Imamo čast da naš sagovornik u ovom broju bude čovek koji je svoj život posvetio Partizanu. Jedan je od retkih koji bi sa pravom mogli da ponesu epitet istinske Legende svih tribina sa kojih je ikad pružana podrška našem klubu. Iz mnogo razloga.
Tvoja prva sećanja vezana za Partizan? Kako je sve počelo?
Pre odgovora na ovo pitanje, jedna mala digresija. Potičem iz „čistokrvne“ grobarske porodice, čiji je kum bio legendarni bek Partizana Ljuba Mihajlović. Moj ćale je među prvima utrčao na teren briselskog Hejsela 1966., kako bi proslavio naše vođstvo za vreme finalne utakmice između Partizana i Reala, a Partizan je na tom putu do finala pratio i u Pragu protiv Sparte. Mnoge klince iz kraja edukovao je tada da navijaju za Partizan. Njima je, uz zvono koje je nosio na utakmice, poput štafete „predao“ i sina, i tako je sve počelo. Sa klincima koje je Partizanom „inficirao“ moj otac, ja sam krenuo na utakmice, jer je on prestao da ide.
Prva utakmica koju sam uživo odgledao bila je protiv Maribora, ali nisam siguran da li je u pitanju sezona 71/72 ili 72/73.
Prvi derbi sam gledao 1973. na „marakani“ i sećanjam se mnogih detalja, kao da nije prošlo toliko godina. Do stadiona sam sa Čukarice, u društvu „tatinih pulena“ stigao peške. Dobili smo sa 1:0, stadion je bio krcat, navijanje izuzetno bučno, a mnogo ciganskih zastava paljeno je na jugu, kao i grobarskih na severu. Sećam se i nekih pijanih tipova koje su iznosili sa stadiona,... ma, opšta ludnica. Kompletan taj prizor me je potpuno „zarazio“ i više nije bilo povratka.
Dve bitne lekcije iz ljubavi prema klubu stariji Grobari su mlađima ostavili u amanet iste godine, 1976, i to na utakmicama protiv Hajduka kod kuće i Olimpije u gostima. O ovim utakmicama se manje- više sve zna. Da li je neka utakmica sedamdesetih godina osim ovih na tebe ostavila poseban utisak?
Svaka utakmica je u to vreme bila priča za sebe. Zanimljiv je, recimo, bio derbi baš iz te legendarne sezone 1975/76, koji smo izgubili sa 1:4, a navijanje je bilo skoro kao i protiv Hajduka u istoj sezoni.
Baš te godine se, u poslednjem kolu protiv Olimpije prvi put pojavila velika, tridesetmetarska zastava navijača Partizana iz Obrenovca, što je za mene kao klinca, na koga je ionako sve to ostavljalo jak utisak, bilo ravno dolasku dinosaurusa.
Pamtim i meč sa Čelikom, mislim 1975. godine. Jug se renovirao, pa smo svi bili na severu, gledaš oko sebe i sve ti nekako čudno,...bila je ludnica.
Fantastična je bila i proslava titule u sezoni 1977/78 sa Mladinićem. Stadion krcat sat vremena pre početka, a onda na atletsku stazu ulazi parni valjak, a za njim još pet hiljada ljudi koji nemaju gde da stanu na tribine. Neverovatno!
Sećam se i kako je na nekom derbiju tih godina pola severa proslavljalo gol Partizana, a u toj masi sam bio i ja sa svojim starijim drugarima, jer jednostavno, karata za Jug više nije bilo!
Da li, po tebi, godina 1970. ima bilo kakav značaj u istoriji navijača Partizana, pošto su mnogi skloni da je označe kao godinu u kojoj su Grobari nastali?
Mislim da nema. Grobari nisu osnovani te godine. U to vreme nije bilo: „E, mi smo sada osnovali Grobare i to je to“. Godinu 1970. je neko dvehiljaditih iskoristio iz ko zna kog razloga, u marketinške svrhe.
Da li misliš da se, u priči o sedamdesetim godinama, može govoriti o postojanju elemenata ultra pokreta kakvog ga poznajemo danas?
Ne. Drugo je to vreme bilo. Nije bilo takve organizacije. Jednostavno, tada nismo bili grupa, već skup pojedinaca koji navijaju za Partizan. Klub je bio ispred svega, kao, recimo, u Argentini danas.
Da li smatraš da su sedamdesetih godina postavljeni temelji onoga što će Grobari biti osamdesetih, ili je Kaznena Ekspedicija (u daljem tekstu: KE) „samonikla biljka“?
Smatram da je „KE“ „samonikla biljka“, iako se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih dalo naslutiti kojim će putem ići i naša zemlja, ali i navijači u njoj. Tito je umro, a nacionalizam je počeo da buja. Sistem je počeo da se urušava i „kockice su se složile“. Odlazak generacije Voje Pančevca i dolazak Pampijeve, označio je prekretnicu. Agresivnost je sve više uzimala maha.
KE- Mit i legenda ili ne?
Mit! U vreme kada smo divljali po staroj Jugi, o „Kaznenoj ekspediciji“ pod tim imenom nije bilo govora. Svaku utakmicu smo išli sa istom namerom: da bodrimo Partizan, i, ako bude prilike, da napravimo sranje. Živeli smo taj način života, ali ne iz fazona: „mi smo KE, mi smo najjači“.
A jesmo li bili najjači?
Mislim da jesmo. Od početka osamdesetih, sve do 1987.-1988. a po inerciji i nešto kasnije, smo kao grupa huligana, kao grupa bandita bili najjači.
Znači, ni tada nije bilo govora o nekoj organizaciji?
Ne. Organizacija, takoreći, nije ni postojala. Jedino se na utakmici pred gostovanje, na šipku peo Ćoravi, Trlaja ili neko treći i obaveštavao o tome kad i gde se okupljamo i kad polazi voz za grad u kome Partizan igra. I to je to. Kako smo se mi organizovali u grupe po krajevima i sl., bila je interna stvar.
Kakvo je bilo realno stanje stvari tokom 80ih, gde smo mi bili u odnosu na cigane, bbb, torcidu, i ostale grupe, obzirom da smo u poslednjih dve godine svedoci raznih dobrih ali i loših priča koje su na forumima raspredane o Grobarima?
Bili smo za klasu iznad cigana. Redosled stvari, zbog smene generacija učinjene na prelazu između sedamdetih i osamdesetih bio je takav da je naša tadašnja generacija bila starija, zrelija, pa i „urbanija“ od ciganske. Takvo stanje je trajalo sve dok se Pampijeva i Trlajina generacija nije povukla sa Juga, pa, po inerciji i sve do kraja osamdesetih. Međutim, smena generacija između osamdesetih i devedesetih donela je primat ciganima. Sa druge strane, Grobari tu smenu generacija nikad do kraja nisu sproveli, tako da danas imamo situaciju da navijanje vodi čovek koji je zašao u petu deceniju života, što je bolesno.
BBB, iako formalno organizovani 1986. godine, nisu od starta mogli da predstavljaju neku ozbiljnu konkurenciju, niti su za to imali realnu snagu. Sećam se, mislim da je baš bila 1986., igrali smo u Zagrebu i izgubili 2-0. Ulaz je bio na njihovom starom severu, a kop BBB na „malom istoku“. Da bi došli do juga, morali smo da prođemo kroz njih, kroz njihov kop, i to je nas 30 ili 40 i učinilo. Niko nas nije napao, niko nam od njih ništa nije ni rekao. To je činjenica, bio sam lično prisutan. BBB su krajem osamdesetih i početkom devedesetih postali grupa za respekt, ali do tada nisu mogli da nam pariraju.
