NAPADAJ

NAPADAJ

Monday, May 4, 2015

СТРАНО ТЕЛО У СРБИЈИ (текст из шестог броја)

Јесте, Партизан је страно тело у Србији јер је основан у Загребу, основао га је Фрањо Туђман и дао му усташке црне боје.

Аха, важи... али лимбурга месеца кад се мајмуни буду шишали.

За повратак у прошлост палим временску машину јер ме неки рукавци приче враћају чак у двадесете године прошлог века. Наш ЈСД Партизан своје име поносно носи од 1960. године. Тачно десет претходних година званично се звао Спортско друштво Југословенске Армије, у даљем тексту ЈА, а у најранијем периоду од 1945 – 1950, пре клубова, постојале су плаво – црвене спортске секције при Централном дому ЈА, даље у причи ЦДЈА. Али, ни то није сам почетак почетака.

Цивили или војници, свеједно је, људи воле фудбал, радо га играју и још радије гледају са пуно набоја и емоција. Око штабова ЈА су се окупљали добри фудбалери, сваки гарнизон или већа јединица имали су свој фудбалски тим. Кичма кичме будућег Партизана био је тим Прве армије, фудбалски активан још у време пробоја Сремског фронта. Под грмљавином топова у Ердевику је декласиран локални тим са 15:0. Совјетским официрима нарочито се допао поуздани бек војног тима Ратко Чолић, који је умео да одбије лопту са краја на крај терена, како кажу сведоци, пуни дивљења.

тим из 1945. у униформама
Са Првом армијом селио се и њен фудбалски тим. У Аранђеловцу, војници – фудбалери били су привилеговани, живели су у посебној кући на појачаној исхрани и редовно су тренирали. Вероватно је да су сличан третман имали и у Нишу, где се нешто касније преселио штаб Прве армије. По ослобођењу Загреба мобилисан сам у коњичку бригаду, прекомандован у Смедеревску Паланку и убрзо сам заиграо за тим Прве армије, испричао је Златко Чајковски у разговору за Партизанов Весник средином деведесетих. Од тих армијских тимова требало је саставити званичну екипу ЈА, а то је пало у дужност селектору Војину – Шкоби Божовићу, а у конкуренцији је било четрдесетак играча.

Бобек
А сада интермецо, а у њему и спортови који нису само фудбал. Августа 1945. у Београду је, у оквиру Слета ЈА, одржано Прво армијско првенство, нека врста интерног војног такмичења али са јасним циљем и задатком – изабрати најбоље. У Београд је дошло око 400 спортиста из свих јединица, војника, официра и подофицира, и густи филтер је урадио своје – створени су јаки тимови ЈА у фудбалу, кошарци, одбојци и атлетици. У новој држави званој ФНРЈ почео је спортски живот и најављена су званична државна првенства у ова четири спорта. ЈА није желела да изостане, требало је показати снагу и чврстину, у конкуренцији тимова република и АП Војводине, било је то питање престижа.

Кошаркаши ЈА постали су први званични државни прваци на првенству одржаном у Суботици септембра 1945. године. Тим састављен искључиво од војника и официра у финалу је победио селекцију Србије резултатом 20:17. Одбојкаши ЈА освојили су друго место у држави, али су зато војници – атлетичари осветлали образ тоталном доминацијом – ем што су постали прваци ФНРЈ, него су и појединачно освојили девет првих места, један Партизанов Весник из 1985. каже и свих дванаест. Е, да – државно првенство у атлетици одржано је у Загребу. Фудбалски тим ЈА био је други. Мајор Мађарић је покупио све нас који смо знали да шутирамо лопту и као тим ЈА смо изгубили у финалу од Србије на првом првенству државе, сећао се много касније наш играч Алекса Атанацковић. Играле су селекције република и покрајина, по куп систему, на игралишту старог БСК – а у Београду, а Бобек је био најбољи стрелац са осам постигнутих голова.

