Zastave (tekst iz trećeg broja)

 

kako ograda treba da izgleda

Bio je to Septembar 1994 godine. Ćale me pita prvi put u životu da li hoću da idemo da gledamo derbi. Do tog dana, ja sam znao da ja navijam za Partizan, da nosim crno-beli pleteni šal duplo veći od mene, i da sam jedno od troje dece koje je 91. ostalo da navija za Partizan, a na sva prozivanja u vezi njihovog Barija sam odgovarao pesnicama. Moram da priznam da mi fudbal, kao ni 20 godina kasnije, nikada nije bio jača strana. Nikada se nisam previše razumeo u to koji igrač igra na kojoj poziciji, u kakvoj formaciji nastupa tim itd. To je možda bilo i iz razloga što sam uvek imao dve leve noge, pa je moja frustracija neučestvovanjem u priči sa ostalim vršnjacima o fudbalu, kao i igri (ako se nisam javljao dobrovoljno da branim, biran sam poslednji da ispucavam u odbrani) umela poprilično da me smara, a znao sam da ja iz nekog meni nejasnog razloga sigurno više volim Partizan nego svi oni njihovog “svetskog” šampiona. Obrdadovao sam se tom ćaletovom pozivu, više nekako iz fazona da je to moje vatreno krštenje. Možda ne znam ništa o fudbalu, ali ja ću gledati derbi uživo za razliku od svih mojih vršnjaka koji još nisu overili stadion. Još ako uspemo da ih pobedimo, doći će i mojih 5 minuta da pišam po celom odeljenju.

Taj 97. derbi, pamtim kao juče da je bio. Pamtim i kako su cigani poveli preko Kovačevića, i kako je Ćira izjednačio nedugo zatim. Sećam se koliko su Grobari dominirali u navijanju. Sećam se neverovatne bakljade u drugom poluvremenu. Sećam se kako sam video neku jurnjavu kod Ruda posle utakmice. Sećam se kako su me pekle bulja i noge od onih starih stolica.
Ipak, ono čega se definitivno najbolje sećam, ono što mi je urezano u mozgu najsasnije, ono čemu sam se najviše divio tog dana, bila je ograda na Jugu. Bio sam jebeno fasciniran izgledom nekih zastava. Tako su mi moćno izgledale, onako velike, sve sa crnom pozadinom, velika bela i čudna slova, kostusrke glave… Stara Dorćol zastava sa zelenim slovima (nije mi bilo jasno koji je to fazon zelena slova, ali sam svejedno bio oduševljen), zatim velika stara Vidikovac, ispod nje Skinheads (naravo da nisam znao šta to znači) prosta i ružna ali moćnog naziva Strah, zatim opet jedna tako moćnog imena Commando i onda vrhunac, Rangers Belgrade, preko pola tribine! Au, kako sam ja buljio pola utakmice samo u nju. Gledao sam je sa nekim strahopoštovanjem.
Negde baš u to vreme, stariji lik iz kraja (danas jedan od najboljih drugara) koji me je zarazio celim ovim ludilom davajući mi video kasete, fanzine I fotke da gledam, pravio je neke svoje grobarske zastave. Za jednu sam mu išao do dede da mu donesem belu farbu pošto mu je nestalo. Druga je bila naprednija jer mu je neki šnajder iz kraja šio slova. Nije prošlo puno kada su se stariji u kraju nešto skupljali, neka frka. Došli neki likovi valjda iz Zemuna da uzmu te zastave pa su jako brzo vraćeni nazad. Bio sam baš nackli, ali mi je odmah bilo jasno šta zastave predstavljaju i koju težinu nose. Malo sam odrastao pa sam počeo sam da idem na utakmice, prvo veće, pa onda i one “male”. Došle su i prve frke, jurnjave, otela mi dva starija cigani šal sa buldogom, upalio sam prvu baklju…

Par godina kasnije, navijački svet se kao i sve ostalo menja. Menaju se ljudi, menjaju se stilovi oblačenja, pojavljuju se bar šalovi, mobilni telefoni znatno menjaju huligansku stranu priče, pojavljuju se prvi forumi, pojavljuje se trend malih zastava… ali pojavljuje se još jedno zlo: photoshop.

Proklet bio dan kada je odštampana prva zastava. Proklet bio dan kada je četku zamenio štampač a platno cirada i onaj tanak providni materijal, kako god mu bilo ime.
Meni su bez izuzetka, sve štampane zastave do jaja ružne (tu ne računam jedino zastave sa likovima pokojnika). Možda većina njih imaju težinu jer ih nose dobre grupe, ali ja stvarno ne vidim ni jedan gotivan aspekt takvog načina izrade zastava. Svaki argument koji sam ikad čuo mi je suviše glup.
Prvo, materijali na kojima se zastave štampaju su sranje. Providna zastava nikada nije izgledala moćno. Boje na providnoj zastavi su kao da je crtano mega razblaženim školskim vodenim bojama. Crna nikada nije crna, ona je zapravo siva, i to providno siva. A ni bela nikada nije bela, ona je isto siva, svetlo siva, provoidno svetlo siva. Koji je razlog postojanja tih zastava? To što možeš da uradiš za 5 minuta na kompu? Pa zar je poenta da se nešto sto ćeš nositi godinama i što je Otac, Sin i Sveti Duh svake ekipe nešto što se napravi za 5 minuta? Ili je fora da četka ne može da uradi neki efekat koji može štampac? Četka može aposlutno sve što spada u domen navijačke zastave. Senke, svetla i ostale jeftine fotošop alatke nemaju aposlutno nikakve veze sa nečim što treba da krasi jednu ogradu i predstavlja jednu grupu. Dalje, neki kažu da se takva zastava bolje spakuje i onda je sigurnija. Pa svaka “2x2” zastava se sasvim dovoljno dobro spakuje  a ko nije siguran u sposobnost čuvanja zastave, ne treba ni da je nosi. 

O ciradi imam još gore mišljenje. Natpis na ciradi me asocira na reklame za mesaru, poljoprivrednu apoteku, auto servis, protesne parole nekod radničkog /policijskog sindikata ili na binu neke političke partije pred izbore. Jedini argument odbrane koji sam ikada čuo za nju je to što se na kiši samo obriše i spakuje, pa se ne budja. Koja glupost. To je zastava, ona i treba da stoji na kiši, da budja, da godinama izbledi, da dobije ožiljke od baklji… Takve zastave godinama dobijaju na vrednosti a po meni i na još većoj lepoti. Ne treba sve u životu da bude praktično, neke stvari se jednostavno ne menjaju.

Da ne bih kenjao samo po štampanim zastavama, jer nisu one jedine ružne, osvrnuću se i na one crtane, koje podjednako ne pripadaju na tribini jedne ozbiljne navijačke grupe. To su zastave sa previše boja i detalja. Zastave na kojima dominiraju boje koje veze nemaju sa Partizanom. Zastave gde se neki crtež, koji opet nema veze sa Grobarima i Partizanom (uglavnom nekakvi  filmski junaci i antiheroji) mnogo više ističe od na primer naziva grupe. Sećam se pre par godina, na ogradi, jedna do druge zastave sa gremlinom (narandžasto zelena?), Talični Tom, mod neki na vespi, Hromi Daba, Troteri, Dart Vejder, gore u kopu braća iz Familije sa nekakvim nejasnim stvorenjem koje treba da bude strašno…

Sa ovom novom borbom, neke stvari su počele da se menjaju na bolje. Ekipica okupljena oko kreativnog dela tribine, pored nekoliko jako lepih majica, dukseva, znački, kape i šala, dizajnirala je i uradila i nekoliko jako lepih zastava i dvomotki. Sve do jedne su uradjene onako kako treba: na platnu, četkom i farbom i aposlutno ni jednoj ne bih mogao da nadjem manu. Ipak, prostora za još bolji napredak ima i te kako. I ako se trenutno ne nose zastave podgrupa, ako se to ikada bude menjalo, bilo bi lepo da te grupe obrate pažnju na izglede svojih transparenata. Ne bih voleo da iko ovo shvati kao napušavanje, već drugarski savet koji je u interesu svih nas. Svakako da se veličina neke grupe ne meri po tome kako joj izgleda zastava (neke grupe više ni ne nose svoje zastave), ali joj svakako daje na još većoj ozbiljnosti , kako podgrupi, tako i celoj tribini.

i kako ne treba

BUDI FER, NE BUDI ZVER! (tekst iz drugog broja)

Biti navijač 24/7/365 povlači neke stvari sa sobom...

Kažu da je nekada sve bilo mnogo više fer. Dominirao je tzv. „na ruke“ fazon. Pamtim, od kada idem na utakmice, da ovaj naš svet može i te kako da bude surov, nepravedan i povrh svega nefer.

