Klub za sve režime (uz pomoć laži i varikine)

Franko je imao Real. Musolini Bolonju, Staljin, Berija i KGB su imali Dinamo iz Moskve. Čaušesku je imao fudbalski klub Steaua. Ali samo jedan fudbalski klub na svetu ima svoju državu.

I tako je bilo oduvek.

Od svog nesrećnog začeća Komšinica koristi državu i državotvornost kao fasadu iza koje su samo golo nasilje i najgore pokvarenosti.

Po zvezdaškom poimanju stvari država je instrument za kolektivno ispiranje mozgova i jedan veliki, nepresušni bankomat. Bankomat koji svi punimo, a iz koga prihoduje samo zvezda crvena. Jedna jedina, nepobediva.
U toj tradicionalnoj bahatosti i ogavnosti maderašima se ipak mora priznati jedna stvar. Savršeno, po potrebi, prekrajaju istoriju i posle svakog društvenog loma i političkog prevrata se dočekaju pravo na noge. Cinici bi zaključili da nije teško konstantno menjati ploču (i priču) kada u rukama imaš tešku medijsku artiljeriju, zbog čijeg rada te slepo prati izmanipulisano stado sa kompleksom više vrednosti. Samozaljubljena i samozadovoljna rulja koja suštinski ne razume, i čak prezire sport.

Po maderaškom kolektivističkom narativu, oni su opozicija komunističkom sistemu (nastala u martu 1945. godine, kada je komunizam tek počeo da se uspostavlja kao vladajuća ideologija), reakcija (na nešto što se, u tom trenutku, još nije desilo), elitistički klub iz beogradskog kluba dvojke (koji je istovremeno najpopularniji u najširim narodnim masama i u svim krajevima sveta gde žive Srbi), jedan od duhovnih stubova države (najveći, najtrofejniji, naj, naj...), pravoslavlje i boemija, Ceca i Direktori, Bajaga i Keba, revnosno brojanje krvnih zrnaca i „najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala“...
Previše logičkih grešaka i rupa u mišljenju na premalom prostoru, ali sve može. 

I tako jeste bilo oduvek. Od „progresivnih omladinaca i intelektualaca“ Slobodana Penezića - Krcuna, Nikole Bugarčića (pravio Goli otok, pa naredio svojoj miliciji da puca na studente 1968.), Aleksandra Rankovića i Draže Markovića, koji su vremenom postali zvezdini četnici, preko SKOJevaca Savića i Petrovića koji su od „gorkih suza na travnjaku“ (kad umro je Najveći drug) evoluirali u pravoslavne zilote, do ovih svežijih i namazanijih moćnika koji su se pokazali kao zgodni jarboli za sve zastave. U klubu za sve sisteme.

Mračnih 90tih godina, koje su pokrenuli kao Arkanovi Tigrovi i etno-gibaničari, a završili kao B92 laureati demokratije, oslobodioci Skupštine, barjaktari „Otpora“, u Komšiluku su u najužem rukovodstvu negovali čak i jednog člana Porodice (Marija Milošević predsednica rukometnog kluba), proverenog člana Vlade (Vladimir Cvetković – dugogodišnji ministar sporta) predsednika Narodne skupštine (Dragan Tomić) i u skladu sa tradicijom, u Upravnom odboru dužili sve ministre policije od Radmila Bogdanovića do Vlajka Stoiljkovića. Institucionalni zaborav je grozna stvar, ali neki ljudi ipak misle i pamte i Branislava „Baneta“ Ivkovića kao predsednika sportskog društva, i što je najvažnije JUL-ovca Voju Stojakovića, glavnog Mirinog poreznika, Kerbera ključara državnog bankomata u ranim danima ekstravagantnog košarkaškog projekta „Evropska zvezda“.

Ovenčani tantijemama i državnim PR-om, ušli su u 2000. puni nade da će da se vrate „stari dani“ (u kojima su tlačeni?!?), i da će Partizan, kao manjinsko, strano telo, konačno da proteraju u Kinu. Biografije se provlače kroz varikinu, zaboravljaju se obećanja, članske karte i zakletve, brišu novinski stupci, maderaška policija misli radi u tri smene, rađaju se novi asovi u klubu za sve sisteme.

Nove, „demokratske“ vlasti su se strateški rasporedile po celoj vertikali najtrofejnijeg kluba sa najvećom armijom navijača. Nabrajanje kadrova i kadrovčića u raznim zvezdaškim forumima bi razvodnilo priču. Bitno je da je model delovanja iz prethodnih režima preuzet i da funkcioniše. Članovi Vlade na mestu predsednika Sportskog društva  (Aleksandar Vlahović), predsednici Narodne skupštine u UO (Oliver Dulić), razni istaknuti ministri i državni sekretari, uz dominantno prisustvo policije. Kada je o finansijama reč, a sve je u parama, naravno, „Evropsku zvezdu“ su na državnoj sisi preuzeli, tj na javna preduzeća prespojili Živorad „Žika Pauk“ Anđelković i Goran „Kreten“ Vesić. Ovaj drugi je posebno uporna i otporna politička bubašvaba koja iza scene smrducka do dana današnjeg.

Danas se slika kluba koji ima državu vidi čistije nego ikada. Ključni razlog je taj što su na pozicije apsolutne moći u državi došli apsolutni cigani. Ekstremni u navijačkom stavu, ali i u želji da maderaško ludilo sprovedu do kraja. Izjednačili su dolazak boljeg života i prosperitet građana sa svojim fantazijama i kompleksima. U javni govor uveli jedan novi vid fašizma i legalizovali navijački aparthejd. Neuglađeni, prosti, intelektualno i moralno problematični ljudi, koji arče državne resurse kako bi lečili svoje višegodišnje i višeslojne navijačkei lične frustracije.

U svojoj brutalnoj moći i bezobalnoj bahatosti, ništa više i ne kriju. I opet su tu članovi porodice, istaknuti ministri, direktori kancelarija, predsednici opština i radnih tela, državni i paradržavni cenzori, ansambl „Sedmorica malih“ i naravno policija (finansijska, javna i tajna). Tu su i dirigovani natpisi u sredstvima javnog informisanja, stari saveznici u crnom tj. žutom, otvoreni autobus (uredno plaćen novcem poreskih obveznika) i naravno torta.

U svakoj situaciji valja birati društvo, a u ovakvoj situaciji elementarna pristojnost nalaže da se bude Antinarodni Element.