Torcida je nekako specifična. Ima puno razloga zašto je to tako. Imali su motiv da se dokažu, pa su masovno dolazili u Beograd. Takođe, Beograd je mnogo veći grad od Splita, pa si u njega mogao da dođeš i da prođeš nekažnjeno. Zatim, bilo je puno Dalmatinaca koji su živeli u Beogradu, i organizovali Hajdukove „Bile noći“.
Da li se tada mogla razlikovati hardcore ekipa Torcide od simpatizera Hajduka?
Sedamdesetih godina zaista nisi mogao da razlikuješ ko je simpatizer a ko ultras, jer takve podele nije ni bilo. Sećam se da su Hajdukovci još sredinom sedamdesetih zapalili baklju na tzv. marakani. Ipak, to, po meni, nije značilo da su oni sad kao neka hardcore ekipa, već da su im baklje zbog luke bile dostupne, i da je zato to bio neki njihov trip. Iz moje perspektive o gostovanjima Torcide kao hool ili ultra grupe u Beogradu može da se govori tek pred kraj osamdesetih godina. Generalno, mislim da je teza koju oni provlače, kako su osnovani 1950., godiinepotpuna besmislica, budalaština.
Kao najveća zamerka Grobarima od strane drugih grupa (torcide pre svih) nabija se na nos neodlazak u Split punih 5-6 godina. Tvoj komentar?
Zaista ne znam zašto, sem jednom ili dva puta, nismo masovnije otišli u Split. Možda je tome najviše kumovala naša tradicionalna dezorganizovanost. Splićane smo svakako respektovali, ali strah od njih nije postojao. Ako se nismo plašili Zagrepčana, Vinkovčana, Rječana, Osječana ili Sarajlija, ne vidim zašto bi se plašili Splićana.
Jedno konkretno pitanje je već duže predmet internet debata na „visokom nivou“, pa nas zanima tvoje mišljenje. Da li je Pampi ikad bio na Poljudu ili ne?
Moj princip je da govorim isključivo o stvarima koje sam lično video i doživeo. U Splitu sam bio jednom, i tada nisam video Pampija.
Da li su Grobari osamdesetih (u globalu) bili nacionalisti ili ne?
Mislim da jesu. Kao što sam rekao nacionalizam se na Jugu pojavio već krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, paralelno sa Titovom smrću i slabljenjem komunističkog sistema uopšte.
Možeš li povući paralelu između nas i cigana u smislu nacionalizma u to vreme?
Ne mogu reći da su cigani bili veći nacionalisti od nas.
Kako komentarišeš činjenicu da Grobari sve do sredine devedesetih nisu imali udarni transparent?
Takav je sklop ljudi na tribini bio. Ti tu ništa nisi mogao da objediniš. Na Jugu, posle Pampija i Trlaje, nije se pojavio niko, ni pojedinac, ni ekipa, ko je mogao da stane i da kaže: e, ajde da uradimo. Naprosto, svi su tada bili u fazonu: ko će to da uradi, a i zašto bi to radili?
Odnosi sa upravom osamdesetih i da li i kada ti odnosi postaju suviše bliski?
Mislim da nisu. Imali smo Ježa, koja je bio „isturena ruka“ uprave u odnosu sa nama. Dešavalo se da nam nekad pomognu u realizaciji neke koreografije, i to je to. Neki momci među kojima sam bio i ja, išli su ponekad na sastanke sa upravom, ali sve se svodilo na: „Nemojte da pravite incidente“ i sl. Radili smo zastavice za Velež, koje je preko „Jugobicikla“ finansirala uprava, ali čak nisu hteli da nam daju novac za motkice na kojima su zastavice trebalo da budu.
Gostovanje u Rimu Grobari su isfinansirali sami, dok je uprava snosila troškove aviona za tadašnju hardcore ekipu prilikom puta u Milano protiv Intera 1990. godine.
Da li se već krajem osamdesetih naslućivao kasniji sunovrat Grobara i da li se nešto moglo uraditi da se to ne dogodi?
Ja to nisam mogao da naslutim.
Koje bi momente iz 80ih izdvojio kao najblistavije (spektakli, gostovanja, neredi...)
U sećanju su mi utakmice protiv Dinama iz ZG-a 1983. na tzv. marakani, zatim revanš sa QPR, i derbi par dana nakon toga (2:1, Mance, Varga). Nezaboravno je bilo i na gostovanju Videotonu, iako smo doživeli debakl na terenu. Mislim da je to bilo naše najbrojnije gostovanje. Ipak, izdvojio bih revanš utakmicu protiv Real Sosijedada, koju smatram jednim od naših najboljih navijanja ikada. Već na Interu „to nije bilo to“, iako smo imali bakljadu o kojoj se i dan danas priča. Ove dve utakmice su iz 1990. godine, ali ja ih vežem za osamdesete, jer termin „devedesete“ nosi sa sobom sasvim druge asocijacije.
Početak devedesetih bio je tmuran za Grobare. Prvo je omraženi klub iz komšiluka osvojio to što je osvojio, a onda je počeo rat i raspad bivše SFRJ. Šta je (osim toga što je Partizan veliki klub i po prirodi stvari ima veliki broj simpatizera) održalo Grobare kao grupu u životu tada?
Osim toga što si naveo, mislim da smo imali inerciju dobrih osamdesetih, pa je sve to potrajalo. 87., 88. regrutovane su nove generacije koje su stupile na scenu devedesetih.
Jedan si od osnivača Agencije Grobari (u daljem tekstu: AG). Koje su ideje i ciljevi motivisali njeno osnivanje?
Ideja o osnivanju AG rodila se još tamo neke 1992. godine. U razgovoru sa Čegijem, sa kojim sam se družio, a koji se već tada izdvajao kao lider, došli smo do zaključka da je neophodno da postoji nešto oko čega bi se mi kao grupa okupljali i što bi dovelo do poboljšanja našeg navijanja u svim njegovim segmentima. Postojale su indicije da je klub spreman da nam ustupi prostorije, što je bio veliki napredak, jer do tada nismo dobili maltene ništa od kluba, za razliku od komšija koji su već imali svoje prostorije, ustupljene od strane crvene zvezde. Zeka i Čegi su verovatno već tada imali u svojim glavama „zaokruženu celinu“ kako sve to treba da izgleda. Kompletna priča „otelotvorena“ je 1995. kada smo se „uselili“, mada je sama registracija izvršena još 1992. godine.
Da li je tačno da je u osnivanju AG udela imao i Arkan odnosno DB koja je želela da stavi Grobare pod državnu kontrolu kao što je to uradjeno sa ciganima i osnivanjem Zadruge Delije?
Koliko ja znam, Arkan nije imao udela u osnivanju AG.
Šta je glavni uzrok neispunjenja postavljenih ciljeva AG?
To što je lični interes pojedinaca nadvladao više ciljeve i ideale.
Koji je period Grobara najbolji od momenta kada je otvorena Agencija i kako komentarišeš činjenicu da od tada nismo imali vezane 3 godine sloge i zajedništva?
Najbolji period je bio oko 100. derbija. Tada je još sve kako-tako funkcionisalo, jer su još uvek postojali ljudi koji su bili spremni da svoj novac daju za „opšte dobro“.