O lakšim povredama neću da pišem, to je sastavni deo igre, i kome smeta nek' promeni ploču. Problem nastaje kada se pređe ta, neka, “crvena linija”, koja razgraničava šta se sme, a šta se ne sme. E, tada nastaje pakao u vidu teških povreda, sakaćenja, i što je najgore, učestalih smrtnih ishoda. Takvo, neljudsko i kukavičko ponašanje, logično, ima za posledicu, osudu okoline, stvaranje negativne atmosfere vezane za navijački pokret, i na kraju krajeva, pojačano delovanje represivnog aparata države.

Treba poštovati rivala, i gledati ga upravo tako- kao rivala, a ne kao neprijatelja, koga treba 'uništiti'. Ne treba se zanositi u trenucima dominacije, jer pad ume da bude strmoglav i bolan, a ono što si drugome uradio može i tebe, možda, da sačeka, “iza ćoška”. Odlazak na utakmicu podrazumeva i povratak kući- ženi, detetu, roditeljima, šveci... jebeš sve ako neko još treba da izgubi glavu, i to od „brata Srbina“, „navijča”, „patriote“, „rodoljuba“…

Dosta srpskih grupa kao udarne transparente drži natpise ili slike nastradalih drugova sa tribine, a to je ravno katastrofi, i tome se pod hitno mora stati na put... nekako. Koji je to fazon da se na utakmice ide kao u omanji rat, sa raznim sečivima i “otvaračima lobanja”? ‘Gvožđuriju’ neću ni da pominjem. Ako smo šmekeri, kao što tvrdimo da jesmo, ajde da se tako i ponašamo. Modrica, razbijen nos, ili “štrafte” po leđima, realno su sastavni deo strastvenog navijanja, dok su, sa druge strane, ubodi, lomovi, sakaćenja, upucavanja… tamna strana medalje. Ako si od nekoga jači, nokaut bi trebalo da je dovoljan pokazatelj svima “koliko ima sati”. Protivnik na zemlji je pobeđen protivnik, svako dalje iživljavanje na nekome ko leži na zemlji nema smisla. Šta ako se desi da neko pri takvom batinjanju podlegne povredama?! Onda su svi učesnici u toj tuči krivi, i sledi im zatvor ako ih pohapse! Takvih primera je bilo mnogo u poslednjih desetak godina. Likovi koji su spremni da zarad navijanja nekoga teže povrede ili, ne daj Bože ubiju, ne bi trebalo da imaju mesta ni na jednoj tribini, pa ni na našoj. Ne dozvolite da prisustvujete takvim stvarima i gledajte da ih sprečite, ako ste u mogućnosti. Ako bude tako, duže ćemo trajati! Ako nisi “iz te priče” onda radi nešto drugo korisno za tribnu. Postoji mnogo načina da doprineseš svom klubu i grupi, nisu tuče jedini segment navijačkog života.

Znam da će sve ovo za nekoga biti smešno ili ravno utopiji. Ali, nastavi li se negativan trend o kome sam pisao, I kome smo svi svedoci, uskoro neće biti organizovanog navijanja u Srbiji.

“Građanin”

Na njemu igra Partizan ili parče betona u džepu (tekst iz petog broja)

Ми не навијамо за Партизан, ми смо Партизановци. Лепо је рекао чика Душко Радовић и баш зато нама не треба туђа историја и традиција, нити туђе трофеје пришивамо на своје заставе. Али, прича о Храму фудбала у Хумској мора да почне Београдским спорт клубом (БСК) из најмање три разлога.

Један. Важно је рећи и знати да се баш ту, изнад Аутокоманде, фудбал без већих прекида игра од 5. и 6. Маја 1929. и дводневног турнира у част новог стадиона БСК – а. Софијска Славија, чешки тим Простејев и прве комшије СК Југославија су, уз домаћина, увеличали овај историјски догађај. На нови стадион улазило се са југа кроз велику украшену дрвену капију. Са десне стране терена биле су трибине, десетак редова клупа, са леве стајање. На западној страни мала клупска кућа у којој је живео чувар стадиона, две свлачионице са тушевима и, наравно, бифе ресторан са неколико столова. Шверцере и падобранце нису растеривали риџовани него висока камена ограда са бодљикавом жицом (!?) на врху. Стајање је касније бетонирано, трибина је добила кров, капацитет стадиона је повећан али се извори никако не слажу око тачне бројке, рецимо да све између 25.000 и 40.000 погађа суштину. Први ноћни меч београдски плави одиграли су 24. jула 1934. против бечког Рапида. 28 рефлектора на четири стуба по 25 метара висока, осветлили су ову уживанцију и вече за историју. Стари БСК је био озбиљан клуб и нико нема права да се поиграва његовим именом. 

Два. Енглески рецепт за квалитетну траву је једноставан – само је шишај и редовно заливај... и тако једно 400 година. У реду, већ чујем гунђање, травнати тепих Нашег Најлепшег није баш толико времешан, али је и традиција дуга 85 година вредна поштовања, риспекта, да преведем млађима. БСК је најбоље бусене траве довозио камионима и ''системом патосања'' постављао на игралиште. Око целог терена спроведен је водовод (!!) са бројним хидрантима, трава је заливана ујутру и увече. Да, то је био далеко најбољи фуТбалски терен у Краљевини Југославији, али и једини травнат јер се БАСК не рачуна, њихова природна трава у Кошутњаку је била нестална а касније је и клуб пресељен због изградње Топчидерске станице. Стварно морам још једном да поновим: Стари БСК је био озбиљан клуб и нико нема права... добро, то смо већ научили.

Три. Футбалска секција Централног дома Југословенске армије (ЦДЈА) основана је 4. октобра 1945. под именом Партизан. Ти људи нису (понављам: НИСУ) отели ни узурпирали БСК – ов стадион, нити су кога отерали или прогнали. Једноставно, БСК већ месецима није постојао, отишао је у историју и то без наследника, јер те јесени 1945. године, никоме није ни на крај памети било да преузме и настави традицију славне Плаве машине. Последњи трзај старог БСК – а десио се још 25. маја 1945. на страницама београдске Политике. Тога дана објављен је позив члановима и пријатељима клуба да дођу на конференцију у клупске просторије у Чика Љубину бр. 9 због ''прилагођавања рада'' новим законима и прописима. Иван Цветковић, писац фељтона ''100 година БСК'' није нам пренео да ли је тај састанак, заказан за 27. мај, икада одржан.

Бомбе, и то ''савезничке'' 1944. године нису промашиле Топчидерско брдо и стадион БСК – а. Терен је био упропашћен и разрован, трибине полусрушене. Током лета 1945. стадион је закрпљен и обновљен, добија име ''20. октобар'' и уступа се на коришћење ЦДЈА и нашим тек основаним спортским секцијама.

Спортисти Нашег Вољеног званично су били војна лица, смештена у згради Дома по двојица у собама и свако је имао по неко формално задужење. Познате су приче о Бобеку библиотекару, нашем голману Шоштарићу који навија сатове у згради или Чајковском који упорно одбија таква задужења (читај: замлаћивања) јер себе, врло озбиљно, сматра и проглашава најбољим фудбалером Партизана. Наши спортисти су били смештени и доста времена су проводили и у Фискултурној школи, доле код Шарене ћуприје на авалском друму.

А стадион? Он се у новинским извештајима већ увелико називао Стадион ЦДЈА и био нам је таличан, па и више од тога. Дупла круна и прва четири вечита дербија са позитивним билансом по нас, довољни су да стари БСК – ов – 20 – октобар – ЦДЈА златним словима упишемо на почетне странице наше клупске историје. Зато и овако опширна прича о том старом стадиону. А онда је наше спортско друштво почело да се шири и расте (није фраза, стварно је било тако) и старо здање из 1929. постало нам је тесно.

Марта месеца 1948. почео је да расте један од најлепших стадиона у Европи тога времена и највећи спортски објекат Петогодишњег плана. Мени је и данас и најлепши и највећи али морам мало да глумим финоћу. Физикалију су махом одрадили војници, радне бригаде и немачки ратни заробљеници. Додуше, ове потоње нећете пронаћи у званичним монографијама, не сећам се где сам ја то прочитао, али њихово учешће је врло вероватно. Главни пројектант нашег Храма био је архитекта Михајло – Мика Јанковић а његов помоћник Коста Поповић. Свој допринос другом дому сваког Партизановца и Гробара дали су и Ђорђе Нешић и Угљеша Богуновић, тада још увек студенти.

Е, сад је прави час да у причу уведем Ивана Губијана, славног Партизановог атлетичара, бацача кладива. Позитиван или негативан лик, одлучите сами. Губијан је, као управник старог стадиона, успео да убеди архитекте Јанковића и Поповића да сруше педесетак метара бетонске трибине уз терен и ту направе атлетску стазу. Остало су биле труле дрвене трибине и са њима је ишло лако.

