NAPADAJ

NAPADAJ

Wednesday, November 12, 2014

Na njemu igra Partizan ili parče betona u džepu (tekst iz petog broja)


Ми не навијамо за Партизан, ми смо Партизановци. Лепо је рекао чика Душко Радовић и баш зато нама не треба туђа историја и традиција, нити туђе трофеје пришивамо на своје заставе. Али, прича о Храму фудбала у Хумској мора да почне Београдским спорт клубом (БСК) из најмање три разлога.

Један. Важно је рећи и знати да се баш ту, изнад Аутокоманде, фудбал без већих прекида игра од 5. и 6. Маја 1929. и дводневног турнира у част новог стадиона БСК – а. Софијска Славија, чешки тим Простејев и прве комшије СК Југославија су, уз домаћина, увеличали овај историјски догађај. На нови стадион улазило се са југа кроз велику украшену дрвену капију. Са десне стране терена биле су трибине, десетак редова клупа, са леве стајање. На западној страни мала клупска кућа у којој је живео чувар стадиона, две свлачионице са тушевима и, наравно, бифе ресторан са неколико столова. Шверцере и падобранце нису растеривали риџовани него висока камена ограда са бодљикавом жицом (!?) на врху. Стајање је касније бетонирано, трибина је добила кров, капацитет стадиона је повећан али се извори никако не слажу око тачне бројке, рецимо да све између 25.000 и 40.000 погађа суштину. Први ноћни меч београдски плави одиграли су 24. jула 1934. против бечког Рапида. 28 рефлектора на четири стуба по 25 метара висока, осветлили су ову уживанцију и вече за историју. Стари БСК је био озбиљан клуб и нико нема права да се поиграва његовим именом. 


Два. Енглески рецепт за квалитетну траву је једноставан – само је шишај и редовно заливај... и тако једно 400 година. У реду, већ чујем гунђање, травнати тепих Нашег Најлепшег није баш толико времешан, али је и традиција дуга 85 година вредна поштовања, риспекта, да преведем млађима. БСК је најбоље бусене траве довозио камионима и ''системом патосања'' постављао на игралиште. Око целог терена спроведен је водовод (!!) са бројним хидрантима, трава је заливана ујутру и увече. Да, то је био далеко најбољи фуТбалски терен у Краљевини Југославији, али и једини травнат јер се БАСК не рачуна, њихова природна трава у Кошутњаку је била нестална а касније је и клуб пресељен због изградње Топчидерске станице. Стварно морам још једном да поновим: Стари БСК је био озбиљан клуб и нико нема права... добро, то смо већ научили.

Три. Футбалска секција Централног дома Југословенске армије (ЦДЈА) основана је 4. октобра 1945. под именом Партизан. Ти људи нису (понављам: НИСУ) отели ни узурпирали БСК – ов стадион, нити су кога отерали или прогнали. Једноставно, БСК већ месецима није постојао, отишао је у историју и то без наследника, јер те јесени 1945. године, никоме није ни на крај памети било да преузме и настави традицију славне Плаве машине. Последњи трзај старог БСК – а десио се још 25. маја 1945. на страницама београдске Политике. Тога дана објављен је позив члановима и пријатељима клуба да дођу на конференцију у клупске просторије у Чика Љубину бр. 9 због ''прилагођавања рада'' новим законима и прописима. Иван Цветковић, писац фељтона ''100 година БСК'' није нам пренео да ли је тај састанак, заказан за 27. мај, икада одржан.

Бомбе, и то ''савезничке'' 1944. године нису промашиле Топчидерско брдо и стадион БСК – а. Терен је био упропашћен и разрован, трибине полусрушене. Током лета 1945. стадион је закрпљен и обновљен, добија име ''20. октобар'' и уступа се на коришћење ЦДЈА и нашим тек основаним спортским секцијама.

Спортисти Нашег Вољеног званично су били војна лица, смештена у згради Дома по двојица у собама и свако је имао по неко формално задужење. Познате су приче о Бобеку библиотекару, нашем голману Шоштарићу који навија сатове у згради или Чајковском који упорно одбија таква задужења (читај: замлаћивања) јер себе, врло озбиљно, сматра и проглашава најбољим фудбалером Партизана. Наши спортисти су били смештени и доста времена су проводили и у Фискултурној школи, доле код Шарене ћуприје на авалском друму.