.jpg)
Počeci „bune protiv dahija“?
Jednog trenutka osetilo se da stvari na tribini funkcionišu jako loše, i da to nije ono zbog čega smo se organizovali, otvorili AG,...
Na utakmici protiv Borca iz Čačka, u sezoni 1996/1997, ja i još pet drugara smo se odvojili do zapada i popalili baklje. Reakcija „drugog dela tribine“ je odmah usledila, mada ni oni ni mi ovaj postupak u tom trenutku nismo shvatali ozbiljno. Ipak, neko tiho nezadovoljstvo je već trajalo kod određenog broja ljudi. Zbog trokružnog sistema, u sledećem kolu smo ponovo igrali protiv Borca. Organizovali smo se, rasporedili po istoku i zapadu i ponovo popalili baklje. Onda je i to nekako „leglo“ i ne znam kako se smirilo. Činilo se da smo se time nekako „izduvali“ i smirili, ali samo do sledeće sezone. Na utakmici sa Hajdukom iz Kule, u sezoni 97/98 nas dvadesetak se sa zastavama odvojilo na istok i krenulo da navija. Sa Juga su odmah došli i rekli: „nema navijanja sa istoka, ili se vratite na jug ili nećete navijati“. Neki su se vratili, a ja sam bio jedan od onih koji to nisu učinili. Mislim da ova utakmica označava početak razjedinjenja Grobara i podele na Ideju i na...ne znam kako bih ovo drugo nazvao. Posle toga je 15-ak 20 ljudi počelo je da ide na hokej i ostale sportove na kojima nismo bili pod prismotrom „ovih drugih“ jer oni jednostavno nisu videli interes da na te sportove idu.
Da li je AG Grobarima donela išta dobro?
Ne.
Znamo da je organizacija Južni front formalno nastala 3. oktobra 1999. Kada je JF faktički nastao, tj. kad se zapravo rodila njegova do izlizanosti pominjana ideja?
Posle određenog vremena čuo sam da se kod D.K.-a u piceriji okuplja ekipa koja je u sličnom „gasu“, pa sam odlučio da i ja odem tamo. Par nedelja nakon toga, može se reći da je nastao Južni front. JF se, naravno, tada nije tako zvao, ali ideja borbe protiv lopovluka u upravi i na tribinama, koji je već uveliko isplivavao, je tada rođena. Odvojili smo se do zapada, uradili 4-5 malih zastava, i počelo je.
Poznato je da su Grobari pre aktuelne podele, sa odvojenih tribina delovali i u periodu od 2002. do 2005. Da li misliš da je svoje stavove Južni front trebalo da brani na matičnoj tribini?
Južni front jeste svoje stavove branio na matičnoj tribini sve dok naelektrisana atmosfera na Jugu nije dostigla tačku ključanja, posle koje je postojao izbor: borba do istrebljenja sa nesagledivim posledicama ili pokušaj rešavanja stvari odlaskom na druge tribine.
Zanimljivo je da je vrlo brzo od početka sukoba sa agentima svoje prste umešao Zeka. On je kontaktirao Arkana, koji je i inicirao „čuveno“ „pomirenje“ u crkvi pred odlazak u Kragujevac, do koga sigurno nikada ne bi došlo da on, kao tada najmoćniji čovek u zemlji nije insistirao na tome. Ipak, nezadovoljstvo je postojalo i te nedelje, i sledeće nedelje, i svake druge nedelje, a „mir u kući“ i grobarsko jedinstvo bili su samo prividni.
Da li, sa ove distance, misliš da su ciljevi Južnog fronta makar i delimično ostvareni?
Front definitivno nije ostavario svoj glavni cilj-nije promenio Jug. Ali, agencija je zatvorena, a priliv novca plaćenim navijačima je prekinut. Front je dobio iste uslove za navijanje kao i sve ostale grupe na stadionu. Onog trenutka kad je Zečević zvao na razgovor predstavnike Južnog fronta, smatrajući nas relevantnima, mislim da smo mi veliki deo svojih ciljeva ostvarili. Takođe, na jednom od razgovora, Ćure (Ivan Ćurković, tadašnji predsednik Partizana, prim. ur.) nas je pitao: “Koliko vam para treba?” Naravno, pare nam nisu trebale, niti smo ih tražili. Tražili smo samo da nam se omogući da na svom stadionu budemo ono što jesmo- navijači.
Kad se okreneš iza sebe, na šta si u navijačkom životu najviše ponosan?
Ponosan sam, pre svega, na sve moje drugare, na sve znane i neznane Grobare koji su sve vezano za Partizan i Jug radili isključivo iz ideala, a ne iz interesa ili koristi, jer su bili ili su još uvek navijači. Mnoge stvari o kojima se kasnije pričalo, bile su plod njihovog požrtvovanja i odricanja. Mogu slobodno da kažem da je nekada sve, pa i navijanje bilo iskrenije i poštenije, zdravije.
Zabranjeni Grobari iz tvoje perspektive?
Zabranjeni su, po meni, u stvari oličenje ideje originalnog Južnog fronta. Zahvaljujući njima, ta priča se nastavlja...
Grobari su braća, ili ne?
Oni koji su mi dušmani nisu mi braća, oni koji su mi braća, oni su mi braća.
Da li misliš da je nakon ubistva Ivana Perovića moguće pomirenje dve zaraćene frakcije?
Mislim da pomirenje između onih koji su odgovorni za ubistvo i Zabranjenih nije moguće, ali ne mislim da je kompletan Jug kriv za tragičnu smrt Ivana Perovića.
Poruka čitaocima fanzina?
Momci...želim vam mnogo sreće.
Slušao sam pank već sedamdesetih, a tamo su postojala nezavisna izdanja, pa sam i sam to počeo da pravim. Po mom povratku iz Portugala, gde sam imao prilike da vidim kako fanzine rade tamošnji navijači, došao sam na ideju da bi i mi, Grobari, mogli da imamo nešto slično. Onda smo drugar i ja uradili prvi broj „Daj Gola“. Klub je pomogao izlazak drugog broja, i priča je zaživela. Idila je trajala sve dok međusobne razmirice i sukobi nisu postali toliko intenzivni da je dalji opstanak fanzina bio besmislen i nemoguć. Kada je došlo do „pomirenja“, počeo je da izlazi fanzin „Grobari“, ali se raspao, kao i prethodni, zbog unutrašnjih trvenja. U tom „medjuperiodu“ radili smo i prvi broj klupskog časopisa „Samo Partizan“, ali je to bio i poslednji koji smo mi uređivali. Ljudi iz uprave nisu imali dovoljno sluha, i prekršili su data obećanja, pa je dalja saradnja sa njima bila nemoguća.
Grobari danas imaju 3 fanzina i jedan časopis?
Pretpostavljam da je ljudima interesantno da rade i da su sastali oni koje interesuje još nešto „više“. Stasali su ljudi koji mogu da iskažu to što osećaju prema klubu i tribini, na neki drugi način sem tučom.
Nemoj biti skroman i reci nam, koliki je, u svemu tome, tvoj uticaj kao rodonačelnika prvog grobarskog fanzina?