''Својим највећим успехом сматрам што данас Партизанов стадион има атлетску стазу. А није била предвиђена. Хтели су да раде чисти фудбалски стадион без стазе'', изјавио је, много касније, Иван Губијан у разговору за Партизанов Весник. Па добробребогамупољубим, зашто су га уопште послушали, питам се ја гласно? Човек је освојио сребро на ОИ у Лондону 1948, био је Име па се ваљда нешто и питао, домишљам се ја. А нисам једини којег ''жуља'' та проклета стаза. Давно, још као клинац, читао сам у Партизановом Веснику писмо једног нашег навијача који је предлагао да се спусти ниво терена, трибине продуже на доле и тако елиминише атлетска стаза. Човек је звучао врло логично и озбиљно, а богами и ја кад сам то, сав узбуђен и запенушан, препричавао друговима у школи.

''Та утакмица је била догађај године. Улазница је била врло скупа. Навијачи су скидали са себе капуте, давали прасе, тачкице за текстил и намирнице, новац, много више од стварне цене. Људи се тих дана нису уобичајено ни поздрављали. Сви су питали: Имаш једну карту за недељу? Ми смо морали да се кријемо од пријатеља. Једноставно, нисмо отварали врата кад би неко звонио (...) била је то фудбалска еуфорија (...) отварао се стадион, и сви су желели да виде објекат који је ушао у знаменитости Београда. Свако ко је мало држао до себе и свог друштвеног угледа желео је да се појави на тој гала приредби. То је већ било и питање престижа, мада смо још живели скромно''. Ово Бобеково сећање записао је Миле Кос и објавио у чувеној књизи: ''Бобек – фудбал, мој живот''.

Ту премијеру на новом, али још недовршеном стадиону, одиграле су репрезентације Југославије и Француске, датум је 9. октобар 1949. године. Озбиљан меч, 60.000 људи на трибинама, квалификације за СП у Бразилу 1950, али резултат само 1 – 1. Повели смо голом Жељка Чајковског, рођеног брата нашег Чика, али су снажни Французи касније изједначили. На терену, у плавим мајицама, чак осам Партизанових фудбалера – Шоштарић, Чолић, Чајковски, Минда Јовановић, Јаковетић, Симоновски, Валок, Бобек – већина стартери, неки ушли касније током утакмице.

Најлепши стадион у овом делу Свемира потпуно је завршен 23. Децембра 1951. године. На скромној свечаности ''генерал – пуковник Пеко Дапчевић предао је стадион, у име Југословенске народне армије, на управу Спортском друштву Партизан'' – баш тако је у свом сутрашњем броју забележила београдска Политика, а нама, на српском и енглеском, пренела наша најтежа књига из 2005. године. Име ЈНА није одмах ушло у употребу. Наша прва клупска монографија из 1951. изричито га зове ''Стадион СДЈА Партизан'' и никако другачије. То може да потврди и кружок паћеника који себе називају колекционарима фудбалских улазница, а у који и сам спадам. На жалост за сада само у фолдеру на харду, али ипак имам бар три улазнице из 1951. и 1952. на којима у заглављу, као место одигравања утакмице, јасно стоји: ''Стадион Партизана''.

Шехадин Мифтари – Шеки није играо за нас али је важнији и вреднији од многих играча који су носили плаво – црвени, касније црно – бели дрес. Човек има звање – пази сад добро – висококвалификованог радника за изградњу и одржавање травнатих и шљакастих спортских терена и зелених површина. У Храм је стигао 1952. као испомоћ немачкој фирми Фојхт (опет Швабе али сада слободњаци), која је сређивала наше атлетске стазе за ЕП у атлетици.

Чиста трава се узгаја на војвођанским салашима, без лишћа и корова (то је рак траве!) и оплемењује вештачким ђубривом и семеном. Машина сече бусење на каишеве дуге 1 – 2 метра (5цм дебела земља) и камионима се довозе на ЈНА, све се то залива, уваља, лепо прими и имамо најбољи терен за игру. Ваљање траве је некада био део тренинга играча ФК Партизан. Ако је терен много изрован крампонима, излечимо га за само дан – два и боље је што је стадион отворен па има доста сунца и светла, открива нам тајну доктор Ш. Мифтари, један од наших моћника из сенке. Априла 1997. био је пред пензијом и ето повода за лепу причу у Партизановом Веснику: ''Стадион је онакав каква је трава а Партизанов терен је одувек имао најбољу траву у Југославији. Трава је жива, дише, расте, има душу и нема је боље бар сто километара у кругу''. Презрив трзај главом доле ка Аутокоманди се подразумева.

Нису само фудбалери и атлетичари Партизана редовно наступали у Храму, и наши боксери су млатили све живо у рингу на атлетској стази, тачно испод Југа. Главни је био наш славни капитен Павле Шовљански, вођа тима Европе на мечу против Америке, тамо педесет и неке. На старим црно белим фотографијама видео сам и одбојкашице Партизана у скоку на мрежи, постављеној тачно на средини терена стадиона. Монографија ЈСД Партизан из 1965. има најлепшу насловну страну али и врло педантног статистичара: закључно са 31. децембром 1964. на Стадиону ЈНА одржано је 55 бокс мечева, 211 атлетских, 96 кошаркашких, 107 одбојкашких, 17 рукометних, 15 рвачких и 63 тениска сусрета. Фудбал сам намерно оставио за крај: у истом периоду ФК Партизан је у својој кући дочекао укупно 288 противника, али су се код нас и други клубови ''домаћили'' без пардона, чак на 231 – ом мечу. Кирија? Храни куче да те уједе, не каже џабе наш народ.

После бројки следе асоцијације, баш као у Слагалици али овде без Милке Цанић и Данијеле Пантић. На шта вас асоцирају појмови: Узор – Метеор – Романија и Сав кућни намештај и то на телефон 24 – 355? Тако је, на наш први примитивни семафор и фотографију снимљену 6. децембра 1953. Није било места за имена Бобека, Зебеца, Херцега и Михајловића али јесте за резултат 1 – 7, ручно намештен. Јесте, на тој утакмици смо били ''гости'' у сопственој кући.

30. новембра 1957. изгубили смо од скопског Вардара (0 – 1) али је нови семафор на струју, марке Видеотон, први пут урадио свој посао. Али не, неће моћи тако једноставно – наш званични годишњак из прошле сезоне (онај са Салетом на насловној), каже да је Лампаш скинуо мрак 1. априла 1957. Добро је, ето нам и наше анархије у причи, сад мирно можемо даље. Лампашеву пензију сви добро памтимо, тог 3. децембра 2011. за срећу и против урока побеђен је крагујевачки Раднички 3 – 0. Млади пензионер је пажљиво расклопљен, видели смо и слике на званичном сајту, а његов електронски део пребачен у нашу трофејну салу. Нисам проверавао али немам разлога да сумњам.

Нови семафор? Могли би чешће голови са старих утакмица у полувремену, не бих се наљутио да на њему видим ''зауставно'' време и ред би био да се некако учачкају стрелци, макар ситнијим словима.

У нашим званичним монографијама, књигама и клупским гласилима о Храму је писано врло мало и спорадично а о Рефлекторима – никако. Њихово датирање био је прави изазов сујети и претрага је уродила плодом – у позадини наших у бело обучених момака, постројених пред јунски дерби 1955, јасно и оштро се види свима добро познати метални Носач. То је наша најстарија тимска слика са материјалним доказом постојања Рефлектора, коју сам успео да нађем, и за сада стојим иза тврдње да је светлост унета у Храм у сезони 1954/ 55. На мајицама, насловној страни фанзина, омоту музичког диска – Рефлектор је снажан мотив који гађа директно у срце. Штета што је релативно касно ушао у употребу као један од визуелних стимуланса гробарских емоција.

Има нас Гробара двеста милиона... јесте, то важи, али у Храму никад више од 60.000, кажу да је у прастара времена баш толико нас могло да стане на трибине. У ствари, можда и више јер је на неким утакмицама падала ограда и хиљаде људи је игру посматрало са атлетске стазе. Најпознатија цифра је 55.000 и покрива деценије голог бетона али и оних шугавих дрвених клупа из седамдесетих. Добро их памтим, увек полуразваљене и безвезне, после сваке кише натопљене и потпуно неупотребљиве. Ипак, лепо су гореле на ломачи 25. новембра 1973. у навијачким нередима после првенственог пораза од Бора (!?) 2 – 3. Не знам да ли смо лоше играли или је играо и судија, али сам на сликама видео поблесавеле Гробаре са смешним фризурама, цепање мрежа, народну милицију са шлемовима и баш те клупе у главној улози и вишеструкој намени. Мислим да је био и снимак на интернету али нисам успео да га поново пронађем.

