Имао сам осам или девет година али сам добро знао шта желим а Пироћанац у мени је увек био способан да рационално и паметно потроши џепарац. На нишану сам редовно држао Фудбалере и тимове, Блека Стену, Команданта Марка, Алана Форда и... Партизанов Весник. Да, Партизанов Весник, законик мога детињства и одрастања и заставу отпора непријатељски настројеној околини у рођеној кући, а нарочито у школи. Партизанов Весник је за мене снажна и чиста емоција која рађа живописне слике и док неко паметан не смисли да их из главе пројектује директно на фото папир, мораћу да их дочарам речима.
Слика прва. Трафика на улазу у Жарково, тачно прекопута вулканизера а испред познате кафане Романса, редовно је добијала Партизанов Весник. То сам брзо открио, скоро одмах по пресељењу у нови крај. Сведока нема али греота да лажем, нисам куповао баш сваки број, био сам исувише мали да бих било чему прилазио тако плански и систематично. Ипак, Партизанов Весник сам врло често доносио кући на ужас и згражавање мог оца Стојана и отворену спрдњу и презир већине комшилука. Трудио сам се да ме цео крај види, а Партизанов Весник је, хвала Богу, био баш ВЕЛИКИ, нарочито у мојим малим рукама.
Слика друга. Наша кинг сајз клупска новина раширена и распиштољена на, тада ми се чинило, огромном трпезаријском столу. Седим и читам, пажљиво разгледам фотографије, а мој мали мозак као сунђер упија сваку реч и информацију. Страховито сам се ложио на фудбал, нешто мање на кошарку (тада је још нисмо звали баскет), остале спортове нисам волео али сам волео Партизан у њима и буквално све наше спортисте, од боксера до шахиста. Ма волео сам бре и оне трбоње и главоње у зарозаним оделима и униформама официра ЈНА, што једни другима додељују плакете и признања и сликају се између микрофона и флаша киселе воде. Таквих призора је било у скоро сваком броју Партизановог Весника, а ја сам их све гледао као браћу рођену, само нека су из мог Партизана.
Слика трећа. Бес и љутња. Трафика испред Центропрома (данас Макси) у Пожешкој, унутра баба трафиканткиња а у излогу нови број Партизановог Весника. Бандоглава и упорна, већ по ко зна који пут одбија да ми прода резервисане примерке. Био сам тврдо убеђен да их само због мене увек ставља на видно место. Свађам се, млатарам рукама али ништа не вреди. Не могу да је промашим, ни њу ни њену усрану трафику, обе су ми тачно на путу од школе до куће, а Партизанов Весник се као за инат повукао у дефанзиву и било га је све теже наћи. Незнана и зла жено, крива си за све рупе у мојој колекцији, без обзира што је иста завршила у контејнеру преко пута, без мог знања, док сам био далеко од родног града и Вољеног Клуба.
Партизанов Весник је старији од мене и већине нас који данас волимо и бодримо само један Клуб на свету целом. Прича о Њему је чиста историја, али са тужним крајем јер главни јунак умире или, да кажем то мало мекше, одлази у фејд аут. Свим срцем, онако искрено и дечачки, надам се новом наставку и кам – беку у великом стилу. Али, морам да испричам све по реду...
Праисторија. Диносауруси, пећински цртежи, камене секире, али за нас Гробаре то је Билтен, лист одштампан и објављен по први пут децембра 1949. поводом Дана армије, тада врло важног празника. Био је званично гласило клуба Централног дома Југословенске армије (ЦДЈА) и излазио је све до 1953. године. Нисам га никада видео, али књиге староставне кажу да је до врха био напуњен текстовима и сликама спортиста нашег Партизана, њиховим победама и успесима. Година гашења Билтена поклапа се са званичним раскидом Нашег Вољеног и Армије која га је родила. Наравно, ја не могу да знам да ли су та два догађаја у вези, али могу да у шерлокхолмсовском стилу повежем те две тачке да бих добио јаснију слику.
Првих пет година имали смо спортске секције при ЦДЈА. Лета 1950, секције постају клубови а Наш Вољени добија званично име – Спортско Друштво Југословенске Армије Партизан и са поносом га носи до 1960, када добија ново име – Југословенско Спортско Друштво Партизан, које и данас важи. Педесетих година прошлог века из грба нестају ловорови венци, које је осмислио Бранко Шотра, па уместо њих са груди наших спортиста читамо спортско друштво или југословенска армија. Ово није у директној вези са причом о Партизановом Веснику, али морао сам овде да уденем јер се грешке често поткрадају, чак и у званичним клупским издањима.