Značajan sam u tom smislu što sam pokrenuo tu priču, jer je neko morao, i što neka predistorija fanzina postoji. Mislim da su za sve drugo zaslužni drugi. I ljudi koji su radili PUP, i svi vi koji sve ovo radite sada. I PUP, i ovaj fanzin i GTR su uveliko nadmašili i „Daj gol“ i „Grobare“.
Nekad su Grobari od fanzina pravili avione, da nas se prilično trude da do njih dođu?
Ljudi su sazreli i uz druge stvari, ne samo uz fanzine. Evoluirali su, i napredovali. Šteta je što kvalitet izdanja nije u većoj meri ispraćen dešavanjima na tribini, obzirom da fanzine danas čita veći broj ljudi nego ranije.
Savet za dugovečnost našeg fanzina?
Kompaktnost i dugovečnost priče Zabranjenih Grobara, ali i upornost i spremnost vas koji ovo radite da u svemu istrajete. Takođe, mislim da je neophodno da se oko svega angažuje veći broj ljudi. Generalno, mislim da je neophodno da postoji tipičan navijački fanzin, kao što je vaš, ali i zvanično klupsko glasilo. Najsrećniji bih bio kada bi onovo počeo da izlazi Partizanov Vesnik.
Da li je Jug osamdesetih godina, kao što se govori, bio pankerska tribina?
Bilo je ljudi na Jugu, možda više nego na svim ostalim tribinama, koji su slušali pank i bili avangardni. Ali Jug nikada nije bio kompletno pankerska tribina.
Momci rade odličan posao. Nadam se da će na drugom albumu biti mnogo više autorskih stvari.
Da li misliš da je u Srbiji borba za nekakve navijačke (ljudske) kodekse uzaludna i kako komentarišeš da se za poštovanje navijačkih kodeksa zalažu i navijači crvene zvezde, od strane kojih si izboden 1995. godine, i koji su iz tvoga podruma, nakon što su ga obili, odneli nekoliko zastava?
Smatram da ta borba, koliko god da je teška, nije uzaludna. Što se tiče drugog dela pitanja, želim da kažem da mi se onaj ko me je izbo izvinio, i da sam mu ja oprostio. Ljudski je grešiti, kao što je ljudski i praštati. Ljudi spoznaju svoje greške, postaju ih svesni i stide ih se, pa zato imaju pravo da im zbog tih grešaka oprostimo. Iskreno verujem da su namere vodećih ljudi ciganske tribine koji se zalažu za poštovanje kodeksa časne, ali isto tako znam da je jako teško kontrolisati postupke velikog broja ljudi.
Pojedinci te optužuju da si iz kase tadašnjeg JF-a prisvojio određena novčana sredstva, nazivajući te „virtuelnim blagajnikom“. Želiš li nešto da im poručiš?
U principu ne želim da se pravdam bilo kome. Niti imam kome da se pravdam, niti imam zbog nečega da se pravdam. Ne znam koliko bi čitaocima bilo interesantno da vide skeniranu dokumentaciju o tome gde je otišao svaki dinar iz kase tadašnjeg JF-a. Ja takvu dokumentaciju posedujem. Ima ljudi koji poznaju i mene, ali i one koji su me optuživali, i ti ljudi znaju zašto postoji izreka: “Ko se za šta borio, najbolje se vidi po tome šta je stekao“.
Sva moja putovanja bila su u vezi sa fudbalom i navijačima. I svugde su fudbal i oni koji ga prate bili na svoj način slični, ali i različiti, posebne priče. Mogu da kažem da je Južna Amerika bila moj „diplomski rad“, i da su me tamošnji navijači podsetili na ovdašnje navijače sedamdesetih (pa delom i osamdesetih), a naročito na Grobare: klub im je ispred i iznad svega!
Nedugo po dolasku u Lisabon, 1993. godine, krenuo sam na utakmice Sportinga. Izabrao sam Sporting iz jednostavnog razloga, podsećao me je na Partizan. Stadion je bio sličan, klub nekako „luzerski“, a i gradski rival, Benfika, nosi crveno-bele boje.
Vrlo brzo sam se sprijateljio sa momcima iz njihove prve ekipe, i sjajno su me prihvatili. Na svakoj utakmici je kačena srpska zastava, iz poštovanja prema meni, i Budi Vujačiću, njihovom tadašnjem igraču. Momke iz grupe Juve Leo izuzetno je interesovalo sve u vezi sa Grobarima, gajili su veliko poštovanje prema nama, pokušavali su čak da pevaju pesme na neke naše melodije. Posle određenog vremena, počeli smo da razgovaramo o uspostavljanu prijateljstva između Grobara i Juve Lea. Kada sam se, na kratko, vratio za Beograd, dali su mi jednu njihovu zastavu. Konsultovao sam se sa ljudima koji su tada vodili Jug, nisu imali ništa protiv ideje o prijateljstvu i data mi je zastava Alcatraz, da je odnesem na poklon u Portugal. Tako je i bilo. Sporting je igrao u gostima, kup utakmicu protiv Estrela Amadore u gostima. Pojavio sam se na tribini i predao torbu sa zastavom njihovim vodećim ljudima. Kada su je izvadili, nastale je euforija! Zastava je odmah okačena na ogradi, popaljene su baklje i krenulo je skandiranje Partizanovog imena. Zastava Alcatraz pojavljivala se na tribini Juve Lea, sve dok je policija nakon više pokušaja nije oduzela u Portu. Zastava se nije sviđala ni rukovodstvu Sportinga jer su smatrali da propagira kriminal.
Iako prijateljstvo između Grobara i Juve Leo nije zaživelo, i danas na jednom od foruma momka iz Lisabona stoji da su prvo prijateljstvo imali sa Grobarima. A koliko su nas,Grobare i uopšte Srbe doživljavali kao prijatelje govori i parola koju su istakli 2002. Prilikom susreta dva kluba u Lisabonu.
U vreme dok sam živeo u Lisabonu, za Sporting je igrao čuveni fudbaler Partizana Buda Vujačić. Živeo sam u iznajmljenom stanu, i gazdarica mi je rekla kako imam telefonski poziv. Ni u snu nisam očekivao da će glas sa druge strane žice biti Budin. Nekako je našao moj broj, pričali smo kao da se poznajemo čitav život.
Pitao me da li dolazim na utakmicu koja se igrala tog dana i insistirao je da ponesem srpsku zastavu i okačim je na tribinu. Kako bi bio siguran da će se to desiti, nudio je da lično dođe po mene i preuzme je. Znao je, čak i u momentima zagrevanja pred meč da se javi, kad me ugleda kako fotografišem tribinu. Vremenom se naše i druženje naših tadašnjih “lepših polovina” nastavilo, pa sam ja, ni kriv ni dužan ugrabio nešto od njegove popularnosti (smeh). Često mi je nudio karte za najbolja mesta na stadionu, ali to me nikad nije interesovalo. Moje mesto je bilo iza gola, u kopu.
Jednog dana, tamo krajem devedesetih, pozvao me otac i rekao: “Sine, svaka čast!“
Našao sam se u čudu i pitao ga o čemu se radi. Nije želeo da mi kaže ništa sem:”Kupi Novosti!” Kupio sam, i imao šta da vidim. Intervju sa Vujačićem koji je tih dana završio fudbalsku karijeru, u kome između ostalog, govori o meni i našem prijateljstvu. Bio sam izuzetno srećan, jer je Buda veliki fudbaler, Grobar i čovek!