Већ тада су са мном разговарали поједини официри. Питали су ме да ли бих дошао у Београд да играм за будући тим ЦДЈА који је већ у пројекту и ускоро би требало да се оснује (...) До тог тренутка нисам размишљао о одласку из Загреба, у том граду сам имао родитеље, браћу, пријатеље, каже Бобек у књизи Милета Коса ''Фудбал – мој живот''. Некима се није хтело у Београд, ја сам се јавио добровољно и нисам зажалио, изјавио је Чајковски у Партизановом Веснику 1995. године. Изгледа да није баш све било тако ригидно и круто војнички, а то потврђује и Атанацковић у перо новинару Јовану Деспићу 1985: За нас су играли и Хајдуковци – Фране Матошић, Кокеза, Броћета, Радовниковић... После су се играчи изјашњавали ко жели да остане у Београду, многи су остали али неки нису желели да започну нов живот далеко од родног града.

Наравно, ове селекције, тј. тимови ЈА били су директне и непосредне претече спортским секцијама нашег Партизана. Ипак, ми као лепо васпитани и пристојни људи никада нисмо, нити ћемо њиховим пехарима и трофејима попуњавати наше клупске витрине.

Светозар Вукмановић Темпо
Темпа сам требао и раније да укључим у причу, али ни сада није касно. Генерал Светозар Вукмановић је неким послом, војничким или државничким, боравио у тада братском СССР – у. У Москви је видео Дом Црвене армије и при њему снажан и добро организован плаво – црвени фудбалски клуб, сви добро знамо који. Пожелео је нешто слично и са том идејом у глави вратио се у Београд. Био је начелник у Политичкој управи ЈА, а Одељење за агитацију и пропаганду водио је Отмар Креачић – Култура, шпански борац и савршен партнер за оживљавање идеје о оснивању војног клуба у Београду. Идеја се родила и сазрела у главама људи са надимцима Темпо и Култура. Симболика која боде очи.

А сад мало у рикверц на већ описано атлетско првенство у Загребу. Такмичари у екипи ЈА били су и артиљеријски официри Павле Јовићевић и Артур Такач, који много година касније прича: У току овог такмичења пришао нам је мајор Владо Мађарић и саопштио нам да се предвиђа формирање спортског колектива у оквиру Армије – Требаће нам кадрови, вршите избор, селекционишите... Баш тако, замисао Темпа и Културе у живот је спороводио мајор Мађарић уз асистенцију екипе младих официра из зграде ЦДЈА на челу са Ратком Плејићем и Бранком Шотром, мислим да је први био капетан а други поручник.

За све нас први човек је био Владо Мађарић. Интелигентан, одмерен, смирен и сјајан организатор (...) За њега је стварање Партизана био војнички задатак и он му је пришао озбиљно, са пуном одговорношћу и крајњом савешћу, бира речи Бобек у већ споменутој књизи Милета Коса. Темпо се најмање мешао у посао струке, могло се и са Пеком, Вујовићем – Чоче, лепе речи Алекса Атанацковић налази и за Божу Шварца, Матанчића, Мађарића, Дасовића – ти људи су знали фудбал и најмање се мешали. Било је и другачијих Партизанових ''генерала'', али стереотип о гомили задртих, уштогљених и приглупих официрчина, дефинитивно не стоји.

Пре него што пређем на два најважнија пасуса у целој причи, морам да уденем и једно занимљиво али за мене и помало чудно сведочење: Хајдук је био Титов тим, он је требао да постане армијски, али је Шкоба уз себе имао Пека и неко је одлучио да тим ЈА одигра затворену утакмицу против Хајдука, неку мајсторицу. После пола сата игре ми поведемо са 4:0... Златко Чајковски – Чик, један од актера овог меча, озбиљан је човек, једна од наших највећих легенди и стварно немам разлога да му не верујем. Ипак, задржавам право на дозу резерве јер сам у гомили прегледаног материјала овај податак нашао само на једном месту – Партизановом Веснику из средине деведесетих.

Родно место нашег Партизана је свима добро позната зграда у Браће Југовића у центру Београда. Предњи део према улици завршен је између 1929. и 1932, а друга фаза приведена је крају 1939. године. Зграда се пре Другог светског рата звала Ратнички дом, а грађена је према замисли и нацрту арх. Живка Пиперског и Јована Јовановића, по угледу на здања истог типа у Чехословачкој и Пољској. На њеном месту до 1929. стајао је велосипедски дом или савез, што овој причи додаје још мало симболике – спојем спортског и војничког духа могао је да настане само и једино...

