Dakle, nije tribina velika ako nas ima ‘milion’, već ako smo tu jedan za drugog, u bolu i u radosti, i kad dođu nevolje, i kad dođe tuga, kada nas sreća napusti… Lako je stajati iza parole ‘brat za brata’ kada je sve ful, kada se slavi... Savršeno stanje stvari je samo jedna strana navijačke medalje. Ovde se radi o njenoj drugoj strani.
A druga strana medalje je trenutak kad stvari krenu po zlu, trenutak kada treba pomoći bratu koji je u nevolji zbog istog Kluba koji voliš i TI, i grupe kojoj pripadaš i TI.
Svako od nas zna barem nekog ko je najebao zbog toga što je, onako kako je smatrao da treba, branio ime i čast Partizana i Grobara. Jesmo li se ikada zapitali, onako sami pred sobom, šta smo mi lično uradili da tom nekom olakšamo muke u kojima se našao? Ranije je bio gotovo trend da se unesrećeni Grobari, naša braća sa tribine, prepuštaju sami sebi. Ipak, dolaskom mlađih snaga, u poslednje dve godine, taj trend je krenuo da se menja, na moju veliku radost.
Ja sam, u stvari, i došao na ideju da napišem nešto na ovu temu zbog kutije koja gotovo na svakoj utakmici kruži među nama, zabranjenim delom grobarstva. Ako me je nešto u moru svih ovih sranja obradovalo, to je upravo ta kutija. Kutija koja je bukvalno tračak nade, i dokaz da nije sve tako crno i beznadežno kao što se čini… Nisam vičan pisanju nekih patetičnih obrazloženja, pa ću odmah preći na poentu priče i biti direktan.
Poenta ove priče je: LJUDI, UBACUJTE NOVAC U KUTIJU, ko koliko može, ko koliko ima, ko koliko misli da treba... samo ubacujte. Popijte jedno piće manje, smanjite iznos tiketa koji uplaćujete za neku simboličnu cifru, žrtvujte se za one koji su se žrtvovali za sve nas.
Zabranjenih Grobara na utakmicama ima po par stotina. U tom slučaju bilo koja simbolična cifra pomnožena sa npr. 300, (koliko nas u proseku dolazi na svaku utakmicu) prestaje da bude simbolična, i u zbiru postaje prilično ozbiljna.
Recimo da iznos koji svaki Grobar na svakoj utakmici izdvaja bude presmešnih 50 dinara. Za tih 50 dinara više ne možeš da kupiš ni jedne obične žvake. Toliko otprilike košta jedno pivo ispred dragstora, a u kafiću, sa tim iznosom u džepu, možeš da dobiješ nogu u dupe i crvenilo u licu.
Hoću da kažem, svako ima tih prokletih 50 dinara u džepu, i nije nikakav problem da ih izdvoji jednom ili dva puta nedeljno (a u našoj situaciji često i ređe od toga). Naravno, ko je u mogućnosti, neka da i više para, ali osnovna ideja je da svako od nas ubaci u kutiju tih famoznih 50 kinti. Sada zamislite o kojoj bi se svoti na kraju samo jedne polusezone radilo da na svakoj utakmici u toj polusezoni SVI damo po 50 dinara za one kojima bi ta svota značila BAŠ MNOGO? Ne znam za vas, ali ja bih rekao da je to itekako respektabilna cifra, s obzirom na vreme u kome živimo. Dodajte tome i da od svake stvari koju kupite u našem butiku zarada odlazi tamo gde treba a dobrim delom upravo u svrhu pomoći našim durgarima u problemu, i već ćete moći da budete ponosni na sebe, a i tribinu kojoj pripadate.
Jednostavno, ako si pre svega čovek, a onda i Grobar, priloži u kutiju. Priloži, da ne bi posle kad, ne daj Bože, zaglaviš robiju, kukao kako su braća zaboravila na tebe, a tebe je do tog trenutka za braću bolela ona stvar, i nije ti palo na pamet da se sa njima solidarišeš.
Dakle, uz malo organizacije, i neverovatno malo dobre volje moguće je uraditi veliku stvar. Organizaciju, tj. kutiju imamo, dobra volja je na nama, posetiocima istočne tribine, hale sportova i svih ostalih mesta gde obitavamo u ime nade za bolje dane. Jer, svako u džepu ima bar tih 50 kiniti, samo je pitanje da li hoće da ih da... da bi se i njemu dalo ako ne daj Bože, zatreba.
“Građanin”
Recimo da iznos koji svaki Grobar na svakoj utakmici izdvaja bude presmešnih 50 dinara. Za tih 50 dinara više ne možeš da kupiš ni jedne obične žvake. Toliko otprilike košta jedno pivo ispred dragstora, a u kafiću, sa tim iznosom u džepu, možeš da dobiješ nogu u dupe i crvenilo u licu.
Hoću da kažem, svako ima tih prokletih 50 dinara u džepu, i nije nikakav problem da ih izdvoji jednom ili dva puta nedeljno (a u našoj situaciji često i ređe od toga). Naravno, ko je u mogućnosti, neka da i više para, ali osnovna ideja je da svako od nas ubaci u kutiju tih famoznih 50 kinti. Sada zamislite o kojoj bi se svoti na kraju samo jedne polusezone radilo da na svakoj utakmici u toj polusezoni SVI damo po 50 dinara za one kojima bi ta svota značila BAŠ MNOGO? Ne znam za vas, ali ja bih rekao da je to itekako respektabilna cifra, s obzirom na vreme u kome živimo. Dodajte tome i da od svake stvari koju kupite u našem butiku zarada odlazi tamo gde treba a dobrim delom upravo u svrhu pomoći našim durgarima u problemu, i već ćete moći da budete ponosni na sebe, a i tribinu kojoj pripadate.
Jednostavno, ako si pre svega čovek, a onda i Grobar, priloži u kutiju. Priloži, da ne bi posle kad, ne daj Bože, zaglaviš robiju, kukao kako su braća zaboravila na tebe, a tebe je do tog trenutka za braću bolela ona stvar, i nije ti palo na pamet da se sa njima solidarišeš.
Dakle, uz malo organizacije, i neverovatno malo dobre volje moguće je uraditi veliku stvar. Organizaciju, tj. kutiju imamo, dobra volja je na nama, posetiocima istočne tribine, hale sportova i svih ostalih mesta gde obitavamo u ime nade za bolje dane. Jer, svako u džepu ima bar tih 50 kiniti, samo je pitanje da li hoće da ih da... da bi se i njemu dalo ako ne daj Bože, zatreba.
“Građanin”
No comments:
Post a Comment