"U okviru GTR nedelje ,,Partizan- revolt duha'', 6. oktobar bio je rezervisan za fanzine (FANZINAŠKI DAN), jedno izuzetno kvalitetno i sadržajno veče iz ugla urednika fanzina."
FANZIN NAVIJAČA PARTIZANA
NAPADAJ
Tuesday, October 13, 2015
Friday, September 25, 2015
Tuesday, May 26, 2015
Klub za sve režime (uz pomoć laži i varikine)
I tako je bilo oduvek.
Od svog nesrećnog začeća Komšinica koristi državu i državotvornost kao fasadu iza koje su samo golo nasilje i najgore pokvarenosti.
U toj tradicionalnoj bahatosti i ogavnosti maderašima se ipak mora priznati jedna stvar. Savršeno, po potrebi, prekrajaju istoriju i posle svakog društvenog loma i političkog prevrata se dočekaju pravo na noge. Cinici bi zaključili da nije teško konstantno menjati ploču (i priču) kada u rukama imaš tešku medijsku artiljeriju, zbog čijeg rada te slepo prati izmanipulisano stado sa kompleksom više vrednosti. Samozaljubljena i samozadovoljna rulja koja suštinski ne razume, i čak prezire sport.
Previše logičkih grešaka i rupa u mišljenju na premalom prostoru, ali sve može.
I tako jeste bilo oduvek. Od „progresivnih omladinaca i intelektualaca“ Slobodana Penezića - Krcuna, Nikole Bugarčića (pravio Goli otok, pa naredio svojoj miliciji da puca na studente 1968.), Aleksandra Rankovića i Draže Markovića, koji su vremenom postali zvezdini četnici, preko SKOJevaca Savića i Petrovića koji su od „gorkih suza na travnjaku“ (kad umro je Najveći drug) evoluirali u pravoslavne zilote, do ovih svežijih i namazanijih moćnika koji su se pokazali kao zgodni jarboli za sve zastave. U klubu za sve sisteme.
Ovenčani tantijemama i državnim PR-om, ušli su u 2000. puni nade da će da se vrate „stari dani“ (u kojima su tlačeni?!?), i da će Partizan, kao manjinsko, strano telo, konačno da proteraju u Kinu. Biografije se provlače kroz varikinu, zaboravljaju se obećanja, članske karte i zakletve, brišu novinski stupci, maderaška policija misli radi u tri smene, rađaju se novi asovi u klubu za sve sisteme.
Nove, „demokratske“ vlasti su se strateški rasporedile po celoj vertikali najtrofejnijeg kluba sa najvećom armijom navijača. Nabrajanje kadrova i kadrovčića u raznim zvezdaškim forumima bi razvodnilo priču. Bitno je da je model delovanja iz prethodnih režima preuzet i da funkcioniše. Članovi Vlade na mestu predsednika Sportskog društva (Aleksandar Vlahović), predsednici Narodne skupštine u UO (Oliver Dulić), razni istaknuti ministri i državni sekretari, uz dominantno prisustvo policije. Kada je o finansijama reč, a sve je u parama, naravno, „Evropsku zvezdu“ su na državnoj sisi preuzeli, tj na javna preduzeća prespojili Živorad „Žika Pauk“ Anđelković i Goran „Kreten“ Vesić. Ovaj drugi je posebno uporna i otporna politička bubašvaba koja iza scene smrducka do dana današnjeg.
U svojoj brutalnoj moći i bezobalnoj bahatosti, ništa više i ne kriju. I opet su tu članovi porodice, istaknuti ministri, direktori kancelarija, predsednici opština i radnih tela, državni i paradržavni cenzori, ansambl „Sedmorica malih“ i naravno policija (finansijska, javna i tajna). Tu su i dirigovani natpisi u sredstvima javnog informisanja, stari saveznici u crnom tj. žutom, otvoreni autobus (uredno plaćen novcem poreskih obveznika) i naravno torta.
U svakoj situaciji valja birati društvo, a u ovakvoj situaciji elementarna pristojnost nalaže da se bude Antinarodni Element.
Monday, May 4, 2015
СТРАНО ТЕЛО У СРБИЈИ (текст из шестог броја)
Аха, важи... али лимбурга месеца кад се мајмуни буду шишали.
За повратак у прошлост палим временску машину јер ме неки рукавци приче враћају чак у двадесете године прошлог века. Наш ЈСД Партизан своје име поносно носи од 1960. године. Тачно десет претходних година званично се звао Спортско друштво Југословенске Армије, у даљем тексту ЈА, а у најранијем периоду од 1945 – 1950, пре клубова, постојале су плаво – црвене спортске секције при Централном дому ЈА, даље у причи ЦДЈА. Али, ни то није сам почетак почетака.
Цивили или војници, свеједно је, људи воле фудбал, радо га играју и још радије гледају са пуно набоја и емоција. Око штабова ЈА су се окупљали добри фудбалери, сваки гарнизон или већа јединица имали су свој фудбалски тим. Кичма кичме будућег Партизана био је тим Прве армије, фудбалски активан још у време пробоја Сремског фронта. Под грмљавином топова у Ердевику је декласиран локални тим са 15:0. Совјетским официрима нарочито се допао поуздани бек војног тима Ратко Чолић, који је умео да одбије лопту са краја на крај терена, како кажу сведоци, пуни дивљења.
 |
| тим из 1945. у униформама |
 |
| Бобек |
Кошаркаши ЈА постали су први званични државни прваци на првенству одржаном у Суботици септембра 1945. године. Тим састављен искључиво од војника и официра у финалу је победио селекцију Србије резултатом 20:17. Одбојкаши ЈА освојили су друго место у држави, али су зато војници – атлетичари осветлали образ тоталном доминацијом – ем што су постали прваци ФНРЈ, него су и појединачно освојили девет првих места, један Партизанов Весник из 1985. каже и свих дванаест. Е, да – државно првенство у атлетици одржано је у Загребу. Фудбалски тим ЈА био је други. Мајор Мађарић је покупио све нас који смо знали да шутирамо лопту и као тим ЈА смо изгубили у финалу од Србије на првом првенству државе, сећао се много касније наш играч Алекса Атанацковић. Играле су селекције република и покрајина, по куп систему, на игралишту старог БСК – а у Београду, а Бобек је био најбољи стрелац са осам постигнутих голова.
Већ тада су са мном разговарали поједини официри. Питали су ме да ли бих дошао у Београд да играм за будући тим ЦДЈА који је већ у пројекту и ускоро би требало да се оснује (...) До тог тренутка нисам размишљао о одласку из Загреба, у том граду сам имао родитеље, браћу, пријатеље, каже Бобек у књизи Милета Коса ''Фудбал – мој живот''. Некима се није хтело у Београд, ја сам се јавио добровољно и нисам зажалио, изјавио је Чајковски у Партизановом Веснику 1995. године. Изгледа да није баш све било тако ригидно и круто војнички, а то потврђује и Атанацковић у перо новинару Јовану Деспићу 1985: За нас су играли и Хајдуковци – Фране Матошић, Кокеза, Броћета, Радовниковић... После су се играчи изјашњавали ко жели да остане у Београду, многи су остали али неки нису желели да започну нов живот далеко од родног града.
Наравно, ове селекције, тј. тимови ЈА били су директне и непосредне претече спортским секцијама нашег Партизана. Ипак, ми као лепо васпитани и пристојни људи никада нисмо, нити ћемо њиховим пехарима и трофејима попуњавати наше клупске витрине.
 |
| Светозар Вукмановић Темпо |
А сад мало у рикверц на већ описано атлетско првенство у Загребу. Такмичари у екипи ЈА били су и артиљеријски официри Павле Јовићевић и Артур Такач, који много година касније прича: У току овог такмичења пришао нам је мајор Владо Мађарић и саопштио нам да се предвиђа формирање спортског колектива у оквиру Армије – Требаће нам кадрови, вршите избор, селекционишите... Баш тако, замисао Темпа и Културе у живот је спороводио мајор Мађарић уз асистенцију екипе младих официра из зграде ЦДЈА на челу са Ратком Плејићем и Бранком Шотром, мислим да је први био капетан а други поручник.
Пре него што пређем на два најважнија пасуса у целој причи, морам да уденем и једно занимљиво али за мене и помало чудно сведочење: Хајдук је био Титов тим, он је требао да постане армијски, али је Шкоба уз себе имао Пека и неко је одлучио да тим ЈА одигра затворену утакмицу против Хајдука, неку мајсторицу. После пола сата игре ми поведемо са 4:0... Златко Чајковски – Чик, један од актера овог меча, озбиљан је човек, једна од наших највећих легенди и стварно немам разлога да му не верујем. Ипак, задржавам право на дозу резерве јер сам у гомили прегледаног материјала овај податак нашао само на једном месту – Партизановом Веснику из средине деведесетих.
Родно место нашег Партизана је свима добро позната зграда у Браће Југовића у центру Београда. Предњи део према улици завршен је између 1929. и 1932, а друга фаза приведена је крају 1939. године. Зграда се пре Другог светског рата звала Ратнички дом, а грађена је према замисли и нацрту арх. Живка Пиперског и Јована Јовановића, по угледу на здања истог типа у Чехословачкој и Пољској. На њеном месту до 1929. стајао је велосипедски дом или савез, што овој причи додаје још мало симболике – спојем спортског и војничког духа могао је да настане само и једино...
...Партизан. Тог 4. октобра 1945. у ЦДЈА при Одсеку за фискултуру основана је само фудбалска секција, али је датум прихваћен од свих клубова нашег спортског друштва. Секција је тога дана имала 18 фудбалера и то је податак који сам нашао на неколико места, али у сваком набрајању увек их некако испадне 16: Бобек, Чолић, Чајковски, Атанацковић, Глазер, Ђурђевић, Палфи, Рупник, Боба Михаиловић, Симоновски, Д. Марјановић, Радуновић, Јањић, Попеску, Матекало, Шереш.
Официри оснивачи Партизана сви редом одбијају кумство. Нико не жели да каже да је баш он дао име клубу, не зна се ко је први изговорио ту реч. Истина је, чини се, да је име Партизан спонтано у хору прихваћено на самом оснивачком скупу, испричао је Отмар Креачић новинару Жики Милојевићу за Партизанов Весник 1985. године. И Артур Такач је тога дана био присутан и истом новинару потврдио – Име је настало спонтано. Некада давно сам читао баш о том оснивачком скупу 4. октобра 1945, поново сам тражио тај текст али нисам успео да га пронађем. Остаје само моје сећање на причу о обичном војнику у комплет униформи, са све упртачима, који је устао и први гласно изговорио име Клуба. Можда је добио задатак од старешине? Можда је то само један мали романтични зачин целој причи? Можда тај војник није ни постојао? Много је тих ''можда'', али са протоком година то је све мање важно. Начелник Дома и ликовни уметник Бранко Шотра прихватио је да направи знак Партизана, што је и учинио по угледу на Орден за војне заслуге, али то је већ друга тема.
Наш први Фрања презивао се Глазер или Гласер, сретао сам обе варијанте. По речима Хроничара из Партизановог Весника, а сумњам на Милета Коса, био је сјајан голман, супериорнији од Беаре и Мркушића. Велики ас предратног БСК, пуних шест сезона чувар плаве мреже славног шампионског тима и са 33 меча предратни голман рекордер у националном дресу. У нашем Партизану био је први голман и тренер, истовремено. Са своје 34 године Глазер је већ био искусан играч, зрео човек, пример и ауторитет млађима. У најлепшем дресу одиграо је 31 утакмицу. Партизан је био лабудова песма једне дуге и богате каријере.
Атлетска секција Партизана основана је четири дана после фудбалске – 8. октобра 1945. године. Већ крајем истог месеца, обе наше секције отишле су на прво страно гостовање у Чехословачку. Организован је испраћај испред зграде ЦДЈА, на пут се ишло старим трофејним аутобусом, вођа пута и Партизанове делегације био је капетан Ратко Плејић, помоћник Павле Јовићевић. У Бањској Бистрици у сусретима са спортистима Словачке Армије, Партизанови фудбалери и атлетичари однели су победе. Баш тамо је начињена и прва тимска слика наших фудбалера.
Те 1945. године званично државно првенство још није почело, али су често игране пријатељске утакмице, понекад називане још и пропагандним, ревијалним или егзибиционим. До краја године Партизанови фудбалери су добили свих осам домаћих мечева уз застрашујућу гол разлику 49:2. У четири сусрета са страним тимовима, биланс нам је био половичан – уз две победе у већ споменутој Бањској Бистрици, поражени смо од снажне репрезентације Прага и московског ЦДКА, тада практично националног тима СССР.
Сви Партизанови спортисти су званично били војна лица. После радног времена одржавани су тренинзи на простору старог БСК – овог стадиона. Радног времена? Да, сваки Партизанов фудбалер је у згради Дома војске имао неко формално задужење, нпр. наш голман Шоштарић је навијао и одржавао сатове, штагод то значило. Бобек је био библиотекар, што му и пристаје: Радио сам у библиотеци Дома ЈА. Био сам општи миљеник, канцеларије су биле дивне, блиставе, топле зими и пријатне лети. Окруживала су ме дела великих писаца, почео сам да стварам навику да читам. Али, нису сви карактери исти, чак ни испод круте војничке униформе: Били смо војни службеници, али ја нисам хтео то да радим. Дошло то до Пека. Каже ми Пеко: Ајде Чик, не мораш да радиш, појави се у Дому ЈА само сат – два. Ни минута, кажем. Пеко се смеје... Ја сам дошао да играм фудбал а не да џабалебарим по Дому ЈА. Таквих 'радника' имате милион, а само један је Чик.