Почетком педесетих, са деветнаест клубова и преко 3500 активних спортиста били смо највеће и најбројније спортско друштво у Југославији. Клупски лист био је, једноставно, крајња нужда и прека потреба. Билтен је прерастао у Спортске новине Партизан, нови официјелни двомесечник нашег друштва. Други, на жалост такође званични, историјски извор нас учи да се ова новина појавила годину дана раније – 1952, под једноставним именом Партизан и да је у каснијој фази излажења променила име у Стадион. Ево наше добре, старе, гробарске анархије на делу и у пуном сјају, чак и у та прадавна времена.
Слика прва. Трафика на улазу у Жарково, тачно прекопута вулканизера а испред познате кафане Романса, редовно је добијала Партизанов Весник. То сам брзо открио, скоро одмах по пресељењу у нови крај. Сведока нема али греота да лажем, нисам куповао баш сваки број, био сам исувише мали да бих било чему прилазио тако плански и систематично. Ипак, Партизанов Весник сам врло често доносио кући на ужас и згражавање мог оца Стојана и отворену спрдњу и презир већине комшилука. Трудио сам се да ме цео крај види, а Партизанов Весник је, хвала Богу, био баш ВЕЛИКИ, нарочито у мојим малим рукама.
Слика друга. Наша кинг сајз клупска новина раширена и распиштољена на, тада ми се чинило, огромном трпезаријском столу. Седим и читам, пажљиво разгледам фотографије, а мој мали мозак као сунђер упија сваку реч и информацију. Страховито сам се ложио на фудбал, нешто мање на кошарку (тада је још нисмо звали баскет), остале спортове нисам волео али сам волео Партизан у њима и буквално све наше спортисте, од боксера до шахиста. Ма волео сам бре и оне трбоње и главоње у зарозаним оделима и униформама официра ЈНА, што једни другима додељују плакете и признања и сликају се између микрофона и флаша киселе воде. Таквих призора је било у скоро сваком броју Партизановог Весника, а ја сам их све гледао као браћу рођену, само нека су из мог Партизана.
Слика трећа. Бес и љутња. Трафика испред Центропрома (данас Макси) у Пожешкој, унутра баба трафиканткиња а у излогу нови број Партизановог Весника. Бандоглава и упорна, већ по ко зна који пут одбија да ми прода резервисане примерке. Био сам тврдо убеђен да их само због мене увек ставља на видно место. Свађам се, млатарам рукама али ништа не вреди. Не могу да је промашим, ни њу ни њену усрану трафику, обе су ми тачно на путу од школе до куће, а Партизанов Весник се као за инат повукао у дефанзиву и било га је све теже наћи. Незнана и зла жено, крива си за све рупе у мојој колекцији, без обзира што је иста завршила у контејнеру преко пута, без мог знања, док сам био далеко од родног града и Вољеног Клуба.
Партизанов Весник је старији од мене и већине нас који данас волимо и бодримо само један Клуб на свету целом. Прича о Њему је чиста историја, али са тужним крајем јер главни јунак умире или, да кажем то мало мекше, одлази у фејд аут. Свим срцем, онако искрено и дечачки, надам се новом наставку и кам – беку у великом стилу. Али, морам да испричам све по реду...
Праисторија. Диносауруси, пећински цртежи, камене секире, али за нас Гробаре то је Билтен, лист одштампан и објављен по први пут децембра 1949. поводом Дана армије, тада врло важног празника. Био је званично гласило клуба Централног дома Југословенске армије (ЦДЈА) и излазио је све до 1953. године. Нисам га никада видео, али књиге староставне кажу да је до врха био напуњен текстовима и сликама спортиста нашег Партизана, њиховим победама и успесима. Година гашења Билтена поклапа се са званичним раскидом Нашег Вољеног и Армије која га је родила. Наравно, ја не могу да знам да ли су та два догађаја у вези, али могу да у шерлокхолмсовском стилу повежем те две тачке да бих добио јаснију слику.