Razgovarali smo sa čovekom koji je mnoge stvari među Grobarima, i navijačima uopšte uradio prvi. Razgovarali smo sa pionirom borbe protiv korumpiranih klupskih rukovodilaca i njihovih eksponenata na tribinama, i to na razne teme.
Ispričao nam je mnogo različitih priča, ali svaka od njih ima nešto zajedničko: plod je samo onoga što je sagovornik lično video i doživeo.
A video je i doživeo mnogo toga, zato, uživajte!
Pre odgovora na ovo pitanje, jedna mala digresija. Potičem iz „čistokrvne“ grobarske porodice, čiji je kum bio legendarni bek Partizana Ljuba Mihajlović. Moj ćale je među prvima utrčao na teren briselskog Hejsela 1966., kako bi proslavio naše vođstvo za vreme finalne utakmice između Partizana i Reala, a Partizan je na tom putu do finala pratio i u Pragu protiv Sparte. Mnoge klince iz kraja edukovao je tada da navijaju za Partizan. Njima je, uz zvono koje je nosio na utakmice, poput štafete „predao“ i sina, i tako je sve počelo. Sa klincima koje je Partizanom „inficirao“ moj otac, ja sam krenuo na utakmice, jer je on prestao da ide.
Prva utakmica koju sam uživo odgledao bila je protiv Maribora, ali nisam siguran da li je u pitanju sezona 71/72 ili 72/73.
Prvi derbi sam gledao 1973. na „marakani“ i sećanjam se mnogih detalja, kao da nije prošlo toliko godina. Do stadiona sam sa Čukarice, u društvu „tatinih pulena“ stigao peške. Dobili smo sa 1:0, stadion je bio krcat, navijanje izuzetno bučno, a mnogo ciganskih zastava paljeno je na jugu, kao i grobarskih na severu. Sećam se i nekih pijanih tipova koje su iznosili sa stadiona,... ma, opšta ludnica. Kompletan taj prizor me je potpuno „zarazio“ i više nije bilo povratka.
Dve bitne lekcije iz ljubavi prema klubu stariji Grobari su mlađima ostavili u amanet iste godine, 1976, i to na utakmicama protiv Hajduka kod kuće i Olimpije u gostima. O ovim utakmicama se manje- više sve zna. Da li je neka utakmica sedamdesetih godina osim ovih na tebe ostavila poseban utisak?
Svaka utakmica je u to vreme bila priča za sebe. Zanimljiv je, recimo, bio derbi baš iz te legendarne sezone 1975/76, koji smo izgubili sa 1:4, a navijanje je bilo skoro kao i protiv Hajduka u istoj sezoni.
Baš te godine se, u poslednjem kolu protiv Olimpije prvi put pojavila velika, tridesetmetarska zastava navijača Partizana iz Obrenovca, što je za mene kao klinca, na koga je ionako sve to ostavljalo jak utisak, bilo ravno dolasku dinosaurusa.
Pamtim i meč sa Čelikom, mislim 1975. godine. Jug se renovirao, pa smo svi bili na severu, gledaš oko sebe i sve ti nekako čudno,...bila je ludnica.
Fantastična je bila i proslava titule u sezoni 1977/78 sa Mladinićem. Stadion krcat sat vremena pre početka, a onda na atletsku stazu ulazi parni valjak, a za njim još pet hiljada ljudi koji nemaju gde da stanu na tribine. Neverovatno!
Sećam se i kako je na nekom derbiju tih godina pola severa proslavljalo gol Partizana, a u toj masi sam bio i ja sa svojim starijim drugarima, jer jednostavno, karata za Jug više nije bilo!
Da li, po tebi, godina 1970. ima bilo kakav značaj u istoriji navijača Partizana, pošto su mnogi skloni da je označe kao godinu u kojoj su Grobari nastali?
Mislim da nema. Grobari nisu osnovani te godine. U to vreme nije bilo: „E, mi smo sada osnovali Grobare i to je to“. Godinu 1970. je neko dvehiljaditih iskoristio iz ko zna kog razloga, u marketinške svrhe.
Da li misliš da se, u priči o sedamdesetim godinama, može govoriti o postojanju elemenata ultra pokreta kakvog ga poznajemo danas?
Ne. Drugo je to vreme bilo. Nije bilo takve organizacije. Jednostavno, tada nismo bili grupa, već skup pojedinaca koji navijaju za Partizan. Klub je bio ispred svega, kao, recimo, u Argentini danas.
Da li smatraš da su sedamdesetih godina postavljeni temelji onoga što će Grobari biti osamdesetih, ili je Kaznena Ekspedicija (u daljem tekstu: KE) „samonikla biljka“?
Smatram da je „KE“ „samonikla biljka“, iako se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih dalo naslutiti kojim će putem ići i naša zemlja, ali i navijači u njoj. Tito je umro, a nacionalizam je počeo da buja. Sistem je počeo da se urušava i „kockice su se složile“. Odlazak generacije Voje Pančevca i dolazak Pampijeve, označio je prekretnicu. Agresivnost je sve više uzimala maha.
KE- Mit i legenda ili ne?
Mit! U vreme kada smo divljali po staroj Jugi, o „Kaznenoj ekspediciji“ pod tim imenom nije bilo govora. Svaku utakmicu smo išli sa istom namerom: da bodrimo Partizan, i, ako bude prilike, da napravimo sranje. Živeli smo taj način života, ali ne iz fazona: „mi smo KE, mi smo najjači“.
A jesmo li bili najjači?
Mislim da jesmo. Od početka osamdesetih, sve do 1987.-1988. a po inerciji i nešto kasnije, smo kao grupa huligana, kao grupa bandita bili najjači.
Znači, ni tada nije bilo govora o nekoj organizaciji?
Ne. Organizacija, takoreći, nije ni postojala. Jedino se na utakmici pred gostovanje, na šipku peo Ćoravi, Trlaja ili neko treći i obaveštavao o tome kad i gde se okupljamo i kad polazi voz za grad u kome Partizan igra. I to je to. Kako smo se mi organizovali u grupe po krajevima i sl., bila je interna stvar.
Kakvo je bilo realno stanje stvari tokom 80ih, gde smo mi bili u odnosu na cigane, bbb, torcidu, i ostale grupe, obzirom da smo u poslednjih dve godine svedoci raznih dobrih ali i loših priča koje su na forumima raspredane o Grobarima?
Bili smo za klasu iznad cigana. Redosled stvari, zbog smene generacija učinjene na prelazu između sedamdetih i osamdesetih bio je takav da je naša tadašnja generacija bila starija, zrelija, pa i „urbanija“ od ciganske. Takvo stanje je trajalo sve dok se Pampijeva i Trlajina generacija nije povukla sa Juga, pa, po inerciji i sve do kraja osamdesetih. Međutim, smena generacija između osamdesetih i devedesetih donela je primat ciganima. Sa druge strane, Grobari tu smenu generacija nikad do kraja nisu sproveli, tako da danas imamo situaciju da navijanje vodi čovek koji je zašao u petu deceniju života, što je bolesno.
BBB, iako formalno organizovani 1986. godine, nisu od starta mogli da predstavljaju neku ozbiljnu konkurenciju, niti su za to imali realnu snagu. Sećam se, mislim da je baš bila 1986., igrali smo u Zagrebu i izgubili 2-0. Ulaz je bio na njihovom starom severu, a kop BBB na „malom istoku“. Da bi došli do juga, morali smo da prođemo kroz njih, kroz njihov kop, i to je nas 30 ili 40 i učinilo. Niko nas nije napao, niko nam od njih ništa nije ni rekao. To je činjenica, bio sam lično prisutan. BBB su krajem osamdesetih i početkom devedesetih postali grupa za respekt, ali do tada nisu mogli da nam pariraju.