А стадион? Он се у новинским извештајима већ увелико називао Стадион ЦДЈА и био нам је таличан, па и више од тога. Дупла круна и прва четири вечита дербија са позитивним билансом по нас, довољни су да стари БСК – ов – 20 – октобар – ЦДЈА златним словима упишемо на почетне странице наше клупске историје. Зато и овако опширна прича о том старом стадиону. А онда је наше спортско друштво почело да се шири и расте (није фраза, стварно је било тако) и старо здање из 1929. постало нам је тесно.

Марта месеца 1948. почео је да расте један од најлепших стадиона у Европи тога времена и највећи спортски објекат Петогодишњег плана. Мени је и данас и најлепши и највећи али морам мало да глумим финоћу. Физикалију су махом одрадили војници, радне бригаде и немачки ратни заробљеници. Додуше, ове потоње нећете пронаћи у званичним монографијама, не сећам се где сам ја то прочитао, али њихово учешће је врло вероватно. Главни пројектант нашег Храма био је архитекта Михајло – Мика Јанковић а његов помоћник Коста Поповић. Свој допринос другом дому сваког Партизановца и Гробара дали су и Ђорђе Нешић и Угљеша Богуновић, тада још увек студенти.

Е, сад је прави час да у причу уведем Ивана Губијана, славног Партизановог атлетичара, бацача кладива. Позитиван или негативан лик, одлучите сами. Губијан је, као управник старог стадиона, успео да убеди архитекте Јанковића и Поповића да сруше педесетак метара бетонске трибине уз терен и ту направе атлетску стазу. Остало су биле труле дрвене трибине и са њима је ишло лако.

''Својим највећим успехом сматрам што данас Партизанов стадион има атлетску стазу. А није била предвиђена. Хтели су да раде чисти фудбалски стадион без стазе'', изјавио је, много касније, Иван Губијан у разговору за Партизанов Весник. Па добробребогамупољубим, зашто су га уопште послушали, питам се ја гласно? Човек је освојио сребро на ОИ у Лондону 1948, био је Име па се ваљда нешто и питао, домишљам се ја. А нисам једини којег ''жуља'' та проклета стаза. Давно, још као клинац, читао сам у Партизановом Веснику писмо једног нашег навијача који је предлагао да се спусти ниво терена, трибине продуже на доле и тако елиминише атлетска стаза. Човек је звучао врло логично и озбиљно, а богами и ја кад сам то, сав узбуђен и запенушан, препричавао друговима у школи.

''Та утакмица је била догађај године. Улазница је била врло скупа. Навијачи су скидали са себе капуте, давали прасе, тачкице за текстил и намирнице, новац, много више од стварне цене. Људи се тих дана нису уобичајено ни поздрављали. Сви су питали: Имаш једну карту за недељу? Ми смо морали да се кријемо од пријатеља. Једноставно, нисмо отварали врата кад би неко звонио (...) била је то фудбалска еуфорија (...) отварао се стадион, и сви су желели да виде објекат који је ушао у знаменитости Београда. Свако ко је мало држао до себе и свог друштвеног угледа желео је да се појави на тој гала приредби. То је већ било и питање престижа, мада смо још живели скромно''. Ово Бобеково сећање записао је Миле Кос и објавио у чувеној књизи: ''Бобек – фудбал, мој живот''.

Ту премијеру на новом, али још недовршеном стадиону, одиграле су репрезентације Југославије и Француске, датум је 9. октобар 1949. године. Озбиљан меч, 60.000 људи на трибинама, квалификације за СП у Бразилу 1950, али резултат само 1 – 1. Повели смо голом Жељка Чајковског, рођеног брата нашег Чика, али су снажни Французи касније изједначили. На терену, у плавим мајицама, чак осам Партизанових фудбалера – Шоштарић, Чолић, Чајковски, Минда Јовановић, Јаковетић, Симоновски, Валок, Бобек – већина стартери, неки ушли касније током утакмице.