У првој години постојања нашег Партизана, тачније децембра месеца 1945, основана је још једна секција – шаховска. И ту је одмах почела наша доминација, Партизанов шахиста Петар Трифуновић био је првак Југославије три пута узастопно (1945/ 46/ 47), трећу титулу поделио је са клупским другом Светозаром Глигорићем, спортистом чије је време тек долазило. Да, тако отприлике кажу наше званичне клупске монографије из 1965. и 1970, а са њима се слаже и новинар Михаило Блечић, аутор сјајног фељтона ''Време прошло, време непролазно – 40 година ЈСД Партизан'', објављиваног у Партизановом Веснику почетком 1985. године. Али, како то обично код нас бива, увек бар један глас квари хармонију – клупски годишњак СДЈА Партизан из 1954. изричито тврди да је шаховска секција Партизана рођена маја 1946. након масовних предтакмичења за првенство ЈА. Добро, али нека за сада остане децембар 1945. зато што то значи бар једну титулу више (можда и прву под именом Партизана?), зато што сам пристрасан и зато што три секције у години рођења дају већу специфичну тежину вољеном Клубу.
Војска је имала привилегију али и углед па су баш због тога многи приступили баш Партизану и зато смо од самог почетка саставили врло јак тим. Али баш те привилегије одбијале су многе навијаче од Партизана, био је искрен Светозар Вукмановић – Темпо у разговору са Живомиром Милојевићем за Партизанов Весник априла 1985. Мож' да бидне ал' не мора да значи. Генерале, убедљиво те демантују многобројне фотографије са утакмица из тог најранијег периода – стадиони су пуни и препуни, до врха напаковани, сад ми је у глави слика са старог БСК – овог где навијачи висе на металним носачима рефлектора. Буквално ризикују живот због љубави према клубу.
Темпо, Култура, Артур Такач – више пута сам читао њихова сведочења о самим почецима нашег Партизана. Сећања на сам чин оснивања, тј. оснивачки скуп у Дому ЈА, често су доста мутна и неодређена, понекад чак и непрецизна. То су била бурна времена, они официри на важним положајима, одлука/ наредба о оснивању фудбалске секције при ЦДЈА сигурно није била баш у врху њихових приоритета те јесени 1945. Не напушта ме утисак да ти људи нису баш били свесни величине и значаја догађаја тог октобарског дана. Можда, је бар за већину од њих, то само била рутина – још једна наредба и задатак које треба извршити? Можда грешим али до сада нисам видео (а тражио сам!) фотографију са оснивачког скупа мог вољеног Клуба? Просто не могу да верујем да баш нико није шкљоцнуо, ипак се то дешавало у важној установи у најстрожем центру Београда?! Мада, можда слике и испливају из неког буџака, то би било тако гробарски.
 |
| Октобар 1945 |
Дејан Шуњка
Friday, April 10, 2015
Kao mali učen sam... ili ipak ne?
Pre neko veče mi ortak priča o ciganskom sastanku koji se skoro održao prilično daleko od Beograda. Nisu me preterano zaiteresovali detalji, ali kada sam ga pitao ko je sve bio odavde i kada je krenuo da nabraja imena, u jednom trenutku ga zaustavim i pitam ga: “jel ti kapiraš koliko se njima matori ljudi i dalje cimaju za tribinu?”. Neću spominjati ni inicijale, ni godine, ali svako ko je iole upućen u dešavanja na takozvanoj navijačkoj sceni, može da nasluti o kome/čemu pričam.
I onda se ponovo do jaja skenjam. Opet sam razmišljao o tome zašto su Grobari već 20 i kusur godina u totalnom raspadu. Neko bi odmah rekao “podele”, ali taj odgovor bi bio do jaja jednostavan, laički i glup, jer za te podele su postojali razlozi, o kojima bi mogao da se napiše, ne novi tekst, nego poseban broj, ili dupli broj ili nekoliko brojeva fanzina. Ovde ću pisati o jednom od razloga, a to je odnos starijih Grobara prema mlađima.
Nebriga o budućnosti tribine nije noviji fenomen, postoji od kada postoji Grobarstvo. Nijedna jedina generacija nije razmišljala da će jednog dana neko morati da ih zameni i nije razmišljala da treba da pripremi buduće generacije, od kojih bi trebalo da napravi prave navijače, koji će biti u najmanju ruku duplo bolji od svojih prethodnika. Ali, to se nažalost nikada nije desilo.
Jedan deo navijača, oni koji su imali korist od toga što navijaju za Partizan, verovatno nikada nije ni planirao da ih neko zameni, razlozi su logični. Neki drugi, verovatno od silnih borbi unutar grupe, upravo sa ovima što su imali važnije stvari na pameti od jačanja tribine, i koji su verovatno gledali kako njihove generacije nestaju, nisu ni videli svrhu u stvaranju nekih novih Grobara, jer su smatrali sve to uzaludnim i borbom sa vetrenjačama. Ima i trećih, oni mislim da su najbrojniji. To su oni Grobari koji se nikad nizašta nisu iscimali, na probleme su najčešće žmurili i ćutali, ali su zato za bilo šta napravljeno znali da daju svoju stručnu kritiku, najčešće negativnu.
I dok na omraženom delu Topčiderskog brda, na jednoj tribini imaš sve uzraste od 7 do 77, na stadionu Partizana, pogotovo na Jugu, imaš ogromne rupetine u generacijama. Nekih godišta praktično i da nema. Neki od nas ne možemo da izbrojimo na prste ruke ljude koji su naša generacija, a da pri tome mi uopšte nismo matori (barem ne bi trebalo da to budu matore godine za jednog navijača). Ali to je upravo iz razloga što se negde mislilo na budućnost, pa se u nju ulagalo. Dok je na drugoj strani vladala totalna kurcobolja i nenavijaštvo, gde je važnije bilo razmišljati o tome šta će i koliko će da se krka na Grobarijadi, kobasicijadi, pasuljijadi... kod Grobara iz Donjeg Vakufa i onih iz Minhena, nego što se razmišljalo ko ima harizmu i autoritet da vodi navijanje, ko je dobar za organizaciju koreografija, ko je od poverenja da mu se da da vodi brigu o butiku i parama, ko će da vodi sajt, ko će da piše fanzine, ko će da nabavlja pirotehniku i koje klince okupiti i organizovati da dele batine. Mada, kada se samo setim tih momenata sa pečenjem i pevanjem po kafanama, možda je i bolje što takvi ljudi nisu ni pokušali nešto da organizuju. Najtužnije od svega je što su ti blam momenti, koji su decenijama minimalizovani i nemušto pravdani, doveli do toga da se takvi ljudi, od većine “navijača”, pa nažalost i od navijača, smatraju legendama, i da im se po gradovima u kojima gostuje Partizan i dalje spremaju svečani dočeci uz obilje hrane, pića i obaveznog fotkanja. Neki su legende zaista i bili, do duše pre nego sto se prosečni navijač sa JNA i rodio, pa se srozali i postali legende podsmevanja i žaljenja.
Da li ste nekada razmišljali kako su mlađi Grobari skoro uvek bili jači od svojih vršnjaka cigana, i kako su ih redovno tukli, a kako su posle par godina, ti Grobari, kako grupe, tako i pojedinci nestajali, a cigani rasli i jačali? Jel ikada neko razmišljao o tome, da kada naši mlađi dobiju nekoliko puta za redom cigane, i jednom izgube, da im stariji prete gašenjem, a sa druge strane, kada mlađi cigani dobiju batine, stariji ih sokole, naoružavaju i predvode da vrate poraz i povrate moral?
Pogledajte nekada cigane na TV-u, ili fejsdruku, i gledajte ljude od po 40-50 godina, svi od glave do pete obučeni u njihove oficijalne stvari, plus okitiše njima i celu rodbinu. A koliko starijih Grobara nosi zvanična obeležja grupe, bilo onih koji si bliži Istoku, ili onih bliži Jugu, nije bitno, izbor postoji? Takvi Grobari su statistička greška. Da li su veći Grobari ako ne nose obeležja i misle da je to “indijanski”, ili su im sve stvari ružne, ne znam i ne zanima me. Ali činjenica je da ne osećaju pripadnost grupi, i ne kapiraju koliko pomažu razvoj Grobarstva kupovinom tih stvari.
Pokušavam sada da se setim, koliko mlađih grupa je stvorio neko stariji, i verovatno ću neke i propustiti, ali poentu neću, i to malo što je nastalo uz nečiju pomoć a ne samostalno, stvorili su retki pojedinci, ništa nije stvorila tribina. Npr, Južni Front nikada ne bi ni nastao da nije bilo jednog čoveka koji ih je okupljao. Young Erotica nikada ne bi bila to što je bila da nije imala starijeg u kraju koji im je pomagao. Ako se dobro sećam, i Young Alcatraze je praktično sam skupio i organizovao jedan čovek, dok su npr. Koalcijia bili neka vrsta podmlatka Grobara Beograd.
Navijačka grupa Zabranjeni je tri ipo godine vodila borbu za bolje Grobarstvo potpuno nezavisna, i van bilo čije kontrole. Nismo iza sebe imali nikakvo ime, nikakvog kriminalca, političara ili stranku, bogataša, pucače... bili smo prava, najpravija moguća navijačka priča, koju su 100% činili isključivo navijači, Grobari i Partizanovci. Naša borba je bila izuzetno teška. Samo u prvih par meseci, leto/jesen 2011., nakupili smo nekoliko desetina krivičnih, više meseci robije, par godina zabrana, i najgore od svega, ostali bez brata Ivana (pričam o bratu kojeg više nema zbog sukoba, a ostali smo bez još nekih dragih ljudi u tom periodu). Za sve te godine, suočavali smo se sa bezbroj prepreka, sprečavanja da dolazimo na utakmice, nepotrebnih privođenja, nameštanja izmišljenih dela, pokušaja potkupljivanja...
Svaka naša utakmica na JNA je bila barem duplo skuplja nego Grobarima sa Juga, dok su gostovanja umela da budu i 5-6 puta skuplja a da smo se sa istih neretko vraćali da stadion ili halu nismo ni iz daljine videli. Uz to, konstatno smo imali drugare po kazamatima za koje smo skupljali lovu, za advokate i kantine.
I dok je trajala ta borba, mnogo starijih Grobara, uglavnom penzionisanih i odavno razočaranih, su nam konstanto prilazili i davali reči hvale i tapšali nas po ramenima. Ali to je uglavnom bilo i sve što smo od njih dobili. Nismo nikoga ništa molili, ali se niko nije setio da pomogne, da pogura malo priču, ako već voli Partizan i Grobare, i slaže se sa našom idejom. Niko se nije setio da, ako već neće da nam da pare, (što mi je barem jasno jer su mnogi vođeni lošim iskustvima sa Grobarima i prokockanim poverenjem), da nam kupi barem baklje, motke, sredi kombi ili autobus, okupi nas da nam da neki savet šta treba ili ne treba da uradimo, da nam kaže greške koje su oni pravili, sredi nekog prijatelja advokata, plati nekom slučaj, izvuče nekog sa robije... bukvalno bilo šta.
Za to vreme, stariji su uglavnom pričali o usranim Vinkovcima, Zagrebu i Pampiju. Prežvakane priče njihove mladosti koje su svima dosadile. I ako se negde javno (forum, skrivene fejsdruk grupe, neka okupljanja pred utakmice) pokrene nešto od aktuelnih tema, ako su iole škakljive (pogotovo ako se pomene Grobi), odmah se priča menja, poruke brišu, “nemojmo o tome, daj da vam ispirčam o tv ligi šampiona”. Koga boli kurac?!?!
Svaki jebeni dan oni pričaju o Pampiju, čoveku koji je bio 5-6 godina aktivni navijač, u neka srećnija vremena, a danas, na par kilometera od njih živi, i dalje ide na utakmice osoba koja je po meni, i ne samo po meni, 10 puta veći huligan od Pampija (kada se uzme u obzir navijački staž, zlo vreme u kome živimo, količina sukoba sa ozbiljnim protivnicima, vreme provedeno u zatvoru za navijačke stvari...), i koji kada zaglavi robiju ili bolnicu, niko od tih starijih se ne seti da pomogne (čast pojedincima, tačnije jednoj legendi).
Nekima je bilo čak i ispod časti, ili ih je boleo kurac (ne želim da verujem da je strah u pitanju) da barem stanu u naš kop i navijaju sa nama, čisto da ih vide ljudi, klinci, i neka među generacija. Mnogima bi i samo to prisutvo značilo. Ali eto, ni to se nije dešavalo.
A onda dođe kraj, kao što svemu pre ili kasnije dođe kraj. Istočna tribina je rasla, ali na kičmi sve manjeg i manjeg broja ljudi. Neki su se smorili, neki su imali probleme koje više nisu mogli da trpe. Ruku na srce, postojale su i međusobne razlike u mišljenjima kako to sve treba da funkcioniše, i uz par eksternih problema na koje nije adekavtno odgovoreno, ta kičma je pukla, i grupa se podelila.