Првих пет година имали смо спортске секције при ЦДЈА. Лета 1950, секције постају клубови а Наш Вољени добија званично име – Спортско Друштво Југословенске Армије Партизан и са поносом га носи до 1960, када добија ново име – Југословенско Спортско Друштво Партизан, које и данас важи. Педесетих година прошлог века из грба нестају ловорови венци, које је осмислио Бранко Шотра, па уместо њих са груди наших спортиста читамо спортско друштво или југословенска армија. Ово није у директној вези са причом о Партизановом Веснику, али морао сам овде да уденем јер се грешке често поткрадају, чак и у званичним клупским издањима.
Почетком педесетих, са деветнаест клубова и преко 3500 активних спортиста били смо највеће и најбројније спортско друштво у Југославији. Клупски лист био је, једноставно, крајња нужда и прека потреба. Билтен је прерастао у Спортске новине Партизан, нови официјелни двомесечник нашег друштва. Други, на жалост такође званични, историјски извор нас учи да се ова новина појавила годину дана раније – 1952, под једноставним именом Партизан и да је у каснијој фази излажења променила име у Стадион. Ево наше добре, старе, гробарске анархије на делу и у пуном сјају, чак и у та прадавна времена.
А сад нешто сасвим другачије – Спортски Магазин. Први број овог нашег новог званичног гласила појавио се 1954. године у облику месечне илустроване ревије, што се у оно време граничило са научном фантастиком. Текстови су сада опширнији и садржајнији, фотографије квалитетније, кажу да их је чак било и у боји а то је високо постављен стандард који ћемо достићи тек након пуних четрдесет година. У октобру 1955. Спортски Магазин је издао јубиларац специјалац као поклон за десети рођендан нашег друштва – богат пресек живота, рада и успеха наших клубова у првих десет година постојања. Данас је то колекционарски примерак, срећан је онај ко га поседује!
Почетком 1957. године излази први број нашег клупског листа Спортски Весник, уредник је био наш ватерполиста Дарко Шаренац. Визуелно и технички био је то корак назад, јер се одустало од издања ревијалног типа али је зато повећан тираж и круг читалаца. Добра тактика – игра на резултат. Спортски Весник поживео је тачно седам бројева и био прави увод у...
Партизанов Весник је рођен 4. октобра 1957. тачно на дванаести рођендан нашег друштва. Неће бити – довикује наша дебела Монографија из 1965. и поручује нам да је датум тачан али је година 1958. Импресуми каснијих бројева демантују ову нашу књигу староставну и стављају се на страну 1957. године, па и мене лагано придобијају. Монографијо, лепа си и богато илустрована али си глат пукла са 2 – 1. Ипак, одлука је вама на вољу, у нашој гробарској анархији буквално је све могуће.
Тих раних година тираж Партизановог Весника је просто – напросто дивљао. Први број одштампан је у 4.000 примерака, петнаести је отишао тачно у 15.000, а тридесети је дотакао цифру од 25.000. Стварно немам појма ко је то читао, јер нас усмено предање гуслара из Мадере учи да тамо неки војни клуб, предвођен крутим и плитким официрчинама, баш тих година уопште није имао навијаче. Рекордер је један број из 1963. продат у 40.000 копија, да би се током наредне 1964. просечан тираж усталио око бројке 32.000, а број страна на дванаест. Партизанов Весник сам скоро редовно читао од краја седамдесетих па све до гашења и изгледа да је тачна чувена реченица са насловне стране, смештена испод заглавља: Лист спортског друштва са највећим тиражом у СФРЈ. Чак и у најранијем периоду свога живота, наш лист се могао купити у преко 700 места у Југославији и баш се тако рекламирао и био поносан на то!
Први уредник Партизановог Весника био је капетан Душан Босиљчић, главни приређивач наше најстарије монографије из 1951, и остао је на тој дужности до јануара 1962. године. Последњи главни и одговорни уредник био је Раде Шошкић, познати писац и спортски новинар, један од приређивача наше последње клупске монографије из 2005, оне најдебље и најтеже у белој картонској кутији са све поклопцем. Рекао бих – на самом почетку и на самом крају – прави људи на правом месту.