Најлепши стадион у овом делу Свемира потпуно је завршен 23. Децембра 1951. године. На скромној свечаности ''генерал – пуковник Пеко Дапчевић предао је стадион, у име Југословенске народне армије, на управу Спортском друштву Партизан'' – баш тако је у свом сутрашњем броју забележила београдска Политика, а нама, на српском и енглеском, пренела наша најтежа књига из 2005. године. Име ЈНА није одмах ушло у употребу. Наша прва клупска монографија из 1951. изричито га зове ''Стадион СДЈА Партизан'' и никако другачије. То може да потврди и кружок паћеника који себе називају колекционарима фудбалских улазница, а у који и сам спадам. На жалост за сада само у фолдеру на харду, али ипак имам бар три улазнице из 1951. и 1952. на којима у заглављу, као место одигравања утакмице, јасно стоји: ''Стадион Партизана''.

Шехадин Мифтари – Шеки није играо за нас али је важнији и вреднији од многих играча који су носили плаво – црвени, касније црно – бели дрес. Човек има звање – пази сад добро – висококвалификованог радника за изградњу и одржавање травнатих и шљакастих спортских терена и зелених површина. У Храм је стигао 1952. као испомоћ немачкој фирми Фојхт (опет Швабе али сада слободњаци), која је сређивала наше атлетске стазе за ЕП у атлетици.

Чиста трава се узгаја на војвођанским салашима, без лишћа и корова (то је рак траве!) и оплемењује вештачким ђубривом и семеном. Машина сече бусење на каишеве дуге 1 – 2 метра (5цм дебела земља) и камионима се довозе на ЈНА, све се то залива, уваља, лепо прими и имамо најбољи терен за игру. Ваљање траве је некада био део тренинга играча ФК Партизан. Ако је терен много изрован крампонима, излечимо га за само дан – два и боље је што је стадион отворен па има доста сунца и светла, открива нам тајну доктор Ш. Мифтари, један од наших моћника из сенке. Априла 1997. био је пред пензијом и ето повода за лепу причу у Партизановом Веснику: ''Стадион је онакав каква је трава а Партизанов терен је одувек имао најбољу траву у Југославији. Трава је жива, дише, расте, има душу и нема је боље бар сто километара у кругу''. Презрив трзај главом доле ка Аутокоманди се подразумева.

Нису само фудбалери и атлетичари Партизана редовно наступали у Храму, и наши боксери су млатили све живо у рингу на атлетској стази, тачно испод Југа. Главни је био наш славни капитен Павле Шовљански, вођа тима Европе на мечу против Америке, тамо педесет и неке. На старим црно белим фотографијама видео сам и одбојкашице Партизана у скоку на мрежи, постављеној тачно на средини терена стадиона. Монографија ЈСД Партизан из 1965. има најлепшу насловну страну али и врло педантног статистичара: закључно са 31. децембром 1964. на Стадиону ЈНА одржано је 55 бокс мечева, 211 атлетских, 96 кошаркашких, 107 одбојкашких, 17 рукометних, 15 рвачких и 63 тениска сусрета. Фудбал сам намерно оставио за крај: у истом периоду ФК Партизан је у својој кући дочекао укупно 288 противника, али су се код нас и други клубови ''домаћили'' без пардона, чак на 231 – ом мечу. Кирија? Храни куче да те уједе, не каже џабе наш народ.

После бројки следе асоцијације, баш као у Слагалици али овде без Милке Цанић и Данијеле Пантић. На шта вас асоцирају појмови: Узор – Метеор – Романија и Сав кућни намештај и то на телефон 24 – 355? Тако је, на наш први примитивни семафор и фотографију снимљену 6. децембра 1953. Није било места за имена Бобека, Зебеца, Херцега и Михајловића али јесте за резултат 1 – 7, ручно намештен. Јесте, на тој утакмици смо били ''гости'' у сопственој кући.