I onda opet tako ponekada čujem priče nekih starijih Grobara, neki su se smorili što se sve to desilo. Neki toliko daleko idu da daju sebi za pravo da kometarisu i olajavaju nečije postupke i da ih krive za propast nečega u čemu oni nisu imali ni promil udela.
Mene zanima, da li se iko od njih, ikada zapita “Šta sam ja uradio da tim momcima pomognem? Da li smo moja generacija i ja mogli nekako da utičemo da ih održimo zajedno i da uspeju u tome što su hteli a što su pokušavale i naše generacije a isto izgubile?”. Možda je u ovom poslednjem pitanju i odgovor. Možda među tim starjim Grobarima ima i nekih koje je pucala sujeta i kompleks što su Zabranjeni uradili mnogo više nego oni, u mnogo težim uslovima, u mnogo krvavijoj borbi, i izgubili daleko više krvi, da stvore nešto što se decenijama sanja, i zove se Grobarstvo.
Za kraj bih samo da napomenem, da ovaj tekst nije imao za nameru da kaže kako baš niko od starijih ništa ne pomaže. Pojedini ljudi daju nesebičnu pomoć za Grobare koji leže za slučaj “Taton”, pomažu Grupi JNA, ovih dana pomogli su i našeg Mišu Tumbasa između ostalog. Pozitivnih pojedinačnih primera svakako ima, ali u globalu i na većem nivou, to može i mora mnogo ozbiljnije da bude ako želimo da budući Grobari ne naslede sve ono negativno i trulo što smo nasleđivali mi, oni pre nas, i oni pre njih.
I onda se ponovo do jaja skenjam. Opet sam razmišljao o tome zašto su Grobari već 20 i kusur godina u totalnom raspadu. Neko bi odmah rekao “podele”, ali taj odgovor bi bio do jaja jednostavan, laički i glup, jer za te podele su postojali razlozi, o kojima bi mogao da se napiše, ne novi tekst, nego poseban broj, ili dupli broj ili nekoliko brojeva fanzina. Ovde ću pisati o jednom od razloga, a to je odnos starijih Grobara prema mlađima.
 |
| Koalicija |
Jedan deo navijača, oni koji su imali korist od toga što navijaju za Partizan, verovatno nikada nije ni planirao da ih neko zameni, razlozi su logični. Neki drugi, verovatno od silnih borbi unutar grupe, upravo sa ovima što su imali važnije stvari na pameti od jačanja tribine, i koji su verovatno gledali kako njihove generacije nestaju, nisu ni videli svrhu u stvaranju nekih novih Grobara, jer su smatrali sve to uzaludnim i borbom sa vetrenjačama. Ima i trećih, oni mislim da su najbrojniji. To su oni Grobari koji se nikad nizašta nisu iscimali, na probleme su najčešće žmurili i ćutali, ali su zato za bilo šta napravljeno znali da daju svoju stručnu kritiku, najčešće negativnu.
I dok na omraženom delu Topčiderskog brda, na jednoj tribini imaš sve uzraste od 7 do 77, na stadionu Partizana, pogotovo na Jugu, imaš ogromne rupetine u generacijama. Nekih godišta praktično i da nema. Neki od nas ne možemo da izbrojimo na prste ruke ljude koji su naša generacija, a da pri tome mi uopšte nismo matori (barem ne bi trebalo da to budu matore godine za jednog navijača). Ali to je upravo iz razloga što se negde mislilo na budućnost, pa se u nju ulagalo. Dok je na drugoj strani vladala totalna kurcobolja i nenavijaštvo, gde je važnije bilo razmišljati o tome šta će i koliko će da se krka na Grobarijadi, kobasicijadi, pasuljijadi... kod Grobara iz Donjeg Vakufa i onih iz Minhena, nego što se razmišljalo ko ima harizmu i autoritet da vodi navijanje, ko je dobar za organizaciju koreografija, ko je od poverenja da mu se da da vodi brigu o butiku i parama, ko će da vodi sajt, ko će da piše fanzine, ko će da nabavlja pirotehniku i koje klince okupiti i organizovati da dele batine. Mada, kada se samo setim tih momenata sa pečenjem i pevanjem po kafanama, možda je i bolje što takvi ljudi nisu ni pokušali nešto da organizuju. Najtužnije od svega je što su ti blam momenti, koji su decenijama minimalizovani i nemušto pravdani, doveli do toga da se takvi ljudi, od većine “navijača”, pa nažalost i od navijača, smatraju legendama, i da im se po gradovima u kojima gostuje Partizan i dalje spremaju svečani dočeci uz obilje hrane, pića i obaveznog fotkanja. Neki su legende zaista i bili, do duše pre nego sto se prosečni navijač sa JNA i rodio, pa se srozali i postali legende podsmevanja i žaljenja.
 |
| Vandal Boys |
Pogledajte nekada cigane na TV-u, ili fejsdruku, i gledajte ljude od po 40-50 godina, svi od glave do pete obučeni u njihove oficijalne stvari, plus okitiše njima i celu rodbinu. A koliko starijih Grobara nosi zvanična obeležja grupe, bilo onih koji si bliži Istoku, ili onih bliži Jugu, nije bitno, izbor postoji? Takvi Grobari su statistička greška. Da li su veći Grobari ako ne nose obeležja i misle da je to “indijanski”, ili su im sve stvari ružne, ne znam i ne zanima me. Ali činjenica je da ne osećaju pripadnost grupi, i ne kapiraju koliko pomažu razvoj Grobarstva kupovinom tih stvari.
Pokušavam sada da se setim, koliko mlađih grupa je stvorio neko stariji, i verovatno ću neke i propustiti, ali poentu neću, i to malo što je nastalo uz nečiju pomoć a ne samostalno, stvorili su retki pojedinci, ništa nije stvorila tribina. Npr, Južni Front nikada ne bi ni nastao da nije bilo jednog čoveka koji ih je okupljao. Young Erotica nikada ne bi bila to što je bila da nije imala starijeg u kraju koji im je pomagao. Ako se dobro sećam, i Young Alcatraze je praktično sam skupio i organizovao jedan čovek, dok su npr. Koalcijia bili neka vrsta podmlatka Grobara Beograd.
 |
| Young Erotica |
O tome ko je kog pojedinca i grupu stvorio u komšiluku stvarno ne bih, već ih previše spominjem i hvalim, a to mi izuzetno teško pada. Ali, tek kod njih nije problem povezati stvari i skapirati šta zapravo pričam.
Navijačka grupa Zabranjeni je tri ipo godine vodila borbu za bolje Grobarstvo potpuno nezavisna, i van bilo čije kontrole. Nismo iza sebe imali nikakvo ime, nikakvog kriminalca, političara ili stranku, bogataša, pucače... bili smo prava, najpravija moguća navijačka priča, koju su 100% činili isključivo navijači, Grobari i Partizanovci. Naša borba je bila izuzetno teška. Samo u prvih par meseci, leto/jesen 2011., nakupili smo nekoliko desetina krivičnih, više meseci robije, par godina zabrana, i najgore od svega, ostali bez brata Ivana (pričam o bratu kojeg više nema zbog sukoba, a ostali smo bez još nekih dragih ljudi u tom periodu). Za sve te godine, suočavali smo se sa bezbroj prepreka, sprečavanja da dolazimo na utakmice, nepotrebnih privođenja, nameštanja izmišljenih dela, pokušaja potkupljivanja...
Svaka naša utakmica na JNA je bila barem duplo skuplja nego Grobarima sa Juga, dok su gostovanja umela da budu i 5-6 puta skuplja a da smo se sa istih neretko vraćali da stadion ili halu nismo ni iz daljine videli. Uz to, konstatno smo imali drugare po kazamatima za koje smo skupljali lovu, za advokate i kantine.
I dok je trajala ta borba, mnogo starijih Grobara, uglavnom penzionisanih i odavno razočaranih, su nam konstanto prilazili i davali reči hvale i tapšali nas po ramenima. Ali to je uglavnom bilo i sve što smo od njih dobili. Nismo nikoga ništa molili, ali se niko nije setio da pomogne, da pogura malo priču, ako već voli Partizan i Grobare, i slaže se sa našom idejom. Niko se nije setio da, ako već neće da nam da pare, (što mi je barem jasno jer su mnogi vođeni lošim iskustvima sa Grobarima i prokockanim poverenjem), da nam kupi barem baklje, motke, sredi kombi ili autobus, okupi nas da nam da neki savet šta treba ili ne treba da uradimo, da nam kaže greške koje su oni pravili, sredi nekog prijatelja advokata, plati nekom slučaj, izvuče nekog sa robije... bukvalno bilo šta.
 |
| South Family |
Svaki jebeni dan oni pričaju o Pampiju, čoveku koji je bio 5-6 godina aktivni navijač, u neka srećnija vremena, a danas, na par kilometera od njih živi, i dalje ide na utakmice osoba koja je po meni, i ne samo po meni, 10 puta veći huligan od Pampija (kada se uzme u obzir navijački staž, zlo vreme u kome živimo, količina sukoba sa ozbiljnim protivnicima, vreme provedeno u zatvoru za navijačke stvari...), i koji kada zaglavi robiju ili bolnicu, niko od tih starijih se ne seti da pomogne (čast pojedincima, tačnije jednoj legendi).
Nekima je bilo čak i ispod časti, ili ih je boleo kurac (ne želim da verujem da je strah u pitanju) da barem stanu u naš kop i navijaju sa nama, čisto da ih vide ljudi, klinci, i neka među generacija. Mnogima bi i samo to prisutvo značilo. Ali eto, ni to se nije dešavalo.
A onda dođe kraj, kao što svemu pre ili kasnije dođe kraj. Istočna tribina je rasla, ali na kičmi sve manjeg i manjeg broja ljudi. Neki su se smorili, neki su imali probleme koje više nisu mogli da trpe. Ruku na srce, postojale su i međusobne razlike u mišljenjima kako to sve treba da funkcioniše, i uz par eksternih problema na koje nije adekavtno odgovoreno, ta kičma je pukla, i grupa se podelila.
I onda opet tako ponekada čujem priče nekih starijih Grobara, neki su se smorili što se sve to desilo. Neki toliko daleko idu da daju sebi za pravo da kometarisu i olajavaju nečije postupke i da ih krive za propast nečega u čemu oni nisu imali ni promil udela.
Mene zanima, da li se iko od njih, ikada zapita “Šta sam ja uradio da tim momcima pomognem? Da li smo moja generacija i ja mogli nekako da utičemo da ih održimo zajedno i da uspeju u tome što su hteli a što su pokušavale i naše generacije a isto izgubile?”. Možda je u ovom poslednjem pitanju i odgovor. Možda među tim starjim Grobarima ima i nekih koje je pucala sujeta i kompleks što su Zabranjeni uradili mnogo više nego oni, u mnogo težim uslovima, u mnogo krvavijoj borbi, i izgubili daleko više krvi, da stvore nešto što se decenijama sanja, i zove se Grobarstvo.
Za kraj bih samo da napomenem, da ovaj tekst nije imao za nameru da kaže kako baš niko od starijih ništa ne pomaže. Pojedini ljudi daju nesebičnu pomoć za Grobare koji leže za slučaj “Taton”, pomažu Grupi JNA, ovih dana pomogli su i našeg Mišu Tumbasa između ostalog. Pozitivnih pojedinačnih primera svakako ima, ali u globalu i na većem nivou, to može i mora mnogo ozbiljnije da bude ako želimo da budući Grobari ne naslede sve ono negativno i trulo što smo nasleđivali mi, oni pre nas, i oni pre njih.
Friday, January 30, 2015
PRIČA SE NASTAVLJA; Intervju: Dejan Vladović (iz petog broja)
Imamo čast da naš sagovornik u ovom broju bude čovek koji je svoj život posvetio Partizanu. Jedan je od retkih koji bi sa pravom mogli da ponesu epitet istinske Legende svih tribina sa kojih je ikad pružana podrška našem klubu. Iz mnogo razloga.
Tvoja prva sećanja vezana za Partizan? Kako je sve počelo?
Pre odgovora na ovo pitanje, jedna mala digresija. Potičem iz „čistokrvne“ grobarske porodice, čiji je kum bio legendarni bek Partizana Ljuba Mihajlović. Moj ćale je među prvima utrčao na teren briselskog Hejsela 1966., kako bi proslavio naše vođstvo za vreme finalne utakmice između Partizana i Reala, a Partizan je na tom putu do finala pratio i u Pragu protiv Sparte. Mnoge klince iz kraja edukovao je tada da navijaju za Partizan. Njima je, uz zvono koje je nosio na utakmice, poput štafete „predao“ i sina, i tako je sve počelo. Sa klincima koje je Partizanom „inficirao“ moj otac, ja sam krenuo na utakmice, jer je on prestao da ide.
Prva utakmica koju sam uživo odgledao bila je protiv Maribora, ali nisam siguran da li je u pitanju sezona 71/72 ili 72/73.
Prvi derbi sam gledao 1973. na „marakani“ i sećanjam se mnogih detalja, kao da nije prošlo toliko godina. Do stadiona sam sa Čukarice, u društvu „tatinih pulena“ stigao peške. Dobili smo sa 1:0, stadion je bio krcat, navijanje izuzetno bučno, a mnogo ciganskih zastava paljeno je na jugu, kao i grobarskih na severu. Sećam se i nekih pijanih tipova koje su iznosili sa stadiona,... ma, opšta ludnica. Kompletan taj prizor me je potpuno „zarazio“ i više nije bilo povratka.