Torcida je nekako specifična. Ima puno razloga zašto je to tako. Imali su motiv da se dokažu, pa su masovno dolazili u Beograd. Takođe, Beograd je mnogo veći grad od Splita, pa si u njega mogao da dođeš i da prođeš nekažnjeno. Zatim, bilo je puno Dalmatinaca koji su živeli u Beogradu, i organizovali Hajdukove „Bile noći“.
Da li se tada mogla razlikovati hardcore ekipa Torcide od simpatizera Hajduka?
Sedamdesetih godina zaista nisi mogao da razlikuješ ko je simpatizer a ko ultras, jer takve podele nije ni bilo. Sećam se da su Hajdukovci još sredinom sedamdesetih zapalili baklju na tzv. marakani. Ipak, to, po meni, nije značilo da su oni sad kao neka hardcore ekipa, već da su im baklje zbog luke bile dostupne, i da je zato to bio neki njihov trip. Iz moje perspektive o gostovanjima Torcide kao hool ili ultra grupe u Beogradu može da se govori tek pred kraj osamdesetih godina. Generalno, mislim da je teza koju oni provlače, kako su osnovani 1950., godiinepotpuna besmislica, budalaština.
Kao najveća zamerka Grobarima od strane drugih grupa (torcide pre svih) nabija se na nos neodlazak u Split punih 5-6 godina. Tvoj komentar?
Zaista ne znam zašto, sem jednom ili dva puta, nismo masovnije otišli u Split. Možda je tome najviše kumovala naša tradicionalna dezorganizovanost. Splićane smo svakako respektovali, ali strah od njih nije postojao. Ako se nismo plašili Zagrepčana, Vinkovčana, Rječana, Osječana ili Sarajlija, ne vidim zašto bi se plašili Splićana.
Jedno konkretno pitanje je već duže predmet internet debata na „visokom nivou“, pa nas zanima tvoje mišljenje. Da li je Pampi ikad bio na Poljudu ili ne?
Moj princip je da govorim isključivo o stvarima koje sam lično video i doživeo. U Splitu sam bio jednom, i tada nisam video Pampija.
Da li su Grobari osamdesetih (u globalu) bili nacionalisti ili ne?
Mislim da jesu. Kao što sam rekao nacionalizam se na Jugu pojavio već krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, paralelno sa Titovom smrću i slabljenjem komunističkog sistema uopšte.
Možeš li povući paralelu između nas i cigana u smislu nacionalizma u to vreme?
Ne mogu reći da su cigani bili veći nacionalisti od nas.
Kako komentarišeš činjenicu da Grobari sve do sredine devedesetih nisu imali udarni transparent?
Takav je sklop ljudi na tribini bio. Ti tu ništa nisi mogao da objediniš. Na Jugu, posle Pampija i Trlaje, nije se pojavio niko, ni pojedinac, ni ekipa, ko je mogao da stane i da kaže: e, ajde da uradimo. Naprosto, svi su tada bili u fazonu: ko će to da uradi, a i zašto bi to radili?
Odnosi sa upravom osamdesetih i da li i kada ti odnosi postaju suviše bliski?
Mislim da nisu. Imali smo Ježa, koja je bio „isturena ruka“ uprave u odnosu sa nama. Dešavalo se da nam nekad pomognu u realizaciji neke koreografije, i to je to. Neki momci među kojima sam bio i ja, išli su ponekad na sastanke sa upravom, ali sve se svodilo na: „Nemojte da pravite incidente“ i sl. Radili smo zastavice za Velež, koje je preko „Jugobicikla“ finansirala uprava, ali čak nisu hteli da nam daju novac za motkice na kojima su zastavice trebalo da budu.
Gostovanje u Rimu Grobari su isfinansirali sami, dok je uprava snosila troškove aviona za tadašnju hardcore ekipu prilikom puta u Milano protiv Intera 1990. godine.
Da li se već krajem osamdesetih naslućivao kasniji sunovrat Grobara i da li se nešto moglo uraditi da se to ne dogodi?
Ja to nisam mogao da naslutim.
Koje bi momente iz 80ih izdvojio kao najblistavije (spektakli, gostovanja, neredi...)
U sećanju su mi utakmice protiv Dinama iz ZG-a 1983. na tzv. marakani, zatim revanš sa QPR, i derbi par dana nakon toga (2:1, Mance, Varga). Nezaboravno je bilo i na gostovanju Videotonu, iako smo doživeli debakl na terenu. Mislim da je to bilo naše najbrojnije gostovanje. Ipak, izdvojio bih revanš utakmicu protiv Real Sosijedada, koju smatram jednim od naših najboljih navijanja ikada. Već na Interu „to nije bilo to“, iako smo imali bakljadu o kojoj se i dan danas priča. Ove dve utakmice su iz 1990. godine, ali ja ih vežem za osamdesete, jer termin „devedesete“ nosi sa sobom sasvim druge asocijacije.
Početak devedesetih bio je tmuran za Grobare. Prvo je omraženi klub iz komšiluka osvojio to što je osvojio, a onda je počeo rat i raspad bivše SFRJ. Šta je (osim toga što je Partizan veliki klub i po prirodi stvari ima veliki broj simpatizera) održalo Grobare kao grupu u životu tada?
Osim toga što si naveo, mislim da smo imali inerciju dobrih osamdesetih, pa je sve to potrajalo. 87., 88. regrutovane su nove generacije koje su stupile na scenu devedesetih.
Jedan si od osnivača Agencije Grobari (u daljem tekstu: AG). Koje su ideje i ciljevi motivisali njeno osnivanje?
Ideja o osnivanju AG rodila se još tamo neke 1992. godine. U razgovoru sa Čegijem, sa kojim sam se družio, a koji se već tada izdvajao kao lider, došli smo do zaključka da je neophodno da postoji nešto oko čega bi se mi kao grupa okupljali i što bi dovelo do poboljšanja našeg navijanja u svim njegovim segmentima. Postojale su indicije da je klub spreman da nam ustupi prostorije, što je bio veliki napredak, jer do tada nismo dobili maltene ništa od kluba, za razliku od komšija koji su već imali svoje prostorije, ustupljene od strane crvene zvezde. Zeka i Čegi su verovatno već tada imali u svojim glavama „zaokruženu celinu“ kako sve to treba da izgleda. Kompletna priča „otelotvorena“ je 1995. kada smo se „uselili“, mada je sama registracija izvršena još 1992. godine.
Da li je tačno da je u osnivanju AG udela imao i Arkan odnosno DB koja je želela da stavi Grobare pod državnu kontrolu kao što je to uradjeno sa ciganima i osnivanjem Zadruge Delije?
Koliko ja znam, Arkan nije imao udela u osnivanju AG.
Šta je glavni uzrok neispunjenja postavljenih ciljeva AG?
To što je lični interes pojedinaca nadvladao više ciljeve i ideale.
Koji je period Grobara najbolji od momenta kada je otvorena Agencija i kako komentarišeš činjenicu da od tada nismo imali vezane 3 godine sloge i zajedništva?