Нисам нашао ни писани траг када је тачно постављен први сет пластичних столица, оних црно – белих, плитких и без наслона. На основу личног сећања, фотографија и усменог предања старијих Гробара, гласам за сезону 1979/ 80, ако грешим, не грешим много. Постављене су само на запад и исток и капацитет је смањен на званичних 49.750. Следеће пластифицирање урађено је 1998. на ужас, згражавање и увреду васколикој Гробарији. ''Беле се лако прљају а црне бледе на сунцу'', уследило је неко немушто саопштење из централне ложе, мада је касније неко из управе признао да су ставили најјефтинију варијанту и хвала му бар на томе. Нови капацитет гласио је 32.710 али, руку на срце, те нове боје столица нису баш пале са крушке, то сваки озбиљни Партизановац треба да разуме, чак су и слова ЈА била жута у нашем најстаријем грбу, оном пре прве Шотрине верзије са венцима. У јесен 2003. је због првог учешћа у ЛШ урађена нова ложа на истоку, па је и капацитет Храма мало окрњен, у новијим годишњацима се појављује цифра 29.625. Једна од наших највећих институција, Верни Југ, сада је сведен на 5863 седећа места. Нећу ништа да коментаришем.

Ако већ нисте, обавезно у Јутјуб претраживач укуцајте ''Партизан или Звезда 1983'', извинте ме што псујем, нећу више и ево већ мажем уста љутом паприком. Жесток полусатни документарац ТВ Београд и у њему многа драга и позната лица – чика Душко Радовић, Воја Панчевац, Кева, Кубура... фали само Ваљевац, никако не могу да се сетим које године сам га последњи пут видео.

Крај филма је суво злато: голи бетон Југа, песма, хармоника, групица лунатика и камера која прави пун круг око стадиона. А у кругу... све оне најлепше, ситне и потпуно бескорисне ствари које је у модерном времену Храм отресао са себе. Чему би, у овом суровом веку, служиле шарене заставе на врху трибина или они кркљави звучници што су висили у паровима? Светиљке у облику лука нећу ни да спомињем, нису поштено радиле ни кад је требало. Велика пругаста застава са најлепшим Грбом, красила је високи јарбол забоден у парче земље између Југа и запада, мислим да је то детаљ који ми је највише прирастао за срце. Није страшно што су неки практични људи склонили ове непрактичне украсе, страшно је што сам ја потпуно заборавио на њих.

У недељу 2. марта 1997. три свештеника Храма св. архангела Гаврила прешла су Хумску улицу и освештала Стадион Партизана. До тога дана Српска православна црква никад у својој историји није освештала већи објекат. На предлог протојереја Живојина Тодоровића ЈСД Партизан за Крсну славу узима Зачеће св. Јована Крститеља, као живо сећање и на прву одиграну утакмицу 6. октобра 1945. против Репрезентације Земуна. Војска, сиво – маслинасти дезен, плаво – црвени Грб и дресови, генерали главоње у управи, освештан Храм, Крсна слава... све те коцкице,и многе друге,сам лепо, пажљиво и без напора сложио у својој глави и немам ни најмањи проблем ни са једним делом традиције и историје Свог Клуба.

Прва реконструкција Стадиона урађена је 1975. године повезивањем темеља, а друга 1987. када је санирана носећа конструкција гледалишта. Нисам баш сигуран о чему се ту тачно ради али Гробари грађевинци ће боље разумети. Оба подухвата звуче скупо и озбиљно и нешто се не сећам да је тих година отварано питање ''власништва'' а и ''наследници'' су ћутали као пич... заливени.

Нећу овде да пишем о разним плановима, пројектима, хотелима, комплексима терена и економској исплативости објекта. Кога уопште занима када су мање/ више безазлене приче о обнови Храма прерасле у оне шљаштеће свемирске спејс шатл 3д макете нашег стадиона из будућности? Кога реално брига када је и како проширен, дограђен и сређен ''подтрибински'' простор испод севера и истока? Има ли некога међу нама Партизановцима, Гробарима, Гробаријом или Гробажом, коме срце заигра од среће када види туристичку или рент – а – кар агенцију под вољеним Именом?

Добро, нећу више и мени је мало мука и осећам као да пљујем сам по себи. Ево сувих бројки да мало оладим и променим тему: Трибине Храма имају 30 редова, највиша кота висока је 21 метар, најудаљеније тачке по линији југ – север су 236 м и запад – исток 150м. Терен нам је димензија 105 Х 68 м, мада тај податак варира од извора, тј. публикације па и сезоне, али не више од метар горе – доле.

Уопште ме не плаше ''наследници'' старог БСК – а који, виђу врага су седам бињишах, баш некако сада дижу главе и кењају по дворишту. Опасни су они безимени и потуљени играчи из сенке. Да, баш они који повремено (али редовно) наруче и дозирају медијску хајку око ''власништва'' над спортским објектом у Хумској 1. Цео тај циркус обично тандрче недељу – две и онда га Неко притиском на дугме угаси, до следеће прилике. Признајем да ми суштина ове игре стално измиче и да ћемо сви колективно моћи да обришемо дупе папиром са датумом 19. април 1990. у заглављу. Јесте, тога дана је Наш Клуб у земљишне књиге уписан као власник Храма и на њега су пренета ''сва права располагања, коришћења и управљања''. 

Заборавио сам која оно беше сезона (2005/ 06?) кад смо у Храм улазили за џ, са идејом да се лепо опростимо и поздравимо, јер нов стадион, модеран и по европским стандардима евоодмасаћесамоштоније? Било ми је смешно, али не баш много, јер ми се црв сумње уселио у мали мозак. Кљакаво је било јесенас против Напретка. У полувремену сам седео на свом месту, слушао песме са разгласа, чешкао се иза увета, посматрао фаце око себе и спазио парче бетона код моје леве ноге. Било је отпало од ивице, онако дугуљасто али невелико, таман за у шаку. Сагнем се да га узмем за успомену и одмах се тргнем назад, којмијебремој шта ја ту малеришем и баксузирам?! Али, без обзира на нове столице, црв не стаје, рије по малом мозгу и уопште не слути на добро. Следеће парче бетона дефинитивно стављам у џеп и носим кући.

Дејан Шуњка

------------------------------------------------------------------------------------------------

Tekst iz „Partizanovog Vesnika“ broj 652, od 1. 3. 1997. godine.

U deobni bilans bivše države naš stadion ne može da uđe jer je on postao Partizanov mnogo pre raspada SFRJ

SLOVENCI HOĆE PARČE NAŠEG STADIONA

Iako je besmislen, taj zahtev se sve češće čuje

Nakon nagoveštaja da Slovenci traže da u imovinu SFRJ – koju bi trebalo podeliti – uđe i nekadašnji Stadion JNA, ing. Aleksandar Stepanović, direktor ovog sportskog zdanja kaže:“ Nema nikakve sumnje: stadion je Partizanov i ne postoji razlog da uđe u bilo kakav deobni bilans.“ I dodaje: “Stadion je u vlasništvu kluba od 1. marta 1990., znači: mnogo pre nego što je došlo do raspada stare države. A pravni postupuk za preuzimanje stadiona Partizan je pokrenuo još 1987. Učinjeno je to, zapravo, na predlog Jugoslovenske Narodne Armije, dotadašnjeg vlasnika. Nekoliko decenija star stadion, za čije je održavanje godišnje trebalo najmanje milion nemačkih maraka, pričinjavao im je samo troškove. Oni su se naglo povećali prokopavanjem vračarskog tunela, koji prolazi tik ispod našeg pomoćnog terena i uz ram Juga. Oštećenja izazvana velikim vibracijama zahtevala su ogromna ulaganja u popravke. Tadašnji Sekretarijat za narodnu odbranu, ocenjujući da su troškovi održavanja preveliki, saglasio se da stadion bude ustupljen Partizanu jer je – od završetka izgradnje, 9. oktobra 1949. – bio njegov najveći korisnik. Bilo je savršeno logično da vlasnik stadiona postane Partizan, jer je fudbalski klub igrao sve utakmice na njemu i ulagao u održavanje. Da ilustrujem: vrednost tih ulaganja za popravke i preuređenja, samo poslednjih godina , višestruko su premašila vrednost stadiona. Da budem iskren, vest o tom slovenačkom zahtevu čuo sam od novinara, o njoj ne postoji zvaničan dokument. Nije nas ni uznemirila, ni zabrinula, ali jeste iznenadila svojom besmislenošću. Prvi put sam za nju čuo pre dve godine, kada je ovde igrao škotski Dandi Junajted. Tada sam na pitanje slovenačkog novinara: „Šta će Partizan da uradi povodom zahteva da stadion bude uvršten u imovinu koja bi se delila?“ odgovorio da je predlog toliko besmislen da ga je nepotrebno komentarisati. Ali sam iz samog pitanja shvatio da takav zahtev, iako besmislen, ipak postoji.

GRUBOR: STADION JE PARTIZANOV

Partizanu niko ne može da ospori stečeno pravo vlasništva – objašnjenje je pravnika Darka Grubora. – Posedujemo urednu dokumentaciju o punovažnom prenosu prava svojine: ugovor i upis u zemljišne knjige.