Dve bitne lekcije iz ljubavi prema klubu stariji Grobari su mlađima ostavili u amanet iste godine, 1976, i to na utakmicama protiv Hajduka kod kuće i Olimpije u gostima. O ovim utakmicama se manje- više sve zna. Da li je neka utakmica sedamdesetih godina osim ovih na tebe ostavila poseban utisak?
Svaka utakmica je u to vreme bila priča za sebe. Zanimljiv je, recimo, bio derbi baš iz te legendarne sezone 1975/76, koji smo izgubili sa 1:4, a navijanje je bilo skoro kao i protiv Hajduka u istoj sezoni.
Baš te godine se, u poslednjem kolu protiv Olimpije prvi put pojavila velika, tridesetmetarska zastava navijača Partizana iz Obrenovca, što je za mene kao klinca, na koga je ionako sve to ostavljalo jak utisak, bilo ravno dolasku dinosaurusa.
Pamtim i meč sa Čelikom, mislim 1975. godine. Jug se renovirao, pa smo svi bili na severu, gledaš oko sebe i sve ti nekako čudno,...bila je ludnica.
Fantastična je bila i proslava titule u sezoni 1977/78 sa Mladinićem. Stadion krcat sat vremena pre početka, a onda na atletsku stazu ulazi parni valjak, a za njim još pet hiljada ljudi koji nemaju gde da stanu na tribine. Neverovatno!
Sećam se i kako je na nekom derbiju tih godina pola severa proslavljalo gol Partizana, a u toj masi sam bio i ja sa svojim starijim drugarima, jer jednostavno, karata za Jug više nije bilo!
Da li, po tebi, godina 1970. ima bilo kakav značaj u istoriji navijača Partizana, pošto su mnogi skloni da je označe kao godinu u kojoj su Grobari nastali?
Mislim da nema. Grobari nisu osnovani te godine. U to vreme nije bilo: „E, mi smo sada osnovali Grobare i to je to“. Godinu 1970. je neko dvehiljaditih iskoristio iz ko zna kog razloga, u marketinške svrhe.
Da li misliš da se, u priči o sedamdesetim godinama, može govoriti o postojanju elemenata ultra pokreta kakvog ga poznajemo danas?
Ne. Drugo je to vreme bilo. Nije bilo takve organizacije. Jednostavno, tada nismo bili grupa, već skup pojedinaca koji navijaju za Partizan. Klub je bio ispred svega, kao, recimo, u Argentini danas.
Da li smatraš da su sedamdesetih godina postavljeni temelji onoga što će Grobari biti osamdesetih, ili je Kaznena Ekspedicija (u daljem tekstu: KE) „samonikla biljka“?
Smatram da je „KE“ „samonikla biljka“, iako se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih dalo naslutiti kojim će putem ići i naša zemlja, ali i navijači u njoj. Tito je umro, a nacionalizam je počeo da buja. Sistem je počeo da se urušava i „kockice su se složile“. Odlazak generacije Voje Pančevca i dolazak Pampijeve, označio je prekretnicu. Agresivnost je sve više uzimala maha.
KE- Mit i legenda ili ne?
Mit! U vreme kada smo divljali po staroj Jugi, o „Kaznenoj ekspediciji“ pod tim imenom nije bilo govora. Svaku utakmicu smo išli sa istom namerom: da bodrimo Partizan, i, ako bude prilike, da napravimo sranje. Živeli smo taj način života, ali ne iz fazona: „mi smo KE, mi smo najjači“.
A jesmo li bili najjači?
Mislim da jesmo. Od početka osamdesetih, sve do 1987.-1988. a po inerciji i nešto kasnije, smo kao grupa huligana, kao grupa bandita bili najjači.
Znači, ni tada nije bilo govora o nekoj organizaciji?
Ne. Organizacija, takoreći, nije ni postojala. Jedino se na utakmici pred gostovanje, na šipku peo Ćoravi, Trlaja ili neko treći i obaveštavao o tome kad i gde se okupljamo i kad polazi voz za grad u kome Partizan igra. I to je to. Kako smo se mi organizovali u grupe po krajevima i sl., bila je interna stvar.
Kakvo je bilo realno stanje stvari tokom 80ih, gde smo mi bili u odnosu na cigane, bbb, torcidu, i ostale grupe, obzirom da smo u poslednjih dve godine svedoci raznih dobrih ali i loših priča koje su na forumima raspredane o Grobarima?
Bili smo za klasu iznad cigana. Redosled stvari, zbog smene generacija učinjene na prelazu između sedamdetih i osamdesetih bio je takav da je naša tadašnja generacija bila starija, zrelija, pa i „urbanija“ od ciganske. Takvo stanje je trajalo sve dok se Pampijeva i Trlajina generacija nije povukla sa Juga, pa, po inerciji i sve do kraja osamdesetih. Međutim, smena generacija između osamdesetih i devedesetih donela je primat ciganima. Sa druge strane, Grobari tu smenu generacija nikad do kraja nisu sproveli, tako da danas imamo situaciju da navijanje vodi čovek koji je zašao u petu deceniju života, što je bolesno.
BBB, iako formalno organizovani 1986. godine, nisu od starta mogli da predstavljaju neku ozbiljnu konkurenciju, niti su za to imali realnu snagu. Sećam se, mislim da je baš bila 1986., igrali smo u Zagrebu i izgubili 2-0. Ulaz je bio na njihovom starom severu, a kop BBB na „malom istoku“. Da bi došli do juga, morali smo da prođemo kroz njih, kroz njihov kop, i to je nas 30 ili 40 i učinilo. Niko nas nije napao, niko nam od njih ništa nije ni rekao. To je činjenica, bio sam lično prisutan. BBB su krajem osamdesetih i početkom devedesetih postali grupa za respekt, ali do tada nisu mogli da nam pariraju.
Torcida je nekako specifična. Ima puno razloga zašto je to tako. Imali su motiv da se dokažu, pa su masovno dolazili u Beograd. Takođe, Beograd je mnogo veći grad od Splita, pa si u njega mogao da dođeš i da prođeš nekažnjeno. Zatim, bilo je puno Dalmatinaca koji su živeli u Beogradu, i organizovali Hajdukove „Bile noći“.
Da li se tada mogla razlikovati hardcore ekipa Torcide od simpatizera Hajduka?
Sedamdesetih godina zaista nisi mogao da razlikuješ ko je simpatizer a ko ultras, jer takve podele nije ni bilo. Sećam se da su Hajdukovci još sredinom sedamdesetih zapalili baklju na tzv. marakani. Ipak, to, po meni, nije značilo da su oni sad kao neka hardcore ekipa, već da su im baklje zbog luke bile dostupne, i da je zato to bio neki njihov trip. Iz moje perspektive o gostovanjima Torcide kao hool ili ultra grupe u Beogradu može da se govori tek pred kraj osamdesetih godina. Generalno, mislim da je teza koju oni provlače, kako su osnovani 1950., godiinepotpuna besmislica, budalaština.
Kao najveća zamerka Grobarima od strane drugih grupa (torcide pre svih) nabija se na nos neodlazak u Split punih 5-6 godina. Tvoj komentar?
Zaista ne znam zašto, sem jednom ili dva puta, nismo masovnije otišli u Split. Možda je tome najviše kumovala naša tradicionalna dezorganizovanost. Splićane smo svakako respektovali, ali strah od njih nije postojao. Ako se nismo plašili Zagrepčana, Vinkovčana, Rječana, Osječana ili Sarajlija, ne vidim zašto bi se plašili Splićana.
Jedno konkretno pitanje je već duže predmet internet debata na „visokom nivou“, pa nas zanima tvoje mišljenje. Da li je Pampi ikad bio na Poljudu ili ne?
Moj princip je da govorim isključivo o stvarima koje sam lično video i doživeo. U Splitu sam bio jednom, i tada nisam video Pampija.
Da li su Grobari osamdesetih (u globalu) bili nacionalisti ili ne?
Mislim da jesu. Kao što sam rekao nacionalizam se na Jugu pojavio već krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, paralelno sa Titovom smrću i slabljenjem komunističkog sistema uopšte.
Možeš li povući paralelu između nas i cigana u smislu nacionalizma u to vreme?
Ne mogu reći da su cigani bili veći nacionalisti od nas.
Kako komentarišeš činjenicu da Grobari sve do sredine devedesetih nisu imali udarni transparent?
Takav je sklop ljudi na tribini bio. Ti tu ništa nisi mogao da objediniš. Na Jugu, posle Pampija i Trlaje, nije se pojavio niko, ni pojedinac, ni ekipa, ko je mogao da stane i da kaže: e, ajde da uradimo. Naprosto, svi su tada bili u fazonu: ko će to da uradi, a i zašto bi to radili?
Odnosi sa upravom osamdesetih i da li i kada ti odnosi postaju suviše bliski?
Mislim da nisu. Imali smo Ježa, koja je bio „isturena ruka“ uprave u odnosu sa nama. Dešavalo se da nam nekad pomognu u realizaciji neke koreografije, i to je to. Neki momci među kojima sam bio i ja, išli su ponekad na sastanke sa upravom, ali sve se svodilo na: „Nemojte da pravite incidente“ i sl. Radili smo zastavice za Velež, koje je preko „Jugobicikla“ finansirala uprava, ali čak nisu hteli da nam daju novac za motkice na kojima su zastavice trebalo da budu.
Gostovanje u Rimu Grobari su isfinansirali sami, dok je uprava snosila troškove aviona za tadašnju hardcore ekipu prilikom puta u Milano protiv Intera 1990. godine.
Da li se već krajem osamdesetih naslućivao kasniji sunovrat Grobara i da li se nešto moglo uraditi da se to ne dogodi?
Ja to nisam mogao da naslutim.
Koje bi momente iz 80ih izdvojio kao najblistavije (spektakli, gostovanja, neredi...)
U sećanju su mi utakmice protiv Dinama iz ZG-a 1983. na tzv. marakani, zatim revanš sa QPR, i derbi par dana nakon toga (2:1, Mance, Varga). Nezaboravno je bilo i na gostovanju Videotonu, iako smo doživeli debakl na terenu. Mislim da je to bilo naše najbrojnije gostovanje. Ipak, izdvojio bih revanš utakmicu protiv Real Sosijedada, koju smatram jednim od naših najboljih navijanja ikada. Već na Interu „to nije bilo to“, iako smo imali bakljadu o kojoj se i dan danas priča. Ove dve utakmice su iz 1990. godine, ali ja ih vežem za osamdesete, jer termin „devedesete“ nosi sa sobom sasvim druge asocijacije.
Početak devedesetih bio je tmuran za Grobare. Prvo je omraženi klub iz komšiluka osvojio to što je osvojio, a onda je počeo rat i raspad bivše SFRJ. Šta je (osim toga što je Partizan veliki klub i po prirodi stvari ima veliki broj simpatizera) održalo Grobare kao grupu u životu tada?
Osim toga što si naveo, mislim da smo imali inerciju dobrih osamdesetih, pa je sve to potrajalo. 87., 88. regrutovane su nove generacije koje su stupile na scenu devedesetih.
Jedan si od osnivača Agencije Grobari (u daljem tekstu: AG). Koje su ideje i ciljevi motivisali njeno osnivanje?
Ideja o osnivanju AG rodila se još tamo neke 1992. godine. U razgovoru sa Čegijem, sa kojim sam se družio, a koji se već tada izdvajao kao lider, došli smo do zaključka da je neophodno da postoji nešto oko čega bi se mi kao grupa okupljali i što bi dovelo do poboljšanja našeg navijanja u svim njegovim segmentima. Postojale su indicije da je klub spreman da nam ustupi prostorije, što je bio veliki napredak, jer do tada nismo dobili maltene ništa od kluba, za razliku od komšija koji su već imali svoje prostorije, ustupljene od strane crvene zvezde. Zeka i Čegi su verovatno već tada imali u svojim glavama „zaokruženu celinu“ kako sve to treba da izgleda. Kompletna priča „otelotvorena“ je 1995. kada smo se „uselili“, mada je sama registracija izvršena još 1992. godine.
Da li je tačno da je u osnivanju AG udela imao i Arkan odnosno DB koja je želela da stavi Grobare pod državnu kontrolu kao što je to uradjeno sa ciganima i osnivanjem Zadruge Delije?
Koliko ja znam, Arkan nije imao udela u osnivanju AG.
Šta je glavni uzrok neispunjenja postavljenih ciljeva AG?
To što je lični interes pojedinaca nadvladao više ciljeve i ideale.
Koji je period Grobara najbolji od momenta kada je otvorena Agencija i kako komentarišeš činjenicu da od tada nismo imali vezane 3 godine sloge i zajedništva?
Najbolji period je bio oko 100. derbija. Tada je još sve kako-tako funkcionisalo, jer su još uvek postojali ljudi koji su bili spremni da svoj novac daju za „opšte dobro“.
.jpg)
Počeci „bune protiv dahija“?
Jednog trenutka osetilo se da stvari na tribini funkcionišu jako loše, i da to nije ono zbog čega smo se organizovali, otvorili AG,...