30. новембра 1957. изгубили смо од скопског Вардара (0 – 1) али је нови семафор на струју, марке Видеотон, први пут урадио свој посао. Али не, неће моћи тако једноставно – наш званични годишњак из прошле сезоне (онај са Салетом на насловној), каже да је Лампаш скинуо мрак 1. априла 1957. Добро је, ето нам и наше анархије у причи, сад мирно можемо даље. Лампашеву пензију сви добро памтимо, тог 3. децембра 2011. за срећу и против урока побеђен је крагујевачки Раднички 3 – 0. Млади пензионер је пажљиво расклопљен, видели смо и слике на званичном сајту, а његов електронски део пребачен у нашу трофејну салу. Нисам проверавао али немам разлога да сумњам.

Нови семафор? Могли би чешће голови са старих утакмица у полувремену, не бих се наљутио да на њему видим ''зауставно'' време и ред би био да се некако учачкају стрелци, макар ситнијим словима.

У нашим званичним монографијама, књигама и клупским гласилима о Храму је писано врло мало и спорадично а о Рефлекторима – никако. Њихово датирање био је прави изазов сујети и претрага је уродила плодом – у позадини наших у бело обучених момака, постројених пред јунски дерби 1955, јасно и оштро се види свима добро познати метални Носач. То је наша најстарија тимска слика са материјалним доказом постојања Рефлектора, коју сам успео да нађем, и за сада стојим иза тврдње да је светлост унета у Храм у сезони 1954/ 55. На мајицама, насловној страни фанзина, омоту музичког диска – Рефлектор је снажан мотив који гађа директно у срце. Штета што је релативно касно ушао у употребу као један од визуелних стимуланса гробарских емоција.

Има нас Гробара двеста милиона... јесте, то важи, али у Храму никад више од 60.000, кажу да је у прастара времена баш толико нас могло да стане на трибине. У ствари, можда и више јер је на неким утакмицама падала ограда и хиљаде људи је игру посматрало са атлетске стазе. Најпознатија цифра је 55.000 и покрива деценије голог бетона али и оних шугавих дрвених клупа из седамдесетих. Добро их памтим, увек полуразваљене и безвезне, после сваке кише натопљене и потпуно неупотребљиве. Ипак, лепо су гореле на ломачи 25. новембра 1973. у навијачким нередима после првенственог пораза од Бора (!?) 2 – 3. Не знам да ли смо лоше играли или је играо и судија, али сам на сликама видео поблесавеле Гробаре са смешним фризурама, цепање мрежа, народну милицију са шлемовима и баш те клупе у главној улози и вишеструкој намени. Мислим да је био и снимак на интернету али нисам успео да га поново пронађем.

Нисам нашао ни писани траг када је тачно постављен први сет пластичних столица, оних црно – белих, плитких и без наслона. На основу личног сећања, фотографија и усменог предања старијих Гробара, гласам за сезону 1979/ 80, ако грешим, не грешим много. Постављене су само на запад и исток и капацитет је смањен на званичних 49.750. Следеће пластифицирање урађено је 1998. на ужас, згражавање и увреду васколикој Гробарији. ''Беле се лако прљају а црне бледе на сунцу'', уследило је неко немушто саопштење из централне ложе, мада је касније неко из управе признао да су ставили најјефтинију варијанту и хвала му бар на томе. Нови капацитет гласио је 32.710 али, руку на срце, те нове боје столица нису баш пале са крушке, то сваки озбиљни Партизановац треба да разуме, чак су и слова ЈА била жута у нашем најстаријем грбу, оном пре прве Шотрине верзије са венцима. У јесен 2003. је због првог учешћа у ЛШ урађена нова ложа на истоку, па је и капацитет Храма мало окрњен, у новијим годишњацима се појављује цифра 29.625. Једна од наших највећих институција, Верни Југ, сада је сведен на 5863 седећа места. Нећу ништа да коментаришем.

Ако већ нисте, обавезно у Јутјуб претраживач укуцајте ''Партизан или Звезда 1983'', извинте ме што псујем, нећу више и ево већ мажем уста љутом паприком. Жесток полусатни документарац ТВ Београд и у њему многа драга и позната лица – чика Душко Радовић, Воја Панчевац, Кева, Кубура... фали само Ваљевац, никако не могу да се сетим које године сам га последњи пут видео.