Najbolji period je bio oko 100. derbija. Tada je još sve kako-tako funkcionisalo, jer su još uvek postojali ljudi koji su bili spremni da svoj novac daju za „opšte dobro“.
Počeci „bune protiv dahija“?
Jednog trenutka osetilo se da stvari na tribini funkcionišu jako loše, i da to nije ono zbog čega smo se organizovali, otvorili AG,...
Na utakmici protiv Borca iz Čačka, u sezoni 1996/1997, ja i još pet drugara smo se odvojili do zapada i popalili baklje. Reakcija „drugog dela tribine“ je odmah usledila, mada ni oni ni mi ovaj postupak u tom trenutku nismo shvatali ozbiljno. Ipak, neko tiho nezadovoljstvo je već trajalo kod određenog broja ljudi. Zbog trokružnog sistema, u sledećem kolu smo ponovo igrali protiv Borca. Organizovali smo se, rasporedili po istoku i zapadu i ponovo popalili baklje. Onda je i to nekako „leglo“ i ne znam kako se smirilo. Činilo se da smo se time nekako „izduvali“ i smirili, ali samo do sledeće sezone. Na utakmici sa Hajdukom iz Kule, u sezoni 97/98 nas dvadesetak se sa zastavama odvojilo na istok i krenulo da navija. Sa Juga su odmah došli i rekli: „nema navijanja sa istoka, ili se vratite na jug ili nećete navijati“. Neki su se vratili, a ja sam bio jedan od onih koji to nisu učinili. Mislim da ova utakmica označava početak razjedinjenja Grobara i podele na Ideju i na...ne znam kako bih ovo drugo nazvao. Posle toga je 15-ak 20 ljudi počelo je da ide na hokej i ostale sportove na kojima nismo bili pod prismotrom „ovih drugih“ jer oni jednostavno nisu videli interes da na te sportove idu.
Ne.
Znamo da je organizacija Južni front formalno nastala 3. oktobra 1999. Kada je JF faktički nastao, tj. kad se zapravo rodila njegova do izlizanosti pominjana ideja?
Posle određenog vremena čuo sam da se kod D.K.-a u piceriji okuplja ekipa koja je u sličnom „gasu“, pa sam odlučio da i ja odem tamo. Par nedelja nakon toga, može se reći da je nastao Južni front. JF se, naravno, tada nije tako zvao, ali ideja borbe protiv lopovluka u upravi i na tribinama, koji je već uveliko isplivavao, je tada rođena. Odvojili smo se do zapada, uradili 4-5 malih zastava, i počelo je.
Poznato je da su Grobari pre aktuelne podele, sa odvojenih tribina delovali i u periodu od 2002. do 2005. Da li misliš da je svoje stavove Južni front trebalo da brani na matičnoj tribini?
Južni front jeste svoje stavove branio na matičnoj tribini sve dok naelektrisana atmosfera na Jugu nije dostigla tačku ključanja, posle koje je postojao izbor: borba do istrebljenja sa nesagledivim posledicama ili pokušaj rešavanja stvari odlaskom na druge tribine.
Zanimljivo je da je vrlo brzo od početka sukoba sa agentima svoje prste umešao Zeka. On je kontaktirao Arkana, koji je i inicirao „čuveno“ „pomirenje“ u crkvi pred odlazak u Kragujevac, do koga sigurno nikada ne bi došlo da on, kao tada najmoćniji čovek u zemlji nije insistirao na tome. Ipak, nezadovoljstvo je postojalo i te nedelje, i sledeće nedelje, i svake druge nedelje, a „mir u kući“ i grobarsko jedinstvo bili su samo prividni.
Da li, sa ove distance, misliš da su ciljevi Južnog fronta makar i delimično ostvareni?
Front definitivno nije ostavario svoj glavni cilj-nije promenio Jug. Ali, agencija je zatvorena, a priliv novca plaćenim navijačima je prekinut. Front je dobio iste uslove za navijanje kao i sve ostale grupe na stadionu. Onog trenutka kad je Zečević zvao na razgovor predstavnike Južnog fronta, smatrajući nas relevantnima, mislim da smo mi veliki deo svojih ciljeva ostvarili. Takođe, na jednom od razgovora, Ćure (Ivan Ćurković, tadašnji predsednik Partizana, prim. ur.) nas je pitao: “Koliko vam para treba?” Naravno, pare nam nisu trebale, niti smo ih tražili. Tražili smo samo da nam se omogući da na svom stadionu budemo ono što jesmo- navijači.
Kad se okreneš iza sebe, na šta si u navijačkom životu najviše ponosan?
Ponosan sam, pre svega, na sve moje drugare, na sve znane i neznane Grobare koji su sve vezano za Partizan i Jug radili isključivo iz ideala, a ne iz interesa ili koristi, jer su bili ili su još uvek navijači. Mnoge stvari o kojima se kasnije pričalo, bile su plod njihovog požrtvovanja i odricanja. Mogu slobodno da kažem da je nekada sve, pa i navijanje bilo iskrenije i poštenije, zdravije.
Zabranjeni Grobari iz tvoje perspektive?
Zabranjeni su, po meni, u stvari oličenje ideje originalnog Južnog fronta. Zahvaljujući njima, ta priča se nastavlja...
Grobari su braća, ili ne?
Oni koji su mi dušmani nisu mi braća, oni koji su mi braća, oni su mi braća.
Da li misliš da je nakon ubistva Ivana Perovića moguće pomirenje dve zaraćene frakcije?
Mislim da pomirenje između onih koji su odgovorni za ubistvo i Zabranjenih nije moguće, ali ne mislim da je kompletan Jug kriv za tragičnu smrt Ivana Perovića.
Poruka čitaocima fanzina?
Momci...želim vam mnogo sreće.
--------------------------------------------------------------------------
FANZINI
Slušao sam pank već sedamdesetih, a tamo su postojala nezavisna izdanja, pa sam i sam to počeo da pravim. Po mom povratku iz Portugala, gde sam imao prilike da vidim kako fanzine rade tamošnji navijači, došao sam na ideju da bi i mi, Grobari, mogli da imamo nešto slično. Onda smo drugar i ja uradili prvi broj „Daj Gola“. Klub je pomogao izlazak drugog broja, i priča je zaživela. Idila je trajala sve dok međusobne razmirice i sukobi nisu postali toliko intenzivni da je dalji opstanak fanzina bio besmislen i nemoguć. Kada je došlo do „pomirenja“, počeo je da izlazi fanzin „Grobari“, ali se raspao, kao i prethodni, zbog unutrašnjih trvenja. U tom „medjuperiodu“ radili smo i prvi broj klupskog časopisa „Samo Partizan“, ali je to bio i poslednji koji smo mi uređivali. Ljudi iz uprave nisu imali dovoljno sluha, i prekršili su data obećanja, pa je dalja saradnja sa njima bila nemoguća.
Grobari danas imaju 3 fanzina i jedan časopis?
Pretpostavljam da je ljudima interesantno da rade i da su sastali oni koje interesuje još nešto „više“. Stasali su ljudi koji mogu da iskažu to što osećaju prema klubu i tribini, na neki drugi način sem tučom.
Nemoj biti skroman i reci nam, koliki je, u svemu tome, tvoj uticaj kao rodonačelnika prvog grobarskog fanzina?