Na utakmici protiv Borca iz Čačka, u sezoni 1996/1997, ja i još pet drugara smo se odvojili do zapada i popalili baklje. Reakcija „drugog dela tribine“ je odmah usledila, mada ni oni ni mi ovaj postupak u tom trenutku nismo shvatali ozbiljno. Ipak, neko tiho nezadovoljstvo je već trajalo kod određenog broja ljudi. Zbog trokružnog sistema, u sledećem kolu smo ponovo igrali protiv Borca. Organizovali smo se, rasporedili po istoku i zapadu i ponovo popalili baklje. Onda je i to nekako „leglo“ i ne znam kako se smirilo. Činilo se da smo se time nekako „izduvali“ i smirili, ali samo do sledeće sezone. Na utakmici sa Hajdukom iz Kule, u sezoni 97/98 nas dvadesetak se sa zastavama odvojilo na istok i krenulo da navija. Sa Juga su odmah došli i rekli: „nema navijanja sa istoka, ili se vratite na jug ili nećete navijati“. Neki su se vratili, a ja sam bio jedan od onih koji to nisu učinili. Mislim da ova utakmica označava početak razjedinjenja Grobara i podele na Ideju i na...ne znam kako bih ovo drugo nazvao. Posle toga je 15-ak 20 ljudi počelo je da ide na hokej i ostale sportove na kojima nismo bili pod prismotrom „ovih drugih“ jer oni jednostavno nisu videli interes da na te sportove idu.
Da li je AG Grobarima donela išta dobro?
Ne.
Znamo da je organizacija Južni front formalno nastala 3. oktobra 1999. Kada je JF faktički nastao, tj. kad se zapravo rodila njegova do izlizanosti pominjana ideja?
Posle određenog vremena čuo sam da se kod D.K.-a u piceriji okuplja ekipa koja je u sličnom „gasu“, pa sam odlučio da i ja odem tamo. Par nedelja nakon toga, može se reći da je nastao Južni front. JF se, naravno, tada nije tako zvao, ali ideja borbe protiv lopovluka u upravi i na tribinama, koji je već uveliko isplivavao, je tada rođena. Odvojili smo se do zapada, uradili 4-5 malih zastava, i počelo je.
Poznato je da su Grobari pre aktuelne podele, sa odvojenih tribina delovali i u periodu od 2002. do 2005. Da li misliš da je svoje stavove Južni front trebalo da brani na matičnoj tribini?
Južni front jeste svoje stavove branio na matičnoj tribini sve dok naelektrisana atmosfera na Jugu nije dostigla tačku ključanja, posle koje je postojao izbor: borba do istrebljenja sa nesagledivim posledicama ili pokušaj rešavanja stvari odlaskom na druge tribine.
Zanimljivo je da je vrlo brzo od početka sukoba sa agentima svoje prste umešao Zeka. On je kontaktirao Arkana, koji je i inicirao „čuveno“ „pomirenje“ u crkvi pred odlazak u Kragujevac, do koga sigurno nikada ne bi došlo da on, kao tada najmoćniji čovek u zemlji nije insistirao na tome. Ipak, nezadovoljstvo je postojalo i te nedelje, i sledeće nedelje, i svake druge nedelje, a „mir u kući“ i grobarsko jedinstvo bili su samo prividni.
Da li, sa ove distance, misliš da su ciljevi Južnog fronta makar i delimično ostvareni?
Front definitivno nije ostavario svoj glavni cilj-nije promenio Jug. Ali, agencija je zatvorena, a priliv novca plaćenim navijačima je prekinut. Front je dobio iste uslove za navijanje kao i sve ostale grupe na stadionu. Onog trenutka kad je Zečević zvao na razgovor predstavnike Južnog fronta, smatrajući nas relevantnima, mislim da smo mi veliki deo svojih ciljeva ostvarili. Takođe, na jednom od razgovora, Ćure (Ivan Ćurković, tadašnji predsednik Partizana, prim. ur.) nas je pitao: “Koliko vam para treba?” Naravno, pare nam nisu trebale, niti smo ih tražili. Tražili smo samo da nam se omogući da na svom stadionu budemo ono što jesmo- navijači.
Kad se okreneš iza sebe, na šta si u navijačkom životu najviše ponosan?
Ponosan sam, pre svega, na sve moje drugare, na sve znane i neznane Grobare koji su sve vezano za Partizan i Jug radili isključivo iz ideala, a ne iz interesa ili koristi, jer su bili ili su još uvek navijači. Mnoge stvari o kojima se kasnije pričalo, bile su plod njihovog požrtvovanja i odricanja. Mogu slobodno da kažem da je nekada sve, pa i navijanje bilo iskrenije i poštenije, zdravije.
Zabranjeni Grobari iz tvoje perspektive?
Zabranjeni su, po meni, u stvari oličenje ideje originalnog Južnog fronta. Zahvaljujući njima, ta priča se nastavlja...
Grobari su braća, ili ne?
Oni koji su mi dušmani nisu mi braća, oni koji su mi braća, oni su mi braća.
Da li misliš da je nakon ubistva Ivana Perovića moguće pomirenje dve zaraćene frakcije?
Mislim da pomirenje između onih koji su odgovorni za ubistvo i Zabranjenih nije moguće, ali ne mislim da je kompletan Jug kriv za tragičnu smrt Ivana Perovića.
Poruka čitaocima fanzina?
Momci...želim vam mnogo sreće.
Slušao sam pank već sedamdesetih, a tamo su postojala nezavisna izdanja, pa sam i sam to počeo da pravim. Po mom povratku iz Portugala, gde sam imao prilike da vidim kako fanzine rade tamošnji navijači, došao sam na ideju da bi i mi, Grobari, mogli da imamo nešto slično. Onda smo drugar i ja uradili prvi broj „Daj Gola“. Klub je pomogao izlazak drugog broja, i priča je zaživela. Idila je trajala sve dok međusobne razmirice i sukobi nisu postali toliko intenzivni da je dalji opstanak fanzina bio besmislen i nemoguć. Kada je došlo do „pomirenja“, počeo je da izlazi fanzin „Grobari“, ali se raspao, kao i prethodni, zbog unutrašnjih trvenja. U tom „medjuperiodu“ radili smo i prvi broj klupskog časopisa „Samo Partizan“, ali je to bio i poslednji koji smo mi uređivali. Ljudi iz uprave nisu imali dovoljno sluha, i prekršili su data obećanja, pa je dalja saradnja sa njima bila nemoguća.
Grobari danas imaju 3 fanzina i jedan časopis?
Pretpostavljam da je ljudima interesantno da rade i da su sastali oni koje interesuje još nešto „više“. Stasali su ljudi koji mogu da iskažu to što osećaju prema klubu i tribini, na neki drugi način sem tučom.
Nemoj biti skroman i reci nam, koliki je, u svemu tome, tvoj uticaj kao rodonačelnika prvog grobarskog fanzina?
Značajan sam u tom smislu što sam pokrenuo tu priču, jer je neko morao, i što neka predistorija fanzina postoji. Mislim da su za sve drugo zaslužni drugi. I ljudi koji su radili PUP, i svi vi koji sve ovo radite sada. I PUP, i ovaj fanzin i GTR su uveliko nadmašili i „Daj gol“ i „Grobare“.
Nekad su Grobari od fanzina pravili avione, da nas se prilično trude da do njih dođu?
Ljudi su sazreli i uz druge stvari, ne samo uz fanzine. Evoluirali su, i napredovali. Šteta je što kvalitet izdanja nije u većoj meri ispraćen dešavanjima na tribini, obzirom da fanzine danas čita veći broj ljudi nego ranije.
Savet za dugovečnost našeg fanzina?
Kompaktnost i dugovečnost priče Zabranjenih Grobara, ali i upornost i spremnost vas koji ovo radite da u svemu istrajete. Takođe, mislim da je neophodno da se oko svega angažuje veći broj ljudi. Generalno, mislim da je neophodno da postoji tipičan navijački fanzin, kao što je vaš, ali i zvanično klupsko glasilo. Najsrećniji bih bio kada bi onovo počeo da izlazi Partizanov Vesnik.
Da li je Jug osamdesetih godina, kao što se govori, bio pankerska tribina?
Bilo je ljudi na Jugu, možda više nego na svim ostalim tribinama, koji su slušali pank i bili avangardni. Ali Jug nikada nije bio kompletno pankerska tribina.
Momci rade odličan posao. Nadam se da će na drugom albumu biti mnogo više autorskih stvari.
Da li misliš da je u Srbiji borba za nekakve navijačke (ljudske) kodekse uzaludna i kako komentarišeš da se za poštovanje navijačkih kodeksa zalažu i navijači crvene zvezde, od strane kojih si izboden 1995. godine, i koji su iz tvoga podruma, nakon što su ga obili, odneli nekoliko zastava?
Smatram da ta borba, koliko god da je teška, nije uzaludna. Što se tiče drugog dela pitanja, želim da kažem da mi se onaj ko me je izbo izvinio, i da sam mu ja oprostio. Ljudski je grešiti, kao što je ljudski i praštati. Ljudi spoznaju svoje greške, postaju ih svesni i stide ih se, pa zato imaju pravo da im zbog tih grešaka oprostimo. Iskreno verujem da su namere vodećih ljudi ciganske tribine koji se zalažu za poštovanje kodeksa časne, ali isto tako znam da je jako teško kontrolisati postupke velikog broja ljudi.
Pojedinci te optužuju da si iz kase tadašnjeg JF-a prisvojio određena novčana sredstva, nazivajući te „virtuelnim blagajnikom“. Želiš li nešto da im poručiš?
U principu ne želim da se pravdam bilo kome. Niti imam kome da se pravdam, niti imam zbog nečega da se pravdam. Ne znam koliko bi čitaocima bilo interesantno da vide skeniranu dokumentaciju o tome gde je otišao svaki dinar iz kase tadašnjeg JF-a. Ja takvu dokumentaciju posedujem. Ima ljudi koji poznaju i mene, ali i one koji su me optuživali, i ti ljudi znaju zašto postoji izreka: “Ko se za šta borio, najbolje se vidi po tome šta je stekao“.
Sva moja putovanja bila su u vezi sa fudbalom i navijačima. I svugde su fudbal i oni koji ga prate bili na svoj način slični, ali i različiti, posebne priče. Mogu da kažem da je Južna Amerika bila moj „diplomski rad“, i da su me tamošnji navijači podsetili na ovdašnje navijače sedamdesetih (pa delom i osamdesetih), a naročito na Grobare: klub im je ispred i iznad svega!
Nedugo po dolasku u Lisabon, 1993. godine, krenuo sam na utakmice Sportinga. Izabrao sam Sporting iz jednostavnog razloga, podsećao me je na Partizan. Stadion je bio sličan, klub nekako „luzerski“, a i gradski rival, Benfika, nosi crveno-bele boje.
Vrlo brzo sam se sprijateljio sa momcima iz njihove prve ekipe, i sjajno su me prihvatili. Na svakoj utakmici je kačena srpska zastava, iz poštovanja prema meni, i Budi Vujačiću, njihovom tadašnjem igraču. Momke iz grupe Juve Leo izuzetno je interesovalo sve u vezi sa Grobarima, gajili su veliko poštovanje prema nama, pokušavali su čak da pevaju pesme na neke naše melodije. Posle određenog vremena, počeli smo da razgovaramo o uspostavljanu prijateljstva između Grobara i Juve Lea. Kada sam se, na kratko, vratio za Beograd, dali su mi jednu njihovu zastavu. Konsultovao sam se sa ljudima koji su tada vodili Jug, nisu imali ništa protiv ideje o prijateljstvu i data mi je zastava Alcatraz, da je odnesem na poklon u Portugal. Tako je i bilo. Sporting je igrao u gostima, kup utakmicu protiv Estrela Amadore u gostima. Pojavio sam se na tribini i predao torbu sa zastavom njihovim vodećim ljudima. Kada su je izvadili, nastale je euforija! Zastava je odmah okačena na ogradi, popaljene su baklje i krenulo je skandiranje Partizanovog imena. Zastava Alcatraz pojavljivala se na tribini Juve Lea, sve dok je policija nakon više pokušaja nije oduzela u Portu. Zastava se nije sviđala ni rukovodstvu Sportinga jer su smatrali da propagira kriminal.
Iako prijateljstvo između Grobara i Juve Leo nije zaživelo, i danas na jednom od foruma momka iz Lisabona stoji da su prvo prijateljstvo imali sa Grobarima. A koliko su nas,Grobare i uopšte Srbe doživljavali kao prijatelje govori i parola koju su istakli 2002. Prilikom susreta dva kluba u Lisabonu.
U vreme dok sam živeo u Lisabonu, za Sporting je igrao čuveni fudbaler Partizana Buda Vujačić. Živeo sam u iznajmljenom stanu, i gazdarica mi je rekla kako imam telefonski poziv. Ni u snu nisam očekivao da će glas sa druge strane žice biti Budin. Nekako je našao moj broj, pričali smo kao da se poznajemo čitav život.
Pitao me da li dolazim na utakmicu koja se igrala tog dana i insistirao je da ponesem srpsku zastavu i okačim je na tribinu. Kako bi bio siguran da će se to desiti, nudio je da lično dođe po mene i preuzme je. Znao je, čak i u momentima zagrevanja pred meč da se javi, kad me ugleda kako fotografišem tribinu. Vremenom se naše i druženje naših tadašnjih “lepših polovina” nastavilo, pa sam ja, ni kriv ni dužan ugrabio nešto od njegove popularnosti (smeh). Često mi je nudio karte za najbolja mesta na stadionu, ali to me nikad nije interesovalo. Moje mesto je bilo iza gola, u kopu.