...Партизан. Тог 4. октобра 1945. у ЦДЈА при Одсеку за фискултуру основана је само фудбалска секција, али је датум прихваћен од свих клубова нашег спортског друштва. Секција је тога дана имала 18 фудбалера и то је податак који сам нашао на неколико места, али у сваком набрајању увек их некако испадне 16: Бобек, Чолић, Чајковски, Атанацковић, Глазер, Ђурђевић, Палфи, Рупник, Боба Михаиловић, Симоновски, Д. Марјановић, Радуновић, Јањић, Попеску, Матекало, Шереш.

Официри оснивачи Партизана сви редом одбијају кумство. Нико не жели да каже да је баш он дао име клубу, не зна се ко је први изговорио ту реч. Истина је, чини се, да је име Партизан спонтано у хору прихваћено на самом оснивачком скупу, испричао је Отмар Креачић новинару Жики Милојевићу за Партизанов Весник 1985. године. И Артур Такач је тога дана био присутан и истом новинару потврдио – Име је настало спонтано. Некада давно сам читао баш о том оснивачком скупу 4. октобра 1945, поново сам тражио тај текст али нисам успео да га пронађем. Остаје само моје сећање на причу о обичном војнику у комплет униформи, са све упртачима, који је устао и први гласно изговорио име Клуба. Можда је добио задатак од старешине? Можда је то само један мали романтични зачин целој причи? Можда тај војник није ни постојао? Много је тих ''можда'', али са протоком година то је све мање важно. Начелник Дома и ликовни уметник Бранко Шотра прихватио је да направи знак Партизана, што је и учинио по угледу на Орден за војне заслуге, али то је већ друга тема.

Наш први Фрања презивао се Глазер или Гласер, сретао сам обе варијанте. По речима Хроничара из Партизановог Весника, а сумњам на Милета Коса, био је сјајан голман, супериорнији од Беаре и Мркушића. Велики ас предратног БСК, пуних шест сезона чувар плаве мреже славног шампионског тима и са 33 меча предратни голман рекордер у националном дресу. У нашем Партизану био је први голман и тренер, истовремено. Са своје 34 године Глазер је већ био искусан играч, зрео човек, пример и ауторитет млађима. У најлепшем дресу одиграо је 31 утакмицу. Партизан је био лабудова песма једне дуге и богате каријере.

Атлетска секција Партизана основана је четири дана после фудбалске – 8. октобра 1945. године. Већ крајем истог месеца, обе наше секције отишле су на прво страно гостовање у Чехословачку. Организован је испраћај испред зграде ЦДЈА, на пут се ишло старим трофејним аутобусом, вођа пута и Партизанове делегације био је капетан Ратко Плејић, помоћник Павле Јовићевић. У Бањској Бистрици у сусретима са спортистима Словачке Армије, Партизанови фудбалери и атлетичари однели су победе. Баш тамо је начињена и прва тимска слика наших фудбалера.

Те 1945. године званично државно првенство још није почело, али су често игране пријатељске утакмице, понекад називане још и пропагандним, ревијалним или егзибиционим. До краја године Партизанови фудбалери су добили свих осам домаћих мечева уз застрашујућу гол разлику 49:2. У четири сусрета са страним тимовима, биланс нам је био половичан – уз две победе у већ споменутој Бањској Бистрици, поражени смо од снажне репрезентације Прага и московског ЦДКА, тада практично националног тима СССР.

Све собе у Дому ЈА имале су по два кревета, Бобек је био собни друг са Првославом – Бобом Михаиловићем, својим каснијим пашеногом: Добили смо лепе униформе прављене по мери специјално за нас. Становали смо и хранили се у Дому ЈА, била је то велика привилегија за оно време. За нас је почео нов живот, леп и удобан. Нешто слично каже и наш чувени ас Александар – Аца Атанацковић: У Партизану сам од првог дана. Имали смо и одређене повластице као спортисти, рецимо добијали смо штофове за одела, то је тада била врло дефицитарна роба. Ту је било и следовање, нпр. две чоколаде и сто цигарета, оне 1945, ко је томе могао да одоли? Ипак, његов поглед на униформу је нешто другачији: Сви смо добили чинове потпоручника, али нисмо волели униформу, изборили смо се да по граду шетамо у цивилу, народ је и тада зезао. Многима се није ишло у Партизан, хтели су кући, неки су се бунили али су касније остали јер им је било лепо, неке смо поженили београђанкама – Бобек, Чик, Фирм, Матекало су београдски зетови...