Није наш Партизанов Весник баш увек био грдна и незграпна новинчуга после које треба руке прати, мада сам баш волео ту комбинацију, пуну неког шарма и топлине. За то се постарала генерација Партизанових беба и јуна 1963. изашао је специјал магазинског типа, цео посвећен нашем фудбалском клубу који је те године потукао све југословенске рекорде. Три узастопне титуле нису мала ствар и то је вредело обележити. Нови глоси специјалац објављен је и три године касније поводом... знате већ чега. Наравно, било их је још али су све ређе изгледали тако фино и углађено, Борбина штампарија Партизановом Веснику је била маћеха. Новембра 1984. за само пет дана на ЈНА смо избацили Квинс Парк из Европе и надиграли комшиницу и стварно је штета што тај ванредни број не изгледа бар мало боље, макар вредан скенирања и пуштања у виртуелну стварност.
Партизанов Весник најбоље познајем током последњих петнаестак година његовог живота, из тог периода поседујем скоро све бројеве. Сада, као зрео човек, другим очима читам старе текстове и многе ствари видим из сасвим новог угла.
Миодраг – Миле Кос је дефинитивно био прво перо Партизановог Весника, оглашавао се у скоро сваком броју, понекад и по више пута, чуо сам да је користио и псеудониме, најсумњивији ми је Хроничар, мада се не бих заклео. Писао је разне текстове, осврте, коментаре, а мени су најбоље легле историјске приче о асовима нашег фудбалског клуба, испричане кроз призму њихове позиције у тиму: О центарфорима, Велики асови средине терена, Крила умиру, зар не, Штопери, племенита лоза асова... Миле Кос је тамо неких давних деценија био и члан нашег стручног штаба, фудбалску игру и наше старе играче је одлично познавао, што ову серију његових текстова сврстава у историјски извор прве врсте. Човек је и аутор одличних књига о Бобеку и Милошу Милутиновићу и стварно је ред да неко сакупи и написе из Партизановог Весника, тематски их среди по поглављима и лепо објави зачињено са пуно слика. Једним ударцем добићемо буквар и историју нашег Вољеног Клуба.
Као клинац све сам редом гутао и уопште нисам обраћао пажњу ко потписује текстове. Када ми је мозак порастао, схватио сам да је и то важно, можда и најважније, и кренуо сам на нову турнеју кроз Партизанов Весник, трагом имена која се по више пута појављују на његовим странама. Брзо сам приметио и Живомира – Жику Милојевића. Човек је лепо писао а из његових текстова се јасно осећало да познаје ствари и, што је још важније, воли Клуб. Они су стварали Партизан, серија сјајних прича из 1985. настала је из сусрета и разговора са нашим оснивачима и покретачима: Светозаром Вукмановићем – Темпом, Отмаром Креачићем – Културом, Божом Шварцом и Артуром Такачом. Можда има још неког, ја сам прочитао само ову четворицу. Елементарно, мој Вотсоне!
Касније сам сазнао да је Жика Милојевић спортски новинар у Политици а набавио сам (тешком муком!) и његове две књиге поводом пола века нашег фудбалског клуба. Да, то су она мала плава и велика бела, пуне и препуне резултата, табела и статистике али и грешака и пропуста. Ипак, г. Милојевић заслужује чисту петицу за труд, напор и показану љубав а његове књиге и текстови почасно место у библиотеци сваког правог навијача Партизана.
А сад мало о постерима. Многе сте већ виђали, бар пола их је скенирано и постављено на наше сајтове, форуме и блогове, у сајбер простору то је само кап у мору стотина и стотина фотографија из историје нашег Клуба. Али, и још једном али, пре тридесетак година, они су били права бомба међу страницама новинчине зване Партизанов Весник. Рађени су на квалитетној хартији у фул колору са нагласком на фудбал, мада је било и других спортова. По мојој непотпуној евиденцији (да, ја имам евиднцију) штампано је више од педесет поклон постера, у почетку по два у сваком броју, касније по један. Последњи је изашао постер нашег хокејашког тима, објављен марта 1986. године. Из неког разлога никад их нисам качио по зидовима, и дан – данас их чувам у оригиналним бројевима где су и припадали. Сјајна колекција али није потпуна, нисам баш толики фрик. Данак времену су луксузни постери Сеада Сарајлића, Радосава Никодијевића, Саше Петровића, Мирослава Стојнића... Ови момци нису оставили неки већи траг у нашем Клубу али су уболи џек – пот, остала је велика шарена успомена а имена им се и данас спомињу.