Imamo i sve dokaze o novcu utrošenom za održavanje, popravke, preuređenja, dogradnje, izgradnje... Nekadašnja JNA je, bezmalo, dve decenije pre nego što je stadion postao naše vlasništvo, prestala da ga održava. Njima stadion nije donosio nikakvu dobit, već samo „gubitke“. Sa pravnog stanovišta gledano, najbitnije je to što je stadion postao Partizanovo vlasništvo pre nego što je počeo raspad SFRJ.

Specijal

Special posvećen krađi titule sa ukusom reforma torte možete pročitati OVDE.

Број 6.

Изашао је нови и последњи број фанзина 04. Х 1945. и продаваће се на Истоку (ако идете на друге трибине, пробајте да нађете пре утакмице на платоу испред севера) против Чукаричког као и на наредним утакмицама док се не распрода. Ако сте из Београда, куповина на стадиону вам је једини начин да до њега дођете. Ако сте из другог града, можете послати имејл на fanzin0410 @ gmail com или послати приватну поруку на форуму Забрањених члану 04. Х 1945.

OTVORENO PISMO ČLANOVIMA SKUPŠTINE FK PARTIZAN

Poštovani članovi Skupštine FK Partizan,

Svedoci smo da u poslednjih pet godina FK Partizan, klub čije vrhovno telo činite upravo Vi, doživljava sve veći sunovrat. Obraćamo se ovim putem Vama i apelujemo na Vaš razum i ljubav prema klubu, za koju verujemo da još uvek posedujete. Obraćanje ljudima koji vode klub (predsednik kluba, potpredsednici, Upravni odbor) i koji su direktni krivci za probleme i brukanje kluba, bilo bi apsurdno, jer do sada nisu pokazali ni minimum odgovornosti i želje da rade u interesu Partizana.

Najmanji problem je eliminacija Partizana od Ludogoreca i to nije povod našeg obraćanja. Rezultatskih neuspeha je bilo i biće ih, to je sastavni deo sporta. Problem je što se FK Partizan, pod ljudima koji ga vode, godinama organizaciono, ekonomski, sportski i moralno urušava, a Vi sve to nemo pratite, iako imate mogućnost da se organizujete, skupite potpise za vanrednu sednicu Skupštine, smenite one koji su najodgovorniji za krizu i sprečite propast prema kojoj Partizan srlja.

Vi to ne činite, Vi se ne oglašavate. Da li lobirate, tražite neke nove ljude na čelu Partizana? Mi navijači to ne vidimo. Mnogo loših stvari se desilo u poslednjih pet godina, a Vi, članovi Skupštine FK Partizan, niste našli za shodno da reagujete.

FK Partizan je u lošoj finansijskoj situaciji, uprkos desetinama miliona evra zarađenih od transfera fudbalera u poslednjih nekoliko godina. Kasne plate zaposlenima u klubu, igračima i trenerima, duguje se državi za porez, a Vi se ne oglašavate. Za Vas je to, izgleda, redovna situacija?

Partizanu se oduzima stadion, dvadeset godina posle pravosnažnosti presude da je Stadion JNA prešao u vlasništvo JSD Partizan. Vi se ni tada niste oglasili.

Predsednik FK Partizan Dragan Đurić je dva puta hapšen u poslednjih nekoliko meseci. Gospoda Jovičić i Babić rekoše kako to nema veze s Partizanom, već sa njegovim privatnim “biznisom”. Ne rekoše da li smatraju da je hapšenje predsednika ogromna bruka za FK Partizan. Očigledno je da ne smatraju, a izgleda da i Vi, članovi Skupštine Partizana, ne mislite da su hapšenja predsednika Đurića, ako ništa drugo, velika ljaga na imenu Partizana. Jer, ne oglašavate se ni po tom pitanju. Za Vas ni hapšenje predsednika nije razlog za sazivanje vanredne sednice Skupštine.

Predsednik Đurić i njegova uprava su smenili i oterali iz kluba nekoliko trenera, sportskih direktora, pa i igrača tokom ovih pet godina. Uvek je neko drugi kriv, samo su Đurić i uprava bezgrešni. Da li Vi, članovi Skupštine, smatrate da je to normalno?

Ekipa je iz godine u godinu sve slabija, igrači se rasprodaju bez ikakvog plana, u Evropi strahujemo od anonimusa.

Marketingom Partizana gospodare Snežana Filipović i Biljana Obradović. Do dolaska u klub, jedina veza Snežane Filipović s Partizanom je bila njeno prisustvo na proslavi 24. titule Partizana kao pratilja “čuvenog” rektora Megatrenda, Miće Jovanovića. A Biljanu Obradović (za koju i ne znamo da li je u radnom odnosu s Partizanom) je preporučilo to što je Snežanina drugarica. Te dve persone brukaju klub svojom arogancijom, neznanjem, bahatošću, polupismenošću. Ukidaju miks-zone propisane od UEFA, marketing kluba služi njihovoj ličnoj promociji, marketing ne ume da organizuje najobičniju prodaju karata, klub se blamira sa nekakvim “Tesla aplikacijama”, njih dve ne umeju da zapamte imena naših igrača, one prekidaju sagovornike na pres konferencijama. Da li je moguće da nikome od Vas to ne smeta?

Nema javnosti u radu, ne zna se koliko iznose transferi, ne objavljuju se završni računi, navijači su podeljeni zaslugom uprave kluba, rukovodioci se bahato ponašaju kao da im je deda ostavio Partizan u nasledstvo (“lep sam, imam lepu kravatu i predsednik me voli”), klub nema generalnog sponzora…a Vi se i dalje ne oglašavate.

FK Partizan je u nekoliko navrata bio brutalno ošećen u minuloj prolećnoj polusezon 2013/14. Klub nema nikakav autoritet u fudbalskim organima, igrači Partizana se pretresaju pred derbi a ceo klub se unapred i lažno optužuje za prekid, a Vi ni tada niste našli za shodno da reagujete kao najviše klupsko telo?

Šta još treba da se desi pa da Vi podignete glas, da se organizujete, da sprečite Partizanov put u propast i još veće probleme? Da li FK Partizan treba da, poput Crvene zvezde, dođe do duga od 50 miliona evra, pa da se setite da, upravo Vi, članovi Partizanoe skupštine, imate u svojim rukama instrumente za pokretanje promena u klubu?

I dok imamo razumevanja za članove Skupštine čija egzistencija zavisi od kluba, i čije bi oglašavanje protiv uprave značilo i potpisivanje otkaza samom sebi, nemamo nikakvog razumevanja za Vas koji egzistencijalno ne zavisite od Partizana. Nemamo razumevanja za Vas, legende i “legende” kluba, bivše trenere, javne ličnosti, ljude uspešne u svojim profesijama.


Zašto ste članovi Skupštine Partizana ako služite samo kao glasačka mašina?

Zašto ne preduzimate legitimne i zakonske korake unutar kluba kako biste sprečili Partizanovo propadanje?

Ako zaista volite Partizan, kako možete mirno da gledate njegovo posrtanje i ubijanje koje traje godinama?

Ako smatrate da je Vaše prisustvo u Skupštini samo formalno i da se o Partizanu odlučuje na nekim “višim nivoima”, zašto ne podnesete ostavku na članstvo u Skupštini? Koja je uopšte svrha Vašeg bitisanja u Skupštini kluba?

Apelujemo na Vaš razum, moral i ljubav prema klubu, da se oglasite, zakažete vanrednu sednicu i uradite šta je potrebno da Partizan opet bude klub na ponos svih nas, a ne klub koji srlja u propast a čiji čelnici izazivaju osećaj srama među navijačkom armijom.

Ako i dalje budete ćutali i dozvoljavali urušavanje kluba, smatraćemo Vas podjednako odgovornimkoliko i Dragana Đurića i njegov Upravni odbor.

Napominjemo da iza nas ne stoji niko i ništa osim ljubavi prema klubu. Kvalifikacije i laži da smo “ulica”, “pučisti”, “Bjekovićevi ljudi”…su podvala upravo onih koji su naš klub i doveli na ove grane. Takođe, unapred odbacujemo eventualne optužbe da je ovo naše obraćanje “udar na klub”. Ovo je upravo korak ka oporavku kluba, a mi kao navijači ćemo biti i dalje na svakoj sledećoj utakmici da podržimo ekipu i stručni štab.

Toliko od nas, lopta je u Vašem dvorištu. Na Vama je da li ćete dati gol, auto-gol ili samo čekati da prođe vreme i neki moćni sudija iz senke odsvira kraj.

Navijači Partizana

- partizan.net

- GTR
- partizanbeograd.net
- 04. X 1945.