Jednog dana, tamo krajem devedesetih, pozvao me otac i rekao: “Sine, svaka čast!“
Našao sam se u čudu i pitao ga o čemu se radi. Nije želeo da mi kaže ništa sem:”Kupi Novosti!” Kupio sam, i imao šta da vidim. Intervju sa Vujačićem koji je tih dana završio fudbalsku karijeru, u kome između ostalog, govori o meni i našem prijateljstvu. Bio sam izuzetno srećan, jer je Buda veliki fudbaler, Grobar i čovek!
Razgovarali smo sa čovekom koji je mnoge stvari među Grobarima, i navijačima uopšte uradio prvi. Razgovarali smo sa pionirom borbe protiv korumpiranih klupskih rukovodilaca i njihovih eksponenata na tribinama, i to na razne teme.
Ispričao nam je mnogo različitih priča, ali svaka od njih ima nešto zajedničko: plod je samo onoga što je sagovornik lično video i doživeo.
A video je i doživeo mnogo toga, zato, uživajte!
Pre odgovora na ovo pitanje, jedna mala digresija. Potičem iz „čistokrvne“ grobarske porodice, čiji je kum bio legendarni bek Partizana Ljuba Mihajlović. Moj ćale je među prvima utrčao na teren briselskog Hejsela 1966., kako bi proslavio naše vođstvo za vreme finalne utakmice između Partizana i Reala, a Partizan je na tom putu do finala pratio i u Pragu protiv Sparte. Mnoge klince iz kraja edukovao je tada da navijaju za Partizan. Njima je, uz zvono koje je nosio na utakmice, poput štafete „predao“ i sina, i tako je sve počelo. Sa klincima koje je Partizanom „inficirao“ moj otac, ja sam krenuo na utakmice, jer je on prestao da ide.
Prva utakmica koju sam uživo odgledao bila je protiv Maribora, ali nisam siguran da li je u pitanju sezona 71/72 ili 72/73.
Prvi derbi sam gledao 1973. na „marakani“ i sećanjam se mnogih detalja, kao da nije prošlo toliko godina. Do stadiona sam sa Čukarice, u društvu „tatinih pulena“ stigao peške. Dobili smo sa 1:0, stadion je bio krcat, navijanje izuzetno bučno, a mnogo ciganskih zastava paljeno je na jugu, kao i grobarskih na severu. Sećam se i nekih pijanih tipova koje su iznosili sa stadiona,... ma, opšta ludnica. Kompletan taj prizor me je potpuno „zarazio“ i više nije bilo povratka.
Dve bitne lekcije iz ljubavi prema klubu stariji Grobari su mlađima ostavili u amanet iste godine, 1976, i to na utakmicama protiv Hajduka kod kuće i Olimpije u gostima. O ovim utakmicama se manje- više sve zna. Da li je neka utakmica sedamdesetih godina osim ovih na tebe ostavila poseban utisak?
Svaka utakmica je u to vreme bila priča za sebe. Zanimljiv je, recimo, bio derbi baš iz te legendarne sezone 1975/76, koji smo izgubili sa 1:4, a navijanje je bilo skoro kao i protiv Hajduka u istoj sezoni.
Baš te godine se, u poslednjem kolu protiv Olimpije prvi put pojavila velika, tridesetmetarska zastava navijača Partizana iz Obrenovca, što je za mene kao klinca, na koga je ionako sve to ostavljalo jak utisak, bilo ravno dolasku dinosaurusa.
Pamtim i meč sa Čelikom, mislim 1975. godine. Jug se renovirao, pa smo svi bili na severu, gledaš oko sebe i sve ti nekako čudno,...bila je ludnica.
Fantastična je bila i proslava titule u sezoni 1977/78 sa Mladinićem. Stadion krcat sat vremena pre početka, a onda na atletsku stazu ulazi parni valjak, a za njim još pet hiljada ljudi koji nemaju gde da stanu na tribine. Neverovatno!
Sećam se i kako je na nekom derbiju tih godina pola severa proslavljalo gol Partizana, a u toj masi sam bio i ja sa svojim starijim drugarima, jer jednostavno, karata za Jug više nije bilo!
Da li, po tebi, godina 1970. ima bilo kakav značaj u istoriji navijača Partizana, pošto su mnogi skloni da je označe kao godinu u kojoj su Grobari nastali?
Mislim da nema. Grobari nisu osnovani te godine. U to vreme nije bilo: „E, mi smo sada osnovali Grobare i to je to“. Godinu 1970. je neko dvehiljaditih iskoristio iz ko zna kog razloga, u marketinške svrhe.
Da li misliš da se, u priči o sedamdesetim godinama, može govoriti o postojanju elemenata ultra pokreta kakvog ga poznajemo danas?
Ne. Drugo je to vreme bilo. Nije bilo takve organizacije. Jednostavno, tada nismo bili grupa, već skup pojedinaca koji navijaju za Partizan. Klub je bio ispred svega, kao, recimo, u Argentini danas.
Da li smatraš da su sedamdesetih godina postavljeni temelji onoga što će Grobari biti osamdesetih, ili je Kaznena Ekspedicija (u daljem tekstu: KE) „samonikla biljka“?
Smatram da je „KE“ „samonikla biljka“, iako se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih dalo naslutiti kojim će putem ići i naša zemlja, ali i navijači u njoj. Tito je umro, a nacionalizam je počeo da buja. Sistem je počeo da se urušava i „kockice su se složile“. Odlazak generacije Voje Pančevca i dolazak Pampijeve, označio je prekretnicu. Agresivnost je sve više uzimala maha.
KE- Mit i legenda ili ne?
Mit! U vreme kada smo divljali po staroj Jugi, o „Kaznenoj ekspediciji“ pod tim imenom nije bilo govora. Svaku utakmicu smo išli sa istom namerom: da bodrimo Partizan, i, ako bude prilike, da napravimo sranje. Živeli smo taj način života, ali ne iz fazona: „mi smo KE, mi smo najjači“.
A jesmo li bili najjači?
Mislim da jesmo. Od početka osamdesetih, sve do 1987.-1988. a po inerciji i nešto kasnije, smo kao grupa huligana, kao grupa bandita bili najjači.
Znači, ni tada nije bilo govora o nekoj organizaciji?
Ne. Organizacija, takoreći, nije ni postojala. Jedino se na utakmici pred gostovanje, na šipku peo Ćoravi, Trlaja ili neko treći i obaveštavao o tome kad i gde se okupljamo i kad polazi voz za grad u kome Partizan igra. I to je to. Kako smo se mi organizovali u grupe po krajevima i sl., bila je interna stvar.
Kakvo je bilo realno stanje stvari tokom 80ih, gde smo mi bili u odnosu na cigane, bbb, torcidu, i ostale grupe, obzirom da smo u poslednjih dve godine svedoci raznih dobrih ali i loših priča koje su na forumima raspredane o Grobarima?
Bili smo za klasu iznad cigana. Redosled stvari, zbog smene generacija učinjene na prelazu između sedamdetih i osamdesetih bio je takav da je naša tadašnja generacija bila starija, zrelija, pa i „urbanija“ od ciganske. Takvo stanje je trajalo sve dok se Pampijeva i Trlajina generacija nije povukla sa Juga, pa, po inerciji i sve do kraja osamdesetih. Međutim, smena generacija između osamdesetih i devedesetih donela je primat ciganima. Sa druge strane, Grobari tu smenu generacija nikad do kraja nisu sproveli, tako da danas imamo situaciju da navijanje vodi čovek koji je zašao u petu deceniju života, što je bolesno.
BBB, iako formalno organizovani 1986. godine, nisu od starta mogli da predstavljaju neku ozbiljnu konkurenciju, niti su za to imali realnu snagu. Sećam se, mislim da je baš bila 1986., igrali smo u Zagrebu i izgubili 2-0. Ulaz je bio na njihovom starom severu, a kop BBB na „malom istoku“. Da bi došli do juga, morali smo da prođemo kroz njih, kroz njihov kop, i to je nas 30 ili 40 i učinilo. Niko nas nije napao, niko nam od njih ništa nije ni rekao. To je činjenica, bio sam lično prisutan. BBB su krajem osamdesetih i početkom devedesetih postali grupa za respekt, ali do tada nisu mogli da nam pariraju.
Torcida je nekako specifična. Ima puno razloga zašto je to tako. Imali su motiv da se dokažu, pa su masovno dolazili u Beograd. Takođe, Beograd je mnogo veći grad od Splita, pa si u njega mogao da dođeš i da prođeš nekažnjeno. Zatim, bilo je puno Dalmatinaca koji su živeli u Beogradu, i organizovali Hajdukove „Bile noći“.
Da li se tada mogla razlikovati hardcore ekipa Torcide od simpatizera Hajduka?
Sedamdesetih godina zaista nisi mogao da razlikuješ ko je simpatizer a ko ultras, jer takve podele nije ni bilo. Sećam se da su Hajdukovci još sredinom sedamdesetih zapalili baklju na tzv. marakani. Ipak, to, po meni, nije značilo da su oni sad kao neka hardcore ekipa, već da su im baklje zbog luke bile dostupne, i da je zato to bio neki njihov trip. Iz moje perspektive o gostovanjima Torcide kao hool ili ultra grupe u Beogradu može da se govori tek pred kraj osamdesetih godina. Generalno, mislim da je teza koju oni provlače, kako su osnovani 1950., godiinepotpuna besmislica, budalaština.
Kao najveća zamerka Grobarima od strane drugih grupa (torcide pre svih) nabija se na nos neodlazak u Split punih 5-6 godina. Tvoj komentar?
Zaista ne znam zašto, sem jednom ili dva puta, nismo masovnije otišli u Split. Možda je tome najviše kumovala naša tradicionalna dezorganizovanost. Splićane smo svakako respektovali, ali strah od njih nije postojao. Ako se nismo plašili Zagrepčana, Vinkovčana, Rječana, Osječana ili Sarajlija, ne vidim zašto bi se plašili Splićana.
Jedno konkretno pitanje je već duže predmet internet debata na „visokom nivou“, pa nas zanima tvoje mišljenje. Da li je Pampi ikad bio na Poljudu ili ne?
Moj princip je da govorim isključivo o stvarima koje sam lično video i doživeo. U Splitu sam bio jednom, i tada nisam video Pampija.
Da li su Grobari osamdesetih (u globalu) bili nacionalisti ili ne?
Mislim da jesu. Kao što sam rekao nacionalizam se na Jugu pojavio već krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, paralelno sa Titovom smrću i slabljenjem komunističkog sistema uopšte.
Možeš li povući paralelu između nas i cigana u smislu nacionalizma u to vreme?
Ne mogu reći da su cigani bili veći nacionalisti od nas.
Kako komentarišeš činjenicu da Grobari sve do sredine devedesetih nisu imali udarni transparent?
Takav je sklop ljudi na tribini bio. Ti tu ništa nisi mogao da objediniš. Na Jugu, posle Pampija i Trlaje, nije se pojavio niko, ni pojedinac, ni ekipa, ko je mogao da stane i da kaže: e, ajde da uradimo. Naprosto, svi su tada bili u fazonu: ko će to da uradi, a i zašto bi to radili?
Odnosi sa upravom osamdesetih i da li i kada ti odnosi postaju suviše bliski?
Mislim da nisu. Imali smo Ježa, koja je bio „isturena ruka“ uprave u odnosu sa nama. Dešavalo se da nam nekad pomognu u realizaciji neke koreografije, i to je to. Neki momci među kojima sam bio i ja, išli su ponekad na sastanke sa upravom, ali sve se svodilo na: „Nemojte da pravite incidente“ i sl. Radili smo zastavice za Velež, koje je preko „Jugobicikla“ finansirala uprava, ali čak nisu hteli da nam daju novac za motkice na kojima su zastavice trebalo da budu.
Gostovanje u Rimu Grobari su isfinansirali sami, dok je uprava snosila troškove aviona za tadašnju hardcore ekipu prilikom puta u Milano protiv Intera 1990. godine.
Da li se već krajem osamdesetih naslućivao kasniji sunovrat Grobara i da li se nešto moglo uraditi da se to ne dogodi?
Ja to nisam mogao da naslutim.
Koje bi momente iz 80ih izdvojio kao najblistavije (spektakli, gostovanja, neredi...)
U sećanju su mi utakmice protiv Dinama iz ZG-a 1983. na tzv. marakani, zatim revanš sa QPR, i derbi par dana nakon toga (2:1, Mance, Varga). Nezaboravno je bilo i na gostovanju Videotonu, iako smo doživeli debakl na terenu. Mislim da je to bilo naše najbrojnije gostovanje. Ipak, izdvojio bih revanš utakmicu protiv Real Sosijedada, koju smatram jednim od naših najboljih navijanja ikada. Već na Interu „to nije bilo to“, iako smo imali bakljadu o kojoj se i dan danas priča. Ove dve utakmice su iz 1990. godine, ali ja ih vežem za osamdesete, jer termin „devedesete“ nosi sa sobom sasvim druge asocijacije.
Početak devedesetih bio je tmuran za Grobare. Prvo je omraženi klub iz komšiluka osvojio to što je osvojio, a onda je počeo rat i raspad bivše SFRJ. Šta je (osim toga što je Partizan veliki klub i po prirodi stvari ima veliki broj simpatizera) održalo Grobare kao grupu u životu tada?
