Građanin”