SVE ŠTO RASTE I TREBA DA RASTE... (tekst iz drugog broja)

Filipov tata je u ranoj mladosti osim crvene partijske knjižice imao još dve velike želje: da se domogne centra grada (i postane prava sertifikovana beogradska manguparija iz „Circle of Two“) i da na svim odeljenskim fotkama ne mora da stoji  na šamlici u prvom redu, orkužen devojčicama koje čuče.

S obzirom na to da je izuzetan biznismen, stručnjak, vrhunski menadžer i lopuža, Filipov ćale je prvo uspeo da nabavi ne jednu, ne dve, nego čak šest partijskih knjižica. I zahvaljujući tim korisnim alatima je svoje ljute rane (neko bi rekao komplekse) počeo da leči u zrelom dobu.

Pošto je 15tak godina bezuspešno pokušavao da preseli ’znik u Kuću slavnih (Springfield, Massachusets) ili makar na Terazije, predomislio se, pa je manirom iskusnog inženjera rešio da okrene stvari naglavačke.  Odlučio je da tim iz Železnika nazove Beograd, a da se mi svi ostali pravimo da je to ultra inteligentno, da se ništa nije desilo tj. da nismo ništa čudno primetili.  Ovakvu domišljatost treba pozdraviti toplim aplauzom.

Onda je odlučio da ispiše nova istorijska poglavlja, podupre ih brutalnim falsifikatima, agresivnim marketingom i podrškom kidnapovanih državnih institucija. 

Tako je preko noći komšinica, koju su onako temeljno udesili i za Evropu spremili Gospodin Pauk i legenda JSD Partizan i „specijalni savetnik“ Goran Vesić („za koga bih napisao da je kreten, ali ne smem jer će da me tuži“), postala naprednjačka uzdanica i jedina narodna uteha u doba svetske ekonomske krize.  Hrpa praznih limenki postale su pornodiva, a bankrotirani klub koji nije imao ni koševe, ni igrače – stabilan ligaš u pohodu na trofeje. Jedino se Filipov stari preračunao kada je pomislio da ovim glupiranjem neće da isprovocira Tegeltiju da snimi 5-6 celonoćnih serijala emisije „SOS Koš“.

Poslednji element mozaika je sklopljen kada je Filip završio u prvoj petorci kluba Beograd iz Železnika, a ne na Izviđačkim sportskim igrama ili u novom serijalu Branka Kockice.  Na našu ogromnu žalost, ovaj zabavni eksperiment nije dugo potrajao, ali je dokazao da je zaista važno samo učestvovati i da sutra, teoretski govoreći, i Ivan Ivanović (još jedan gorostasni „beogradski dasa“),  Vuk iz Ruža, Božidar Đelić i svaka devojčica koja je čučala u prvom redu na odeljenskim fotkama, mogu da se uguze (ili naguze) u reketu.

Ozbiljan zaključak ove priče je da su u zemlji Srbiji svako kršenje zakona, jebanje ljudi u zdrav mozak, i svaka prevara mogući i izvodljivi ukoliko imaju podršku državnog vrha i određenih medijskih krugova.  Jedina stvar koja uliva poverenje da ceo svet neće otići u kurac kada njim zagospodare mali marsovci sa planete Čović, je to što je sa druge strane barikade naš Dule.  On je spreman da razobliči njihove laži i svaki put ih diskretno podseti ko su, šta su i odakle su. Sa sigurnošću znam da on, vođen ljubavlju prema Partizanu i lepoj književnosti, ovom kvaziciganskom polusvetu, mešetarima i politikantima neće dozvoliti da prkose zakonima fizike i da otmu našem klubu ono što mu pripada.

Opraviće njih Dule, ja da vam kažem!

Specijal

Na utakmici sa Čukarirčkim, koja će se, ukoliko ne padne kiša, održati 21.05., moći ćete da kupite specijalni broj našeg fanzina, posvećen samo jednoj temi, koju verujemo ne treba posebno najavljivati. Cena ovog broja je 100 dinara, a celokupan prihod od prodaje će se uplatiti vaterpolo klubu.

Распакивање; Душко Вујошевић (текст из петог броја)

Мислим да уз Велибора Васовића и Владимира Стојковића не постоји личност која има везе са Партизаном, а да са собом носи више контроверзи од тренера нашег кошаркашког клуба.

У гробарске животе озбиљније је упловио средином осамдесетих година предводећи са клупе генерацију која је од Хале спортова на Новом Београду направила кошаркашко светилиште, а Партизан дефинитивно сврстала међу оне које у Европи сигурно нико никад неће питати “Who the fuck are you?”

1988. је та екипа стигла до Ф4 тадашњег Купа шампиона, и тамо освојила треће мјесто. Обзиром да су у „ростеру“ били играчи као што су Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Мишко Марић, Горан Грбовић, Жељко Обрадовић, те млађахни Ђорђевић и Даниловић, многи су, чак и они у клубу, били склони да „случај Ган“ окарактеришу као резултатско разочарење.

Како год, Вујошевић је већ тада најавио огроман тренерски потенцијал који је брижљиво гајио, јер је то почео врло рано да ради. Није још напунио ни 30 година, а иза себе је већ имао титулу шампиона СФРЈ и Фајнал Фор. Велико је питање да ли би та генерација изгубљено у Гану наплатила у Истанбулу да је Вујошевић и тада био на њеном челу.

Али није. У сезони 1991-1992 Душко Вујошевић је водио КК Црвена звезда (тад јој још поред имена није стајало Београд). И то је историјска чињеница. У овом фанзину се већ нашао до зла бога рабљени наслов из, биће да је Журнала, тога времена у коме Дуле изјављује да навија за Звезду. И то је историјска чињеница. Неки су му то узели за зло, неки правдали и правдају професионализмом и пуком фразеологијом. Али, једно је сигурно-показао је да воли да провоцира, и често каже оно што многи не би, и што се многима не свиђа. Натјерао је „задрте“ да ревидирају или бар прилично екстензивно тумаче своје ставове у вези са мржњом према циганима. Приче и причице о парадајзу и лубеници, о 11 Хитлера и чувеном „никад и ни под којим условима“ субјективно су добиле нову димензију, а објективно су натјерале многе да се сличних тема ману и више не дотичу. Остало је упамћено да је на неком од дербија те сезоне „својим“ Гробарима показао средњи прст, и отишао у иностранство. Вјероватно није ни слутио да ће то исто, само још експлицитније, урадити и за десет година.

У иностранству није направио неки значајнији резултат, мада се, истини за вољу мало ко интересовао за његова достигнућа и прегалаштво. Рекло би се да ни тада није могао „без те воде и тог зрака“. Вратио се у Југославију, у Раднички са Црвеног Крста. 

Након петокотобарских промјена, сви то добро знате, из нашег клуба се одјавио Ивица Дачић, а из самртног ропца Партизан су, са својих двадесет прстију (и четири џепа) воздигли Дивац и Даниловић. У почетку је тренер био Дарко Русо, и било је ту и тамо добрих партија и незаборавних утакмица.

А онда су амбиције и буџет порасли, и на клупу је поново дошао Он. Право из Будућности, гдје је као савјетник, уз „малу“ помоћ црногорске државне врхушке, учинио да подгоричани буду страх и трепет треће Југославије.

Дакле, сезона 2001-2002. На располагању има(мо) сјајан тим. Доведени су Вујанић и Станојевић, доведен је и Шћепановић. Петровић је већ био омиљен у народу, а епизодисти Нађфеји, Глинтић, Матерић и Чанак могли су да помогну. Колико ме сјећање служи, јунак наше приче није се тада жалио на буџет, (као што ће касније редовно бити случај) али јесте рецимо на рад Владана Тегелтије. Након што је поменути у својој емисији критиковао неке тактичке замисли Вујошевића, овом није било мрско да се телефонски укључи у програм и „нешто оштрије“ изрази своје неслагање са новинаром лично и ставовима које је он износио. Тешко да би овакав поступак могао да се окарактерише као пристојан, још мање као уобичајен, али за све постоји први пут.

А онда је дошла сезона 2002-2003 и нешто што се Вујошевићу десило други пут. Утакмица са Улкером, и још један евролигашки пораз у низу тешко је пао традиционално нестрпљивим Гробарима. Полу празним Пиониром одзвањало је „Дуле одлази!“ и „Свињо дебела“, ( био сам лично присутан и својим ушима чуо) а прозвани то очигледно није схватио као „право оних који су платили карту да вичу шта хоће“. Напротив, „испоштовао“ је навијаче тако што се окренуо у њиховом правцу и дохватио гениталија.

Међутим, мало ко се тога данас сјећа, јер је убрзо дошло вријеме славља. Бродоломе у Европи, брисали су домаћи трофеји, а по неки кикс у купу или Јадранској лиги, био је ништа наспрам редовног преслишавања једног клуба који више не постоји.