Градимир Првуловић – Гаца, цртач и карикатуриста, је Партизанове спортисте свих времена промешао као карте. Његови врло успели цртежи добили су ударно место на средњим странама Партизановог Весника, штампани су лепо и крупно а уз сваког спортисту су стајали и комплетни подаци из каријере, статистика што би се данас рекло. Од Бобека и Зебеца, преко боксера Шовљанског и Лековића и ватерполиста Мушкатировића и Беламарића, све до кошаркаша Чермака и Радована Радовића, човек је нацртао десетине и десетине одличних цртежа и то спаковао са бројкама и подацима које је могао да нађе само у архивама клубова СДЈА и ЈСД Партизан. Ентузијазам за златну медаљу! Прави уџбеник – сликовница и шетња кроз нашу богату историју. И на тако, наизглед, мање важним формама, видело се колико је Партизанов Весник добар и озбиљан лист.
А онда је почео да посрће и прима ударце, наручене из потаје. Технички и садржајно то је још увек био наш стари добри Партизанов Весник – двонедељна новинчина таписерија формата, на стандардних 16 – 20 страна, зависно од броја а специјалци су обично били нешто тањи. Лета 1990. Спортски Журнал је на насловној страни објавио ''проверену'' вест да Партизан мења грб и своје југословенско име. Исте те године, нешто раније, неком су сметале и наше боје па је и пљунуо на њих. Такви подли напади и ниски ударци инпирисали су читаву серију пристојних и корисних текстова из историје ЈСД Партизан.
Црвено – плава комбинација, коју смо најпре носили, није ни визуелно ни естетски комбинација по којој бисмо били непогрешиво препознатљиви (...) црно – бело има симболику спорта којим се бавимо, бело – победе, црно – туга, та идеја рођена у нашем фудбалском клубу прихваћена је и на нивоу целог спортског друштва. Ко је хтео могао је да чује ове Бобекове речи у причи о делегацији играча нашег фудбалског клуба, која је посетила председника Артура Такача са жељом да Јувентусови поклон дресови постану и стални...
Током 1990. и 1991. Партизанов Весник се одмерено и господски бранио од прљавштине и блата којим је редовно гађан наш Клуб. Наредне, 1992. године, ритам излажења је озбиљно поремећен и појавило се само седам бројева. Последњи број на великом новинском формату, који ја имам, изашао је 29. августа 1992, али поуздано знам да се у октобру појавио још један (628) пред привремено гашење.
На крају месеца, новцем од продаје целокупног тиража Партизановог Весника могло се купити само неколико примерака листа – стајало је у уводнику наредног броја, објављеног 5. јула 1994. после скоро двогодишње паузе. И несташица хартије је у то време била опште место. Током те 1994. изашло је свега пар бројева Партизановог Весника, одштампаних у Борбиној штампарији на нешто мањем формату, са корицама у боји. У тој години фудбалске дупле круне, насловне стране ових прелазних бројева красиле су слике Пандуровића и Тумбаковића са све пехарима. Садржајно, то су били врло солидни бројеви полу – часописног типа, али ипак мало непрактичног и незграпног формата. Мислим да су данас релативно ретки јер су се појавили право ниоткуда и излазили су без устаљеног ритма у великом временском размаку. Било их је лако промашити.
Последња фаза у животу нашег Партизановог Весника трајала је отприлике две и по године, од почетка 1995. до краја лета 1997. За то време је објављено око двадесет пет бројева на малом и помало чудном коцкастом формату и уз нека мања искакања успешно је држан месечни ритам. Осим пар последњих бројева урађених у штампарији Призма – Крагујевац, нови Партизанов Весник излазио је из Политикине штампарије, на папиру из увоза, а квалитет штампе, хартије и фотографија растао је из броја у број. Лако је било навићи се на боље. Било је у њему доста добрих текстова и још бољих интервјуа, оштрих и квалитетних фотографија, навијачи су имали своје стране а анкета за Партизанов тим снова из јесени 1995. била је општенародна. Наравно, дежурни и луцидни Миле Кос се подразумева. Једино је постер могао посебно да се убацује у лист, баш као у старим бројевима, штета да се крње суседни текстови. Али, што је слатко – траје кратко. Најгорњи број на врху моје колекције је 655. и носи датум 1. август 1997. Вероватно је ипак нешто касније изашао јер у њему читамо о врућем шамару од Кроације, лупљеном свега два дана раније. На насловној је Иван Томић у трку уз живописну и сурову поруку: Болна лекција. И, то је било то.