Крај филма је суво злато: голи бетон Југа, песма, хармоника, групица лунатика и камера која прави пун круг око стадиона. А у кругу... све оне најлепше, ситне и потпуно бескорисне ствари које је у модерном времену Храм отресао са себе. Чему би, у овом суровом веку, служиле шарене заставе на врху трибина или они кркљави звучници што су висили у паровима? Светиљке у облику лука нећу ни да спомињем, нису поштено радиле ни кад је требало. Велика пругаста застава са најлепшим Грбом, красила је високи јарбол забоден у парче земље између Југа и запада, мислим да је то детаљ који ми је највише прирастао за срце. Није страшно што су неки практични људи склонили ове непрактичне украсе, страшно је што сам ја потпуно заборавио на њих.

У недељу 2. марта 1997. три свештеника Храма св. архангела Гаврила прешла су Хумску улицу и освештала Стадион Партизана. До тога дана Српска православна црква никад у својој историји није освештала већи објекат. На предлог протојереја Живојина Тодоровића ЈСД Партизан за Крсну славу узима Зачеће св. Јована Крститеља, као живо сећање и на прву одиграну утакмицу 6. октобра 1945. против Репрезентације Земуна. Војска, сиво – маслинасти дезен, плаво – црвени Грб и дресови, генерали главоње у управи, освештан Храм, Крсна слава... све те коцкице,и многе друге,сам лепо, пажљиво и без напора сложио у својој глави и немам ни најмањи проблем ни са једним делом традиције и историје Свог Клуба.

Прва реконструкција Стадиона урађена је 1975. године повезивањем темеља, а друга 1987. када је санирана носећа конструкција гледалишта. Нисам баш сигуран о чему се ту тачно ради али Гробари грађевинци ће боље разумети. Оба подухвата звуче скупо и озбиљно и нешто се не сећам да је тих година отварано питање ''власништва'' а и ''наследници'' су ћутали као пич... заливени.

Нећу овде да пишем о разним плановима, пројектима, хотелима, комплексима терена и економској исплативости објекта. Кога уопште занима када су мање/ више безазлене приче о обнови Храма прерасле у оне шљаштеће свемирске спејс шатл 3д макете нашег стадиона из будућности? Кога реално брига када је и како проширен, дограђен и сређен ''подтрибински'' простор испод севера и истока? Има ли некога међу нама Партизановцима, Гробарима, Гробаријом или Гробажом, коме срце заигра од среће када види туристичку или рент – а – кар агенцију под вољеним Именом?

Добро, нећу више и мени је мало мука и осећам као да пљујем сам по себи. Ево сувих бројки да мало оладим и променим тему: Трибине Храма имају 30 редова, највиша кота висока је 21 метар, најудаљеније тачке по линији југ – север су 236 м и запад – исток 150м. Терен нам је димензија 105 Х 68 м, мада тај податак варира од извора, тј. публикације па и сезоне, али не више од метар горе – доле.

Уопште ме не плаше ''наследници'' старог БСК – а који, виђу врага су седам бињишах, баш некако сада дижу главе и кењају по дворишту. Опасни су они безимени и потуљени играчи из сенке. Да, баш они који повремено (али редовно) наруче и дозирају медијску хајку око ''власништва'' над спортским објектом у Хумској 1. Цео тај циркус обично тандрче недељу – две и онда га Неко притиском на дугме угаси, до следеће прилике. Признајем да ми суштина ове игре стално измиче и да ћемо сви колективно моћи да обришемо дупе папиром са датумом 19. април 1990. у заглављу. Јесте, тога дана је Наш Клуб у земљишне књиге уписан као власник Храма и на њега су пренета ''сва права располагања, коришћења и управљања''. 