Osim toga što si naveo, mislim da smo imali inerciju dobrih osamdesetih, pa je sve to potrajalo. 87., 88. regrutovane su nove generacije koje su stupile na scenu devedesetih.
Jedan si od osnivača Agencije Grobari (u daljem tekstu: AG). Koje su ideje i ciljevi motivisali njeno osnivanje?
Ideja o osnivanju AG rodila se još tamo neke 1992. godine. U razgovoru sa Čegijem, sa kojim sam se družio, a koji se već tada izdvajao kao lider, došli smo do zaključka da je neophodno da postoji nešto oko čega bi se mi kao grupa okupljali i što bi dovelo do poboljšanja našeg navijanja u svim njegovim segmentima. Postojale su indicije da je klub spreman da nam ustupi prostorije, što je bio veliki napredak, jer do tada nismo dobili maltene ništa od kluba, za razliku od komšija koji su već imali svoje prostorije, ustupljene od strane crvene zvezde. Zeka i Čegi su verovatno već tada imali u svojim glavama „zaokruženu celinu“ kako sve to treba da izgleda. Kompletna priča „otelotvorena“ je 1995. kada smo se „uselili“, mada je sama registracija izvršena još 1992. godine.
Da li je tačno da je u osnivanju AG udela imao i Arkan odnosno DB koja je želela da stavi Grobare pod državnu kontrolu kao što je to uradjeno sa ciganima i osnivanjem Zadruge Delije?
Koliko ja znam, Arkan nije imao udela u osnivanju AG.
Šta je glavni uzrok neispunjenja postavljenih ciljeva AG?
To što je lični interes pojedinaca nadvladao više ciljeve i ideale.
Koji je period Grobara najbolji od momenta kada je otvorena Agencija i kako komentarišeš činjenicu da od tada nismo imali vezane 3 godine sloge i zajedništva?
Najbolji period je bio oko 100. derbija. Tada je još sve kako-tako funkcionisalo, jer su još uvek postojali ljudi koji su bili spremni da svoj novac daju za „opšte dobro“.
Počeci „bune protiv dahija“?
Jednog trenutka osetilo se da stvari na tribini funkcionišu jako loše, i da to nije ono zbog čega smo se organizovali, otvorili AG,...
Na utakmici protiv Borca iz Čačka, u sezoni 1996/1997, ja i još pet drugara smo se odvojili do zapada i popalili baklje. Reakcija „drugog dela tribine“ je odmah usledila, mada ni oni ni mi ovaj postupak u tom trenutku nismo shvatali ozbiljno. Ipak, neko tiho nezadovoljstvo je već trajalo kod određenog broja ljudi. Zbog trokružnog sistema, u sledećem kolu smo ponovo igrali protiv Borca. Organizovali smo se, rasporedili po istoku i zapadu i ponovo popalili baklje. Onda je i to nekako „leglo“ i ne znam kako se smirilo. Činilo se da smo se time nekako „izduvali“ i smirili, ali samo do sledeće sezone. Na utakmici sa Hajdukom iz Kule, u sezoni 97/98 nas dvadesetak se sa zastavama odvojilo na istok i krenulo da navija. Sa Juga su odmah došli i rekli: „nema navijanja sa istoka, ili se vratite na jug ili nećete navijati“. Neki su se vratili, a ja sam bio jedan od onih koji to nisu učinili. Mislim da ova utakmica označava početak razjedinjenja Grobara i podele na Ideju i na...ne znam kako bih ovo drugo nazvao. Posle toga je 15-ak 20 ljudi počelo je da ide na hokej i ostale sportove na kojima nismo bili pod prismotrom „ovih drugih“ jer oni jednostavno nisu videli interes da na te sportove idu.
Ne.
Znamo da je organizacija Južni front formalno nastala 3. oktobra 1999. Kada je JF faktički nastao, tj. kad se zapravo rodila njegova do izlizanosti pominjana ideja?
Posle određenog vremena čuo sam da se kod D.K.-a u piceriji okuplja ekipa koja je u sličnom „gasu“, pa sam odlučio da i ja odem tamo. Par nedelja nakon toga, može se reći da je nastao Južni front. JF se, naravno, tada nije tako zvao, ali ideja borbe protiv lopovluka u upravi i na tribinama, koji je već uveliko isplivavao, je tada rođena. Odvojili smo se do zapada, uradili 4-5 malih zastava, i počelo je.
Poznato je da su Grobari pre aktuelne podele, sa odvojenih tribina delovali i u periodu od 2002. do 2005. Da li misliš da je svoje stavove Južni front trebalo da brani na matičnoj tribini?
Južni front jeste svoje stavove branio na matičnoj tribini sve dok naelektrisana atmosfera na Jugu nije dostigla tačku ključanja, posle koje je postojao izbor: borba do istrebljenja sa nesagledivim posledicama ili pokušaj rešavanja stvari odlaskom na druge tribine.
Zanimljivo je da je vrlo brzo od početka sukoba sa agentima svoje prste umešao Zeka. On je kontaktirao Arkana, koji je i inicirao „čuveno“ „pomirenje“ u crkvi pred odlazak u Kragujevac, do koga sigurno nikada ne bi došlo da on, kao tada najmoćniji čovek u zemlji nije insistirao na tome. Ipak, nezadovoljstvo je postojalo i te nedelje, i sledeće nedelje, i svake druge nedelje, a „mir u kući“ i grobarsko jedinstvo bili su samo prividni.
Da li, sa ove distance, misliš da su ciljevi Južnog fronta makar i delimično ostvareni?
Front definitivno nije ostavario svoj glavni cilj-nije promenio Jug. Ali, agencija je zatvorena, a priliv novca plaćenim navijačima je prekinut. Front je dobio iste uslove za navijanje kao i sve ostale grupe na stadionu. Onog trenutka kad je Zečević zvao na razgovor predstavnike Južnog fronta, smatrajući nas relevantnima, mislim da smo mi veliki deo svojih ciljeva ostvarili. Takođe, na jednom od razgovora, Ćure (Ivan Ćurković, tadašnji predsednik Partizana, prim. ur.) nas je pitao: “Koliko vam para treba?” Naravno, pare nam nisu trebale, niti smo ih tražili. Tražili smo samo da nam se omogući da na svom stadionu budemo ono što jesmo- navijači.
Kad se okreneš iza sebe, na šta si u navijačkom životu najviše ponosan?
Ponosan sam, pre svega, na sve moje drugare, na sve znane i neznane Grobare koji su sve vezano za Partizan i Jug radili isključivo iz ideala, a ne iz interesa ili koristi, jer su bili ili su još uvek navijači. Mnoge stvari o kojima se kasnije pričalo, bile su plod njihovog požrtvovanja i odricanja. Mogu slobodno da kažem da je nekada sve, pa i navijanje bilo iskrenije i poštenije, zdravije.
Zabranjeni Grobari iz tvoje perspektive?
Zabranjeni su, po meni, u stvari oličenje ideje originalnog Južnog fronta. Zahvaljujući njima, ta priča se nastavlja...
Grobari su braća, ili ne?
Oni koji su mi dušmani nisu mi braća, oni koji su mi braća, oni su mi braća.
Da li misliš da je nakon ubistva Ivana Perovića moguće pomirenje dve zaraćene frakcije?
Mislim da pomirenje između onih koji su odgovorni za ubistvo i Zabranjenih nije moguće, ali ne mislim da je kompletan Jug kriv za tragičnu smrt Ivana Perovića.
Poruka čitaocima fanzina?
Momci...želim vam mnogo sreće.
--------------------------------------------------------------------------
FANZINI
Slušao sam pank već sedamdesetih, a tamo su postojala nezavisna izdanja, pa sam i sam to počeo da pravim. Po mom povratku iz Portugala, gde sam imao prilike da vidim kako fanzine rade tamošnji navijači, došao sam na ideju da bi i mi, Grobari, mogli da imamo nešto slično. Onda smo drugar i ja uradili prvi broj „Daj Gola“. Klub je pomogao izlazak drugog broja, i priča je zaživela. Idila je trajala sve dok međusobne razmirice i sukobi nisu postali toliko intenzivni da je dalji opstanak fanzina bio besmislen i nemoguć. Kada je došlo do „pomirenja“, počeo je da izlazi fanzin „Grobari“, ali se raspao, kao i prethodni, zbog unutrašnjih trvenja. U tom „medjuperiodu“ radili smo i prvi broj klupskog časopisa „Samo Partizan“, ali je to bio i poslednji koji smo mi uređivali. Ljudi iz uprave nisu imali dovoljno sluha, i prekršili su data obećanja, pa je dalja saradnja sa njima bila nemoguća.
Grobari danas imaju 3 fanzina i jedan časopis?
Pretpostavljam da je ljudima interesantno da rade i da su sastali oni koje interesuje još nešto „više“. Stasali su ljudi koji mogu da iskažu to što osećaju prema klubu i tribini, na neki drugi način sem tučom.
Nemoj biti skroman i reci nam, koliki je, u svemu tome, tvoj uticaj kao rodonačelnika prvog grobarskog fanzina?
Značajan sam u tom smislu što sam pokrenuo tu priču, jer je neko morao, i što neka predistorija fanzina postoji. Mislim da su za sve drugo zaslužni drugi. I ljudi koji su radili PUP, i svi vi koji sve ovo radite sada. I PUP, i ovaj fanzin i GTR su uveliko nadmašili i „Daj gol“ i „Grobare“.
Nekad su Grobari od fanzina pravili avione, da nas se prilično trude da do njih dođu?
Ljudi su sazreli i uz druge stvari, ne samo uz fanzine. Evoluirali su, i napredovali. Šteta je što kvalitet izdanja nije u većoj meri ispraćen dešavanjima na tribini, obzirom da fanzine danas čita veći broj ljudi nego ranije.
Savet za dugovečnost našeg fanzina?
Kompaktnost i dugovečnost priče Zabranjenih Grobara, ali i upornost i spremnost vas koji ovo radite da u svemu istrajete. Takođe, mislim da je neophodno da se oko svega angažuje veći broj ljudi. Generalno, mislim da je neophodno da postoji tipičan navijački fanzin, kao što je vaš, ali i zvanično klupsko glasilo. Najsrećniji bih bio kada bi onovo počeo da izlazi Partizanov Vesnik.
--------------------------------------------------------------------------
PANK
Da li je Jug osamdesetih godina, kao što se govori, bio pankerska tribina?
Bilo je ljudi na Jugu, možda više nego na svim ostalim tribinama, koji su slušali pank i bili avangardni. Ali Jug nikada nije bio kompletno pankerska tribina.
--------------------------------------------------------------------------
Grupa JNA?
--------------------------------------------------------------------------
KODEKSI
Da li misliš da je u Srbiji borba za nekakve navijačke (ljudske) kodekse uzaludna i kako komentarišeš da se za poštovanje navijačkih kodeksa zalažu i navijači crvene zvezde, od strane kojih si izboden 1995. godine, i koji su iz tvoga podruma, nakon što su ga obili, odneli nekoliko zastava?
Smatram da ta borba, koliko god da je teška, nije uzaludna. Što se tiče drugog dela pitanja, želim da kažem da mi se onaj ko me je izbo izvinio, i da sam mu ja oprostio. Ljudski je grešiti, kao što je ljudski i praštati. Ljudi spoznaju svoje greške, postaju ih svesni i stide ih se, pa zato imaju pravo da im zbog tih grešaka oprostimo. Iskreno verujem da su namere vodećih ljudi ciganske tribine koji se zalažu za poštovanje kodeksa časne, ali isto tako znam da je jako teško kontrolisati postupke velikog broja ljudi.
--------------------------------------------------------------------------
VIRTUELNI BLAGAJNIK
Pojedinci te optužuju da si iz kase tadašnjeg JF-a prisvojio određena novčana sredstva, nazivajući te „virtuelnim blagajnikom“. Želiš li nešto da im poručiš?
U principu ne želim da se pravdam bilo kome. Niti imam kome da se pravdam, niti imam zbog nečega da se pravdam. Ne znam koliko bi čitaocima bilo interesantno da vide skeniranu dokumentaciju o tome gde je otišao svaki dinar iz kase tadašnjeg JF-a. Ja takvu dokumentaciju posedujem. Ima ljudi koji poznaju i mene, ali i one koji su me optuživali, i ti ljudi znaju zašto postoji izreka: “Ko se za šta borio, najbolje se vidi po tome šta je stekao“.
--------------------------------------------------------------------------
PORTUGAL, RUSIJA, OSTRVO, JUŽNA AMERIKA...
Sva moja putovanja bila su u vezi sa fudbalom i navijačima. I svugde su fudbal i oni koji ga prate bili na svoj način slični, ali i različiti, posebne priče. Mogu da kažem da je Južna Amerika bila moj „diplomski rad“, i da su me tamošnji navijači podsetili na ovdašnje navijače sedamdesetih (pa delom i osamdesetih), a naročito na Grobare: klub im je ispred i iznad svega!