Лепо је навијати за Партизан. Па ако још по неки пут и победи, то је незаборавно. Е па зезнули сте се ако сте мислили да сам заборавио чика Душка Радовића! Његове кратке књижевне форме, песме и афоризми, пуних осам година од 1976. до 1984. биле су љути и слатки зачин (ок, понекад и кисели) Партизановог Весника, званичног гласа његовог омиљеног Клуба. Паметни људи су то сабрали у књигу Парни ваљак, која је доживела већ два издања – 2000. и 2010. године. Обавезна лектира и учење напамет!
Само Партизан спада у новију историју, многи од вас памте, сигурно још имају неки број у штеку и зато нећу пуно да тупим. Кратко и јасно – од септембра 2000. до октобра 2005. тачно једанаест изашлих бројева плус специјалац Партизан у Европи из новембра 2004. Да, то је онај што се на њему Чика Ђаво и Чика Црни куцкају вискијем или већ неком сличном ватреном водом. Црвени картон следује зато што је клупском гласилу промењено име и традиција дуга 40 година је бачена у канту за ђубре. Паметни људи то не раде. Жути картон за без потребе набуџен и гломазан формат. И један дебели офсајд за некакав безвезни V. I. P. дух који се провлачи кроз скоро све бројеве. У реду, и Партизанов Весник је имао рубрику Клуб познатих Партизановаца, али је то рађено са укусом и осећајем за меру.
Баш као што рече Бобек, није баш све црно, било је ту и белог – Само Партизан је био на домак техничког савршенства, са уживањем сам читао многе текстове и прилоге, чак сам се временом навикао и на керефеке дизајн. И још нешто – Слоба Новаковић је бог. ОК, знам све и све памтим али ја тако осећам и ту нема помоћи.
Изабери Партизан нисам одмах провалио, ослабили ми детектори, после четрдесете дефинитивно ништа није исто а смејао сам се старијем пријатељу који ми је то наговестио. Смејте се сад и ви. Прелепи часопис са словима из Грба у заглављу сам ме је позвао са трафике док сам стајао и чекао бус. Чиста радост претворила се у очај јер сам пропустио првих неколико бројева а Лимунда, оца и мајке свих мојих колекција, још није било на мом видику. Рафално: од октобра 2007. до децембра 2012. тачно осамнаест изашлих бројева, не дајте нумерацији да вас збуни, била су и три двоброја (11/ 12, 14/ 15 и 20/ 21). Мрско ми је да сад пребројавам поклон календаре, смотани су и спаковани горе на врх ормана, али било их је више од три а мање од десет и са поносом су красили зидове мога стана. Не бих се наљутио да су датуми одштампани мало крупније.
Изабери Партизан није историја, озбиљно кашље и посрће али је још са нама и зато од мене само две опаске. Микс класичног навијачког фанзина и званичног клупског гласила ми је у почетку сметао, касније сам се мало навикао али никад скроз наскроз. У своје време, Партизанов Весник је чувао мрежу, држао одбрану и мислио на тактику а фанзин Дај Гол је то и радио – преко крила убацивао у бунар и закуцавао главом под пречку. Тимска игра, ја сам ипак стара школа и тврда глава.
Уживам у нашем новом часопису, често га поново читам и разгледам, али од мене само врло добар четири плус. Пола оцене доле и због ритма, промашио сам чак и број 13 који је изашао у сред зиме кад му време није. Нисам ишао у Храм нити разгледао трафике и, ето, промашио га. Али, опет кличем: Лимундо и оче и мајко. ОК, није њихова кривица али данас сам нешто суров, лоше сам спавао и боли ме глава. Куповина, крађа, позајмица без враћања, све може, само комплетирајте свој Изабери Партизан, много је леп осећај кад га постројите и опет читате из почетка, пуне очи, пуна и душа. И нека нам оздрави и врати се у форму, што пре.
Одужила се ова прича, ред је да завршавам и за крај кажем нешто паметно. Пази добро: Југословенском Спортском Друштву Партизан је под хитно потребно званично клупско штампано гласило и тај лист МОРА да се зове Партизанов Весник. Макар два пута годишње, у јуну и децембру као пресек (полу)сезоне свих наших клубова. Тачка.
Дејан Шуњка
No comments:
Post a Comment