Сви Партизанови спортисти су званично били војна лица. После радног времена одржавани су тренинзи на простору старог БСК – овог стадиона. Радног времена? Да, сваки Партизанов фудбалер је у згради Дома војске имао неко формално задужење, нпр. наш голман Шоштарић је навијао и одржавао сатове, штагод то значило. Бобек је био библиотекар, што му и пристаје: Радио сам у библиотеци Дома ЈА. Био сам општи миљеник, канцеларије су биле дивне, блиставе, топле зими и пријатне лети. Окруживала су ме дела великих писаца, почео сам да стварам навику да читам. Али, нису сви карактери исти, чак ни испод круте војничке униформе: Били смо војни службеници, али ја нисам хтео то да радим. Дошло то до Пека. Каже ми Пеко: Ајде Чик, не мораш да радиш, појави се у Дому ЈА само сат – два. Ни минута, кажем. Пеко се смеје... Ја сам дошао да играм фудбал а не да џабалебарим по Дому ЈА. Таквих 'радника' имате милион, а само један је Чик.

У првој години постојања нашег Партизана, тачније децембра месеца 1945, основана је још једна секција – шаховска. И ту је одмах почела наша доминација, Партизанов шахиста Петар Трифуновић био је првак Југославије три пута узастопно (1945/ 46/ 47), трећу титулу поделио је са клупским другом Светозаром Глигорићем, спортистом чије је време тек долазило. Да, тако отприлике кажу наше званичне клупске монографије из 1965. и 1970, а са њима се слаже и новинар Михаило Блечић, аутор сјајног фељтона ''Време прошло, време непролазно – 40 година ЈСД Партизан'', објављиваног у Партизановом Веснику почетком 1985. године. Али, како то обично код нас бива, увек бар један глас квари хармонију – клупски годишњак СДЈА Партизан из 1954. изричито тврди да је шаховска секција Партизана рођена маја 1946. након масовних предтакмичења за првенство ЈА. Добро, али нека за сада остане децембар 1945. зато што то значи бар једну титулу више (можда и прву под именом Партизана?), зато што сам пристрасан и зато што три секције у години рођења дају већу специфичну тежину вољеном Клубу.

Војска је имала привилегију али и углед па су баш због тога многи приступили баш Партизану и зато смо од самог почетка саставили врло јак тим. Али баш те привилегије одбијале су многе навијаче од Партизана, био је искрен Светозар Вукмановић – Темпо у разговору са Живомиром Милојевићем за Партизанов Весник априла 1985. Мож' да бидне ал' не мора да значи. Генерале, убедљиво те демантују многобројне фотографије са утакмица из тог најранијег периода – стадиони су пуни и препуни, до врха напаковани, сад ми је у глави слика са старог БСК – овог где навијачи висе на металним носачима рефлектора. Буквално ризикују живот због љубави према клубу.

Темпо, Култура, Артур Такач – више пута сам читао њихова сведочења о самим почецима нашег Партизана. Сећања на сам чин оснивања, тј. оснивачки скуп у Дому ЈА, често су доста мутна и неодређена, понекад чак и непрецизна. То су била бурна времена, они официри на важним положајима, одлука/ наредба о оснивању фудбалске секције при ЦДЈА сигурно није била баш у врху њихових приоритета те јесени 1945. Не напушта ме утисак да ти људи нису баш били свесни величине и значаја догађаја тог октобарског дана. Можда, је бар за већину од њих, то само била рутина – још једна наредба и задатак које треба извршити? Можда грешим али до сада нисам видео (а тражио сам!) фотографију са оснивачког скупа мог вољеног Клуба? Просто не могу да верујем да баш нико није шкљоцнуо, ипак се то дешавало у важној установи у најстрожем центру Београда?! Мада, можда слике и испливају из неког буџака, то би било тако гробарски.

Октобар 1945
Штагод, какогод, гдегод и којекуде, људи са великим еполетама – од срца вам хвала, мој сте живот учинили лепшим и садржајнијим а мене бољим човеком.

Дејан Шуњка

No comments:

Post a Comment