Značajan sam u tom smislu što sam pokrenuo tu priču, jer je neko morao, i što neka predistorija fanzina postoji. Mislim da su za sve drugo zaslužni drugi. I ljudi koji su radili PUP, i svi vi koji sve ovo radite sada. I PUP, i ovaj fanzin i GTR su uveliko nadmašili i „Daj gol“ i „Grobare“.
Nekad su Grobari od fanzina pravili avione, da nas se prilično trude da do njih dođu?
Ljudi su sazreli i uz druge stvari, ne samo uz fanzine. Evoluirali su, i napredovali. Šteta je što kvalitet izdanja nije u većoj meri ispraćen dešavanjima na tribini, obzirom da fanzine danas čita veći broj ljudi nego ranije.
Savet za dugovečnost našeg fanzina?
Kompaktnost i dugovečnost priče Zabranjenih Grobara, ali i upornost i spremnost vas koji ovo radite da u svemu istrajete. Takođe, mislim da je neophodno da se oko svega angažuje veći broj ljudi. Generalno, mislim da je neophodno da postoji tipičan navijački fanzin, kao što je vaš, ali i zvanično klupsko glasilo. Najsrećniji bih bio kada bi onovo počeo da izlazi Partizanov Vesnik.
--------------------------------------------------------------------------
PANK
Da li je Jug osamdesetih godina, kao što se govori, bio pankerska tribina?
Bilo je ljudi na Jugu, možda više nego na svim ostalim tribinama, koji su slušali pank i bili avangardni. Ali Jug nikada nije bio kompletno pankerska tribina.
--------------------------------------------------------------------------
Grupa JNA?
--------------------------------------------------------------------------
KODEKSI
Da li misliš da je u Srbiji borba za nekakve navijačke (ljudske) kodekse uzaludna i kako komentarišeš da se za poštovanje navijačkih kodeksa zalažu i navijači crvene zvezde, od strane kojih si izboden 1995. godine, i koji su iz tvoga podruma, nakon što su ga obili, odneli nekoliko zastava?
Smatram da ta borba, koliko god da je teška, nije uzaludna. Što se tiče drugog dela pitanja, želim da kažem da mi se onaj ko me je izbo izvinio, i da sam mu ja oprostio. Ljudski je grešiti, kao što je ljudski i praštati. Ljudi spoznaju svoje greške, postaju ih svesni i stide ih se, pa zato imaju pravo da im zbog tih grešaka oprostimo. Iskreno verujem da su namere vodećih ljudi ciganske tribine koji se zalažu za poštovanje kodeksa časne, ali isto tako znam da je jako teško kontrolisati postupke velikog broja ljudi.
--------------------------------------------------------------------------
VIRTUELNI BLAGAJNIK
Pojedinci te optužuju da si iz kase tadašnjeg JF-a prisvojio određena novčana sredstva, nazivajući te „virtuelnim blagajnikom“. Želiš li nešto da im poručiš?
U principu ne želim da se pravdam bilo kome. Niti imam kome da se pravdam, niti imam zbog nečega da se pravdam. Ne znam koliko bi čitaocima bilo interesantno da vide skeniranu dokumentaciju o tome gde je otišao svaki dinar iz kase tadašnjeg JF-a. Ja takvu dokumentaciju posedujem. Ima ljudi koji poznaju i mene, ali i one koji su me optuživali, i ti ljudi znaju zašto postoji izreka: “Ko se za šta borio, najbolje se vidi po tome šta je stekao“.
--------------------------------------------------------------------------
PORTUGAL, RUSIJA, OSTRVO, JUŽNA AMERIKA...
Sva moja putovanja bila su u vezi sa fudbalom i navijačima. I svugde su fudbal i oni koji ga prate bili na svoj način slični, ali i različiti, posebne priče. Mogu da kažem da je Južna Amerika bila moj „diplomski rad“, i da su me tamošnji navijači podsetili na ovdašnje navijače sedamdesetih (pa delom i osamdesetih), a naročito na Grobare: klub im je ispred i iznad svega!
--------------------------------------------------------------------------
JUVE LEO
Vrlo brzo sam se sprijateljio sa momcima iz njihove prve ekipe, i sjajno su me prihvatili. Na svakoj utakmici je kačena srpska zastava, iz poštovanja prema meni, i Budi Vujačiću, njihovom tadašnjem igraču. Momke iz grupe Juve Leo izuzetno je interesovalo sve u vezi sa Grobarima, gajili su veliko poštovanje prema nama, pokušavali su čak da pevaju pesme na neke naše melodije. Posle određenog vremena, počeli smo da razgovaramo o uspostavljanu prijateljstva između Grobara i Juve Lea. Kada sam se, na kratko, vratio za Beograd, dali su mi jednu njihovu zastavu. Konsultovao sam se sa ljudima koji su tada vodili Jug, nisu imali ništa protiv ideje o prijateljstvu i data mi je zastava Alcatraz, da je odnesem na poklon u Portugal. Tako je i bilo. Sporting je igrao u gostima, kup utakmicu protiv Estrela Amadore u gostima. Pojavio sam se na tribini i predao torbu sa zastavom njihovim vodećim ljudima. Kada su je izvadili, nastale je euforija! Zastava je odmah okačena na ogradi, popaljene su baklje i krenulo je skandiranje Partizanovog imena. Zastava Alcatraz pojavljivala se na tribini Juve Lea, sve dok je policija nakon više pokušaja nije oduzela u Portu. Zastava se nije sviđala ni rukovodstvu Sportinga jer su smatrali da propagira kriminal.
Iako prijateljstvo između Grobara i Juve Leo nije zaživelo, i danas na jednom od foruma momka iz Lisabona stoji da su prvo prijateljstvo imali sa Grobarima. A koliko su nas,Grobare i uopšte Srbe doživljavali kao prijatelje govori i parola koju su istakli 2002. Prilikom susreta dva kluba u Lisabonu.
--------------------------------------------------------------------------
BUDA VUJAČIĆ
U vreme dok sam živeo u Lisabonu, za Sporting je igrao čuveni fudbaler Partizana Buda Vujačić. Živeo sam u iznajmljenom stanu, i gazdarica mi je rekla kako imam telefonski poziv. Ni u snu nisam očekivao da će glas sa druge strane žice biti Budin. Nekako je našao moj broj, pričali smo kao da se poznajemo čitav život.
Pitao me da li dolazim na utakmicu koja se igrala tog dana i insistirao je da ponesem srpsku zastavu i okačim je na tribinu. Kako bi bio siguran da će se to desiti, nudio je da lično dođe po mene i preuzme je. Znao je, čak i u momentima zagrevanja pred meč da se javi, kad me ugleda kako fotografišem tribinu. Vremenom se naše i druženje naših tadašnjih “lepših polovina” nastavilo, pa sam ja, ni kriv ni dužan ugrabio nešto od njegove popularnosti (smeh). Često mi je nudio karte za najbolja mesta na stadionu, ali to me nikad nije interesovalo. Moje mesto je bilo iza gola, u kopu.
Jednog dana, tamo krajem devedesetih, pozvao me otac i rekao: “Sine, svaka čast!“
Našao sam se u čudu i pitao ga o čemu se radi. Nije želeo da mi kaže ništa sem:”Kupi Novosti!” Kupio sam, i imao šta da vidim. Intervju sa Vujačićem koji je tih dana završio fudbalsku karijeru, u kome između ostalog, govori o meni i našem prijateljstvu. Bio sam izuzetno srećan, jer je Buda veliki fudbaler, Grobar i čovek!
No comments:
Post a Comment