Заборавио сам која оно беше сезона (2005/ 06?) кад смо у Храм улазили за џ, са идејом да се лепо опростимо и поздравимо, јер нов стадион, модеран и по европским стандардима евоодмасаћесамоштоније? Било ми је смешно, али не баш много, јер ми се црв сумње уселио у мали мозак. Кљакаво је било јесенас против Напретка. У полувремену сам седео на свом месту, слушао песме са разгласа, чешкао се иза увета, посматрао фаце око себе и спазио парче бетона код моје леве ноге. Било је отпало од ивице, онако дугуљасто али невелико, таман за у шаку. Сагнем се да га узмем за успомену и одмах се тргнем назад, којмијебремој шта ја ту малеришем и баксузирам?! Али, без обзира на нове столице, црв не стаје, рије по малом мозгу и уопште не слути на добро. Следеће парче бетона дефинитивно стављам у џеп и носим кући.

Дејан Шуњка

------------------------------------------------------------------------------------------------

Tekst iz „Partizanovog Vesnika“ broj 652, od 1. 3. 1997. godine.

U deobni bilans bivše države naš stadion ne može da uđe jer je on postao Partizanov mnogo pre raspada SFRJ

SLOVENCI HOĆE PARČE NAŠEG STADIONA

Iako je besmislen, taj zahtev se sve češće čuje


Nakon nagoveštaja da Slovenci traže da u imovinu SFRJ – koju bi trebalo podeliti – uđe i nekadašnji Stadion JNA, ing. Aleksandar Stepanović, direktor ovog sportskog zdanja kaže:“ Nema nikakve sumnje: stadion je Partizanov i ne postoji razlog da uđe u bilo kakav deobni bilans.“ I dodaje: “Stadion je u vlasništvu kluba od 1. marta 1990., znači: mnogo pre nego što je došlo do raspada stare države. A pravni postupuk za preuzimanje stadiona Partizan je pokrenuo još 1987. Učinjeno je to, zapravo, na predlog Jugoslovenske Narodne Armije, dotadašnjeg vlasnika. Nekoliko decenija star stadion, za čije je održavanje godišnje trebalo najmanje milion nemačkih maraka, pričinjavao im je samo troškove. Oni su se naglo povećali prokopavanjem vračarskog tunela, koji prolazi tik ispod našeg pomoćnog terena i uz ram Juga. Oštećenja izazvana velikim vibracijama zahtevala su ogromna ulaganja u popravke. Tadašnji Sekretarijat za narodnu odbranu, ocenjujući da su troškovi održavanja preveliki, saglasio se da stadion bude ustupljen Partizanu jer je – od završetka izgradnje, 9. oktobra 1949. – bio njegov najveći korisnik. Bilo je savršeno logično da vlasnik stadiona postane Partizan, jer je fudbalski klub igrao sve utakmice na njemu i ulagao u održavanje. Da ilustrujem: vrednost tih ulaganja za popravke i preuređenja, samo poslednjih godina , višestruko su premašila vrednost stadiona. Da budem iskren, vest o tom slovenačkom zahtevu čuo sam od novinara, o njoj ne postoji zvaničan dokument. Nije nas ni uznemirila, ni zabrinula, ali jeste iznenadila svojom besmislenošću. Prvi put sam za nju čuo pre dve godine, kada je ovde igrao škotski Dandi Junajted. Tada sam na pitanje slovenačkog novinara: „Šta će Partizan da uradi povodom zahteva da stadion bude uvršten u imovinu koja bi se delila?“ odgovorio da je predlog toliko besmislen da ga je nepotrebno komentarisati. Ali sam iz samog pitanja shvatio da takav zahtev, iako besmislen, ipak postoji.

GRUBOR: STADION JE PARTIZANOV

Partizanu niko ne može da ospori stečeno pravo vlasništva – objašnjenje je pravnika Darka Grubora. – Posedujemo urednu dokumentaciju o punovažnom prenosu prava svojine: ugovor i upis u zemljišne knjige.

Imamo i sve dokaze o novcu utrošenom za održavanje, popravke, preuređenja, dogradnje, izgradnje... Nekadašnja JNA je, bezmalo, dve decenije pre nego što je stadion postao naše vlasništvo, prestala da ga održava. Njima stadion nije donosio nikakvu dobit, već samo „gubitke“. Sa pravnog stanovišta gledano, najbitnije je to što je stadion postao Partizanovo vlasništvo pre nego što je počeo raspad SFRJ.