Годину за годином, понављала се иста слика: мјењали су се противници и околности, али су двије ствари постале константа- Партизан на првом мјесту и Душко Вујошевић на његовој клупи. Оно што је некада била Хала спортова, сада је постао Пионир. Скоро нико више није помињао светогрђа из 1991-1992, оно што би се скоро сваком другом узело као прекршај за метак у чело. И ником више није сметало показано међуножје десет година касније.

Вујошевић је међу навијачима (готово без изузетка) стекао статус иконе, врховног команданта и идеолошког гуруа. Идолопоклонство Гробара и популарност Вујошевића ширили су се међу пуком попут епидемије од које нико није ни намјеравао да се лијечи. И морали сте бити баш тврдокорни, тврдоглави и доследни да све то оспорите. Јер, предан рад и „прављење пите од...“ довели су до тога да клуб који толико волимо континуирано терорише све у земљи, и региону. А, и у Европи су нас многи запамтили. И нико није био заслужнији од Вујошевића за то. Иза себе је имао војску оданих. Оданих и њему и тиму који је водио. Војску спремну да његов лик и дјело брани увијек, свугдје и без обзира на околности. Спјеване су му пјесме, писане пароле и подизане шеталице, а његове конфернције за штампу биле гледаније од другог дневника. Цитирали су га и у небеса дизали и они који никад нису били на утакмици, и они који су били инвентар сваке хале. Ујединио је „индијанце“ и „оне у причи“, симпатизере и хулигане, партизане и четнике, вјернике и атеисте, иако су многи од њих, биће да је у Журналу, прочитали да је „по вероисповести Партизановац“. И није ни чудо. Био је способан да од играча неспособног да хода направи "превагу у рекету", а екипу коју је сам састављао искључиво по људским квалитетима укомпонује тако да ниједан појединац не буде изнад ње. 

Након што се једини јавно супротставио медијском линчу којем је једна медијска кућа изложила навијаче Партизана, чинило се да су Гробари и Дуле постали готово близаначки везани. Постао је носилац признања „Драган Манце“, које, ако ништа, оно због имена које носи, (треба да) представља нешто најпрестижније и најсветије. Чинило се да је награда отишла у руке које ту награду највише заслужују.

А онда је дошао Париз. Врхунац алхемичарског подухвата Вујошевића и хемије на релацији трибине-терен, био је одлазак на Ф4. Југгробарија од Грделице преко Београда до Торонта најављивала је хунски поход на Француску. Старији су се сјећали Гана, а и млађи и старији ковали планове о путовању. Жиранти ПФК били су врло значајна група тих дана. Међутим ,као што то обично бива када се нечему надате и некога или нешто до имбецилности глорификујете и волите, уследио је шок.

Укратко, званична прича каже да су више улазница за Дан(е) Београда у Паризу добили којекакви, од итекаквих. И опет највише захваљујући Дулету.

Елем, у Париз многи од нас нису отишли. Знало се да је притисак државе и јавности био огроман, као и страх од инцидената. Али, нисмо знали да Дуле није смио или није хтио (и једно и друго је једнако без оправдања) да нам мигом, метафором, вицем, ако не директно, саопшти о чему се ради. Да нас испоштује. Није то урадио, након чега многи више никад неће крочити у Пионир или Арену. Кажу да их је одвикао Дуле.

Срби су народ познат по екстремности и у љубави и у мржњи, па се, нарочито тврдо језгро са Југа, у једном периоду потпуно окренуло против Вујошевића. Извађен је, набрзака, његов прљав веш, виђена је и парола „Срам вас било!“, али стара релација двије стране није виђена више никад. Постављало су се многа питања. Како је могуће да клуб славне традиције, који толико дуго доминира кошаркашким теренима и „производи“ много играча, није финансијски стабилан? Зар пуки економски интерес не нелаже спонзорима и власницима капитала да уложе у Партизан? Ко их у томе омета? Или су капиталисти толико дрски да би за своје паре понешто и да се питају? 

Као неспорно интелигентан и мислећи човјек, Вујошевић је схватао да се одлазак сам намеће. Одлазак као неминивност јер је, како то обично бива, слава почела да блиједи, и то баш кад је била најсјајнија.

Отишао је у ЦСКА, за добре паре. Остао је таман толико колико је било потребно да се страсти у Београду смире, и да Срби, како традиција налаже, све лоше што им је приређено забораве. Није тамо, у Москви, Дуле урадио богзнашта, а и ехо који га је дозивао да се врати био је све јаснији и гласнији. Оставивши наследника и систем који трофеје није остављао другима, могао је да опет притисне дугме start/pause и настави, дочекан раширених руку од свих. Или не баш од свих?

Оставио је мртву црвену звезду и несрећног Мирка Павловића над њеним мртвачким сандуком. Призор прежаљен чак и од оних који би због звезде ишли и до марса (ако треба), али им је тих дана и Пионир био предалеко. Дочекао га је превејани и лукави Небојша Човић. Иако је од својих другара добио симпатичан надимак, „Ћоки“ је видио много даље од многих. Тешко је било за очекивати да ће човјек кога је породица убијеног Премијера оптужила за убиство, бирати средства у борби протв Дулета, али нарочито у борби против сопствених фрустрација и комплекса, који носе заједнички назив: Партизан.

Нисмо дуго чекали на почетак рата. Рата који још траје, а у коме се, као и у сваком рату не бирају средства и испливава оно најгоре у човјеку. Рата у коме је изгледа Вујошевић заборавио и која га „сила“ напада и коју светињу брани. Ушао је у рафалну паљбу са Човићем, коме као што поменух, рафали, сва је прилика, нису страни. Могуће је да не постоји други начин борбе са њима од овог који нам презентује Дуле, али тај начин је толико њихов, цигански, јадан и низак, па ме чуди да га се Вујошевић (који, и поред свих својих флека, ипак зна шта је суштина Партизана*) до сада није мануо. 

Вујошевић је сасвим сигурно занемарио одговорност коју носи позиција, а још више његов ауторитет и популарност. Одговорност за све што изговори. Државши ватрене говоре упрене против нечега што се зове слично клубу у коме је некад радио, и причајући о одбрани стадиона ЈНА експлозивом, заборавио је много тога. Заборавио је да тиме што говори, шаље многе младе и не тако младе људе у рат. Али, не у рат саопштењима, већ у рат бакљама, ножевима, штанглама и пиштољима. Рат који се не завршава демантијем или заједничком конференцијом за штампу, већ фрактурама, подливима, ранама и иловачом. Рат чији крај он можда неће дочекати, јер ће отићи у иностранство или- црвену звезду београд телеком. Као некад.

Дозволите ми да на крају, будем личан.

Ако хоћу да до краја останем вјеран истини, рећи ћу вам следеће.

Да, опростио сам Душку Вујошевићу и оно што се опрашта (показано међуножје, неодлазак у Париз, подршку Драгану Ђурићу), и оно што се не опрашта (прелазак у клуб мрских иницијала), али једно му нисам опростио, и никад нећу.

Нећу му опростити што му сви навијачи Партизана нису једнаки. До те мјере да је једне промовисао у носиоце клупских функција, а другима забрањивао да буду поздрављени од играча. До те мјере да је једне називао „официјелним представницима“, а другима уз асистенцију МУП-а забрањивао улаз у халу. До те мјере да је маргинализовао и релативизовао смрт двадесетогодишњег навијача Партизана, нечијег сина. Он, који је и сам отац.

Од тада, Душко Вујошевић је за мене мртав, иако му желим добро здравље. Али, и када једног дана умре, нећу превише жалити, јер ће, како сам ономад рече- и тада „посао морати да се настави“.

Ја тако, а ви како хоћете.

Милун Шћекић.

*Партизан је бескомпромисна борба на терену и господско понашање ван терена. Партизан прича на терену, а не ван њега. Партизан није циганисање и спуштање у њихова говна, јер нас та говна могу умазати,а то би био пораз највећи од свих.

Jebiga!

Zbog tehničkih problema dogodilo se da određena količina novog broja našeg fanzina bude bez svih 116 stranica (sa koricama). Pozivamo sve koji su kupili takav fanzin da nam se jave, daju taj i da preuzmu novi primerak. Nismo ni mi savršeni, iako tako izgledamo! Hvala svima na razumevanju!

Brana (tekst iz četvrtog broja)

Leta ove godine napunio bi 40… 

Mogu da ga zamislim kao advokata, možda i kao nekog ko danas brani mnogobrojne navijače u problemu, kako se posle nekog ročišta šljampavo gega Sarajevskom ili Kneza Miloša, izanđala aktovka pod miškom, košulja, šarmantno izbledeli sivi 501 a na nogama svakako martinke ili one rokabilijevke. Svakako bi to bila impozantna pojava sa svojih 190 i kusur centimetara, a o šarmantnosti i instantno-pozitivnim osećajem pri svakom susretu s njim ne bih ni pričao – prosto je plenio a posebno je bio šarmantan njegov krkljajući smeh koji bi usledio umesto pozdrava, smeh na ivici podsmeha ljudskoj rasi.