--------------------------------------------------------------------------
JUVE LEO
Vrlo brzo sam se sprijateljio sa momcima iz njihove prve ekipe, i sjajno su me prihvatili. Na svakoj utakmici je kačena srpska zastava, iz poštovanja prema meni, i Budi Vujačiću, njihovom tadašnjem igraču. Momke iz grupe Juve Leo izuzetno je interesovalo sve u vezi sa Grobarima, gajili su veliko poštovanje prema nama, pokušavali su čak da pevaju pesme na neke naše melodije. Posle određenog vremena, počeli smo da razgovaramo o uspostavljanu prijateljstva između Grobara i Juve Lea. Kada sam se, na kratko, vratio za Beograd, dali su mi jednu njihovu zastavu. Konsultovao sam se sa ljudima koji su tada vodili Jug, nisu imali ništa protiv ideje o prijateljstvu i data mi je zastava Alcatraz, da je odnesem na poklon u Portugal. Tako je i bilo. Sporting je igrao u gostima, kup utakmicu protiv Estrela Amadore u gostima. Pojavio sam se na tribini i predao torbu sa zastavom njihovim vodećim ljudima. Kada su je izvadili, nastale je euforija! Zastava je odmah okačena na ogradi, popaljene su baklje i krenulo je skandiranje Partizanovog imena. Zastava Alcatraz pojavljivala se na tribini Juve Lea, sve dok je policija nakon više pokušaja nije oduzela u Portu. Zastava se nije sviđala ni rukovodstvu Sportinga jer su smatrali da propagira kriminal.
Iako prijateljstvo između Grobara i Juve Leo nije zaživelo, i danas na jednom od foruma momka iz Lisabona stoji da su prvo prijateljstvo imali sa Grobarima. A koliko su nas,Grobare i uopšte Srbe doživljavali kao prijatelje govori i parola koju su istakli 2002. Prilikom susreta dva kluba u Lisabonu.
--------------------------------------------------------------------------
BUDA VUJAČIĆ
U vreme dok sam živeo u Lisabonu, za Sporting je igrao čuveni fudbaler Partizana Buda Vujačić. Živeo sam u iznajmljenom stanu, i gazdarica mi je rekla kako imam telefonski poziv. Ni u snu nisam očekivao da će glas sa druge strane žice biti Budin. Nekako je našao moj broj, pričali smo kao da se poznajemo čitav život.
Pitao me da li dolazim na utakmicu koja se igrala tog dana i insistirao je da ponesem srpsku zastavu i okačim je na tribinu. Kako bi bio siguran da će se to desiti, nudio je da lično dođe po mene i preuzme je. Znao je, čak i u momentima zagrevanja pred meč da se javi, kad me ugleda kako fotografišem tribinu. Vremenom se naše i druženje naših tadašnjih “lepših polovina” nastavilo, pa sam ja, ni kriv ni dužan ugrabio nešto od njegove popularnosti (smeh). Često mi je nudio karte za najbolja mesta na stadionu, ali to me nikad nije interesovalo. Moje mesto je bilo iza gola, u kopu.
Jednog dana, tamo krajem devedesetih, pozvao me otac i rekao: “Sine, svaka čast!“
Našao sam se u čudu i pitao ga o čemu se radi. Nije želeo da mi kaže ništa sem:”Kupi Novosti!” Kupio sam, i imao šta da vidim. Intervju sa Vujačićem koji je tih dana završio fudbalsku karijeru, u kome između ostalog, govori o meni i našem prijateljstvu. Bio sam izuzetno srećan, jer je Buda veliki fudbaler, Grobar i čovek!
Monday, December 22, 2014
Zastave (tekst iz trećeg broja)
kako ograda treba da izgleda
Bio je to Septembar 1994 godine. Ćale me pita prvi put u životu
da li hoću da idemo da gledamo derbi. Do tog dana, ja sam znao da ja navijam za
Partizan, da nosim crno-beli pleteni šal duplo veći od mene, i da sam jedno od
troje dece koje je 91. ostalo da navija za Partizan, a na sva prozivanja u vezi
njihovog Barija sam odgovarao pesnicama. Moram da priznam da mi fudbal, kao ni
20 godina kasnije, nikada nije bio jača strana. Nikada se nisam previše razumeo
u to koji igrač igra na kojoj poziciji, u kakvoj formaciji nastupa tim itd. To
je možda bilo i iz razloga što sam uvek imao dve leve noge, pa je moja
frustracija neučestvovanjem u priči sa ostalim vršnjacima o fudbalu, kao i igri
(ako se nisam javljao dobrovoljno da branim, biran sam poslednji da ispucavam u
odbrani) umela poprilično da me smara, a znao sam da ja iz nekog meni nejasnog
razloga sigurno više volim Partizan nego svi oni njihovog “svetskog” šampiona.
Obrdadovao sam se tom ćaletovom pozivu, više nekako iz fazona da je to moje
vatreno krštenje. Možda ne znam ništa o fudbalu, ali ja ću gledati derbi uživo
za razliku od svih mojih vršnjaka koji još nisu overili stadion. Još ako uspemo
da ih pobedimo, doći će i mojih 5 minuta da pišam po celom odeljenju.
Taj 97. derbi, pamtim kao juče da je bio. Pamtim i kako su
cigani poveli preko Kovačevića, i kako je Ćira izjednačio nedugo zatim. Sećam
se koliko su Grobari dominirali u navijanju. Sećam se neverovatne bakljade u
drugom poluvremenu. Sećam se kako sam video neku jurnjavu kod Ruda posle
utakmice. Sećam se kako su me pekle bulja i noge od onih starih stolica.
Ipak, ono čega se definitivno najbolje sećam, ono što mi je urezano u mozgu najsasnije, ono čemu sam se najviše divio tog dana, bila je ograda na Jugu. Bio sam jebeno fasciniran izgledom nekih zastava. Tako su mi moćno izgledale, onako velike, sve sa crnom pozadinom, velika bela i čudna slova, kostusrke glave… Stara Dorćol zastava sa zelenim slovima (nije mi bilo jasno koji je to fazon zelena slova, ali sam svejedno bio oduševljen), zatim velika stara Vidikovac, ispod nje Skinheads (naravo da nisam znao šta to znači) prosta i ružna ali moćnog naziva Strah, zatim opet jedna tako moćnog imena Commando i onda vrhunac, Rangers Belgrade, preko pola tribine! Au, kako sam ja buljio pola utakmice samo u nju. Gledao sam je sa nekim strahopoštovanjem.
Negde baš u to vreme, stariji lik iz kraja (danas jedan od najboljih drugara) koji me je zarazio celim ovim ludilom davajući mi video kasete, fanzine I fotke da gledam, pravio je neke svoje grobarske zastave. Za jednu sam mu išao do dede da mu donesem belu farbu pošto mu je nestalo. Druga je bila naprednija jer mu je neki šnajder iz kraja šio slova. Nije prošlo puno kada su se stariji u kraju nešto skupljali, neka frka. Došli neki likovi valjda iz Zemuna da uzmu te zastave pa su jako brzo vraćeni nazad. Bio sam baš nackli, ali mi je odmah bilo jasno šta zastave predstavljaju i koju težinu nose. Malo sam odrastao pa sam počeo sam da idem na utakmice, prvo veće, pa onda i one “male”. Došle su i prve frke, jurnjave, otela mi dva starija cigani šal sa buldogom, upalio sam prvu baklju…
Ipak, ono čega se definitivno najbolje sećam, ono što mi je urezano u mozgu najsasnije, ono čemu sam se najviše divio tog dana, bila je ograda na Jugu. Bio sam jebeno fasciniran izgledom nekih zastava. Tako su mi moćno izgledale, onako velike, sve sa crnom pozadinom, velika bela i čudna slova, kostusrke glave… Stara Dorćol zastava sa zelenim slovima (nije mi bilo jasno koji je to fazon zelena slova, ali sam svejedno bio oduševljen), zatim velika stara Vidikovac, ispod nje Skinheads (naravo da nisam znao šta to znači) prosta i ružna ali moćnog naziva Strah, zatim opet jedna tako moćnog imena Commando i onda vrhunac, Rangers Belgrade, preko pola tribine! Au, kako sam ja buljio pola utakmice samo u nju. Gledao sam je sa nekim strahopoštovanjem.
Negde baš u to vreme, stariji lik iz kraja (danas jedan od najboljih drugara) koji me je zarazio celim ovim ludilom davajući mi video kasete, fanzine I fotke da gledam, pravio je neke svoje grobarske zastave. Za jednu sam mu išao do dede da mu donesem belu farbu pošto mu je nestalo. Druga je bila naprednija jer mu je neki šnajder iz kraja šio slova. Nije prošlo puno kada su se stariji u kraju nešto skupljali, neka frka. Došli neki likovi valjda iz Zemuna da uzmu te zastave pa su jako brzo vraćeni nazad. Bio sam baš nackli, ali mi je odmah bilo jasno šta zastave predstavljaju i koju težinu nose. Malo sam odrastao pa sam počeo sam da idem na utakmice, prvo veće, pa onda i one “male”. Došle su i prve frke, jurnjave, otela mi dva starija cigani šal sa buldogom, upalio sam prvu baklju…
Par godina kasnije, navijački svet se kao i sve ostalo
menja. Menaju se ljudi, menjaju se stilovi oblačenja, pojavljuju se bar šalovi,
mobilni telefoni znatno menjaju huligansku stranu priče, pojavljuju se prvi
forumi, pojavljuje se trend malih zastava… ali pojavljuje se još jedno zlo:
photoshop.
Proklet bio dan kada je odštampana prva zastava. Proklet bio dan kada je četku zamenio štampač a platno cirada i onaj tanak providni materijal, kako god mu bilo ime.
Meni su bez izuzetka, sve štampane zastave do jaja ružne (tu ne računam jedino zastave sa likovima pokojnika). Možda većina njih imaju težinu jer ih nose dobre grupe, ali ja stvarno ne vidim ni jedan gotivan aspekt takvog načina izrade zastava. Svaki argument koji sam ikad čuo mi je suviše glup.
Prvo, materijali na kojima se zastave štampaju su sranje. Providna zastava nikada nije izgledala moćno. Boje na providnoj zastavi su kao da je crtano mega razblaženim školskim vodenim bojama. Crna nikada nije crna, ona je zapravo siva, i to providno siva. A ni bela nikada nije bela, ona je isto siva, svetlo siva, provoidno svetlo siva. Koji je razlog postojanja tih zastava? To što možeš da uradiš za 5 minuta na kompu? Pa zar je poenta da se nešto sto ćeš nositi godinama i što je Otac, Sin i Sveti Duh svake ekipe nešto što se napravi za 5 minuta? Ili je fora da četka ne može da uradi neki efekat koji može štampac? Četka može aposlutno sve što spada u domen navijačke zastave. Senke, svetla i ostale jeftine fotošop alatke nemaju aposlutno nikakve veze sa nečim što treba da krasi jednu ogradu i predstavlja jednu grupu. Dalje, neki kažu da se takva zastava bolje spakuje i onda je sigurnija. Pa svaka “2x2” zastava se sasvim dovoljno dobro spakuje a ko nije siguran u sposobnost čuvanja zastave, ne treba ni da je nosi.
O ciradi imam još gore mišljenje. Natpis na ciradi me asocira na reklame za mesaru, poljoprivrednu apoteku, auto servis, protesne parole nekod radničkog /policijskog sindikata ili na binu neke političke partije pred izbore. Jedini argument odbrane koji sam ikada čuo za nju je to što se na kiši samo obriše i spakuje, pa se ne budja. Koja glupost. To je zastava, ona i treba da stoji na kiši, da budja, da godinama izbledi, da dobije ožiljke od baklji… Takve zastave godinama dobijaju na vrednosti a po meni i na još većoj lepoti. Ne treba sve u životu da bude praktično, neke stvari se jednostavno ne menjaju.
Da ne bih kenjao samo po štampanim zastavama, jer nisu one
jedine ružne, osvrnuću se i na one crtane, koje podjednako ne pripadaju na
tribini jedne ozbiljne navijačke grupe. To su zastave sa previše boja i
detalja. Zastave na kojima dominiraju boje koje veze nemaju sa Partizanom.
Zastave gde se neki crtež, koji opet nema veze sa Grobarima i Partizanom
(uglavnom nekakvi filmski junaci i
antiheroji) mnogo više ističe od na primer naziva grupe. Sećam se pre par
godina, na ogradi, jedna do druge zastave sa gremlinom (narandžasto zelena?), Talični
Tom, mod neki na vespi, Hromi Daba, Troteri, Dart Vejder, gore u kopu braća iz
Familije sa nekakvim nejasnim stvorenjem koje treba da bude strašno…
Sa ovom novom borbom, neke stvari su počele da se menjaju na
bolje. Ekipica okupljena oko kreativnog dela tribine, pored nekoliko jako lepih
majica, dukseva, znački, kape i šala, dizajnirala je i uradila i nekoliko jako
lepih zastava i dvomotki. Sve do jedne su uradjene onako kako treba: na platnu,
četkom i farbom i aposlutno ni jednoj ne bih mogao da nadjem manu. Ipak,
prostora za još bolji napredak ima i te kako. I ako se trenutno ne nose zastave
podgrupa, ako se to ikada bude menjalo, bilo bi lepo da te grupe obrate pažnju
na izglede svojih transparenata. Ne bih voleo da iko ovo shvati kao napušavanje,
već drugarski savet koji je u interesu svih nas. Svakako da se veličina neke
grupe ne meri po tome kako joj izgleda zastava (neke grupe više ni ne nose
svoje zastave), ali joj svakako daje na još većoj ozbiljnosti , kako podgrupi,
tako i celoj tribini.
i kako ne treba
Subscribe to:
Posts (Atom)