Ali, Branivoja Brane Milinovića, eto, nema već skoro četvrt veka...
Srbija ga pomene svakog 9. marta a, posle svih ovih godina, medijski magovi su barem naučili da nije ni „Branimir“, ni „Milanović“.

Izvinjavam se unapred što će ovo biti šturo i konfuzno ali teško mi je i toliko godina kasnije da dočaram jedan kratki, a tako sadržajni, život u par šlajfni.

Išli smo zajedno u osnovnu školu „Vojvoda Mišić“ ispod blagajni JNA, s tim što je on bio nekoliko godina mlađi. Prvi put mi je skrenuta pažnja na Branu i njegove vršnjake kada sam sa svojim razredom ušao u učionicu za biologiju koja je izgledala kao da je u njoj aktivirana neka omanja eksplozivna naprava, da bi nedugo zatim saznao da su tu pre nas imali čas učenici odeljenja V/1. Demoliraše dečačići učionicu a kasnijim praćenjem dotičnih po velikim odmorima i hodnicima primećujem da su u pitanju veseli, mali grobarčići, dodatno prilično neobuzdani ali kakvi bi to inače grobarčići pa i bili...

U nekoliko narednih godina, primećujem ih i na Jugu, a i često smo se sretali kada bih ja išao u srednju a oni se, već 7-8 razred, sve više eksponirali po povratku iz osnovne. Tako su jednom nešto krenuli da me prozivaju pa sam morao da intervenišem i, valjda spontano, udarim najvećeg - Branu. On me je samo mangupski pogledao i lakonski odgovorio : „Neka, neka...to mi je ostavština za budućnost!“...

Mislim da sam celim putem do srednje razmišljao o tom jedinstvenom odgovoru klinca od nekih 13-14 godina. A, već sledeće školske godine, Brana je bio ravnopravan član pozamašne grupe gluvaroša iz kraja.

Čuj, ravnopravan?? Svojom inteligencijom, opštim znanjem, visprenim i duhovitim opaskama kupio je i one koji su navršili treću ili četvrtu deceniju života a važili su za opasne verzirane face iz kraja. Naravno, prevashodno su ga društvu preporučili ljubav prema Partizanu, dobroj muzici i nesvakidašnji šarm. Ostalo je bio samo jedan veliki bonus...

Provodili smo 330 dana godišnje u našoj maloj lokalnoj birtiji i, pored svakodnevnog umiranja od smeha, ispijanja pivceta i noebaveznog analiziranja Partizana, gledali u čudu kako Brana briljira svaki put kada bi na programu išao čuveni kviz Kviskoteka, ili kad bi iz teške dosade igrali onu igru „pogađanja ličnosti“ , gde bi se uglavnom vrtela poznata imena sa tadašnje estrade, iz sporta i poneki glumac, on nama zadavao ličnosti kao što je Apis.

A, u trenucima dosade znao je i da žrtvuje sebe, samo za geg. Primera radi, jednom smo dokono i rano blejali u našoj birtiji, ona situacija kada posle 20 uzastopnih dana međusobnog gledanja nemamo šta jedni drugima da kažemo. Gledamo kao TV sa kojeg zvuk jedva i da dopire, a Brana posmatra agilnog 60-godišnjeg „menadžera objekta“ i pokreće omanji dijalog koji prekida tišinu, a razgovor teče, otprilike ovako:

-Oljača (menadžer objekta prim. aut.), je li ti beše navijaš za Hajduk iz Splita?
-Nemo` zaebavat` Brano!
-Oljača, ajde priznaj, video sam kako se ozariš kad oni igraju!
-Ostavi me Brano na miru, radim...
Prođe par minuta, svi i dalje gledamo u magičnu kutiju, samo Brana prati gosn. Oljaču, i svaki njegov pokret. Opet se prekida tišina:
-Oljača, jesi li ti Torcida?
-Daj mali, rek`o sam ti nemoj za`ebavat!
-Oljača, je li tako da imaš istetovirano Torcida na levom ramenu? Skini košulju, pokaži ljudima!
-E, sad ću zvat` miliciju, neš ti mene za'ebavat'…

I, stvarno čovek, koji je navijao samo za svoj džep i pojma nema šta je to Torcida, zove pandure, a Brana ubrzo pali iz objekta uz karakterističan smeh i zadovoljstvo učinjenim. Panduri dođu i ne veruju što ih je zvao a nama ulepšan dan najstrašnije. A, Brana je nekoliko nedelja morao da se drži podalje od najdražeg objekta...

Imao je, kao neki pank bend, skupili se jednom da odsviraju u nekoj srednjoj školi, murija upala posle par pesama i prekinula nenajavljen gig, Brana uspeva onako visok da se izgubi u gomili, a potom je i raspustio bend uz opasku „da treba otići u legendu na vreme, posle prvog koncerta“...

Na finalu kupa protiv Veleža, stotine ljudi utrčava na teren a Brana stoji na ogradi i posmatra preznojenog i zdepastog pandura koji uporno pokušava da savata nekoga na atletskoj stazi i, stojeći na ogradi, obraća se dotičnom sa „Čiko, čiko, je l smem da utrčim na teren?“, iako je to mogao da uradi deset puta do tada. Pandur, besan kao ris, hvata se za pendrek i sikće: „Dođi, samo dođi!“...

Njegov poslednji rođendan slavili smo u Herceg novom jula 1990-te. Celo veče smo besplatno konzumirali pivo tako što smo se kladili sa ljudima da će naš slavljenik sjuriti 0,5L staklenog za nekih 6 sekundi ili manje. Brana je to radio tako što mu pivo jednostavno sklizne niz grlo, bez gutanja, na opšte zaprepašćenje prisutnih. Povremeno bi povratio, ali ne od pijanstva, već od težine tog poduhvata.

I njegovu poslednju novu godinu zajedno smo dočekali i, onako veseli, dogovorili se da otvorimo prolećnu sezonu cirke ispred samiške 18. februara… Nismo o tome pričali posle, a ja sam se kao kivni ljubitelj gluvke ispred lokalnog C marketa, ozbiljno zapitao da li će se Brana setiti datuma. Locirao sam se na zadati datum, sedeo i pijuckao BIP na “svetim” stepenicama nekih pola čuke, spreman da prozivam Branu za nedolazak, kada se iznad gomile parkiranih automobila pojavljuje poznata nasmejana glava koja ubrzo završava u samišci, usput šmekerski signalizirajući još jednu BIP konzumaciju…

Znam da je dva puta zaplakao. Jednom prilikom je neverovatno ridao u birtiji, jedva smo ga smirili, a razlog je bio raspad novosadskog benda Vrisak Generacije. Drugi put smo čuli da se slično osećao kada se uspavao za čuveni Maksimir a popodne gledao vanredno uključenje prvog programa JRT iz Zagreba pred početak meča.

Pisao je divne pesme, obožavao istoriju, pank, Partizan, navijački život, voleo Irsku, The Pogues i svojevremenog centarfora rep. Irske i Ćelzija, Tonija Kaskarina. Pred SP 1990, ceo ulaz u lokalnu birtiju oblepio je sličicama ovog krakatog fora, donekle nalik njemu.

Učio je koliko je morao. Osobama takve inteligencije školska klupa teško da može da donese nešto novo. Za 17 godina svog života pročitao je knjiga i preslušao albuma za nečija tri...

Trenirao je basket u Partizanu, pričao nam kako je Grba neviđen lik, koji je znao njih klince da odvede i u kafanu na rakijicu. Jednom prilikom, žureći na trening, iskočio je iz voza u pokretu na NBG stanici i pao na glavu što je imalo gotovo tragičan ishod i pre zlokobnog 9. marta.

Jednom smo igrali basket i, posle ležernog dvokoraka i polaganja, te promašaja, jednostavno je rekao: „Jebem ti život i sve!“.

Noć pre 9. marta sedeli smo kod njega na gajbi i uporno je ponavljao „idemo da ginemo“. To isto su čule i komšije koje su ga ujutro 9. marta sretale po kraju i pitale gde će...

Kažu očevici drugari da je 9. marta na Trgu, prilikom pojave blindiranog vozila sa šmrkom, jedna od njegovih poslednjih antologijskih rečenica bila citat iz filma: „Za male pare ste se prodali!“.

Pao je tamo gde je, ironično, danas Irish Pub preko puta Beograđanke..Drugar se okrenuo i video ga kako posrće uz poslednje reči „Pao sam..“.

Naravno, Brana nije pao...
Samo se uzdigao ka nečemu većem i značajnijem od ovog brloga u kome smo...

Mi smo za kaznu ostali uskraćeni za godine i godine časti da budemo tu negde, pored njega, i slušamo, gledamo i učimo od čoveka za kojeg izraz „one in a million“ ima potpunog smisla...

Nikad prežaljen!

Footie Fan