Мислим да уз Велибора Васовића и Владимира Стојковића не постоји личност која има везе са Партизаном, а да са собом носи више контроверзи од тренера нашег кошаркашког клуба.
У гробарске животе озбиљније је упловио средином осамдесетих година предводећи са клупе генерацију која је од Хале спортова на Новом Београду направила кошаркашко светилиште, а Партизан дефинитивно сврстала међу оне које у Европи сигурно нико никад неће питати “Who the fuck are you?”
1988. је та екипа стигла до Ф4 тадашњег Купа шампиона, и тамо освојила треће мјесто. Обзиром да су у „ростеру“ били играчи као што су Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Мишко Марић, Горан Грбовић, Жељко Обрадовић, те млађахни Ђорђевић и Даниловић, многи су, чак и они у клубу, били склони да „случај Ган“ окарактеришу као резултатско разочарење.
Како год, Вујошевић је већ тада најавио огроман тренерски потенцијал који је брижљиво гајио, јер је то почео врло рано да ради. Није још напунио ни 30 година, а иза себе је већ имао титулу шампиона СФРЈ и Фајнал Фор. Велико је питање да ли би та генерација изгубљено у Гану наплатила у Истанбулу да је Вујошевић и тада био на њеном челу.
Али није. У сезони 1991-1992 Душко Вујошевић је водио КК Црвена звезда (тад јој још поред имена није стајало Београд). И то је историјска чињеница. У овом фанзину се већ нашао до зла бога рабљени наслов из, биће да је Журнала, тога времена у коме Дуле изјављује да навија за Звезду. И то је историјска чињеница. Неки су му то узели за зло, неки правдали и правдају професионализмом и пуком фразеологијом. Али, једно је сигурно-показао је да воли да провоцира, и често каже оно што многи не би, и што се многима не свиђа. Натјерао је „задрте“ да ревидирају или бар прилично екстензивно тумаче своје ставове у вези са мржњом према циганима. Приче и причице о парадајзу и лубеници, о 11 Хитлера и чувеном „никад и ни под којим условима“ субјективно су добиле нову димензију, а објективно су натјерале многе да се сличних тема ману и више не дотичу. Остало је упамћено да је на неком од дербија те сезоне „својим“ Гробарима показао средњи прст, и отишао у иностранство. Вјероватно није ни слутио да ће то исто, само још експлицитније, урадити и за десет година.
У иностранству није направио неки значајнији резултат, мада се, истини за вољу мало ко интересовао за његова достигнућа и прегалаштво. Рекло би се да ни тада није могао „без те воде и тог зрака“. Вратио се у Југославију, у Раднички са Црвеног Крста.
Након петокотобарских промјена, сви то добро знате, из нашег клуба се одјавио Ивица Дачић, а из самртног ропца Партизан су, са својих двадесет прстију (и четири џепа) воздигли Дивац и Даниловић. У почетку је тренер био Дарко Русо, и било је ту и тамо добрих партија и незаборавних утакмица.
А онда су амбиције и буџет порасли, и на клупу је поново дошао Он. Право из Будућности, гдје је као савјетник, уз „малу“ помоћ црногорске државне врхушке, учинио да подгоричани буду страх и трепет треће Југославије.
Дакле, сезона 2001-2002. На располагању има(мо) сјајан тим. Доведени су Вујанић и Станојевић, доведен је и Шћепановић. Петровић је већ био омиљен у народу, а епизодисти Нађфеји, Глинтић, Матерић и Чанак могли су да помогну. Колико ме сјећање служи, јунак наше приче није се тада жалио на буџет, (као што ће касније редовно бити случај) али јесте рецимо на рад Владана Тегелтије. Након што је поменути у својој емисији критиковао неке тактичке замисли Вујошевића, овом није било мрско да се телефонски укључи у програм и „нешто оштрије“ изрази своје неслагање са новинаром лично и ставовима које је он износио. Тешко да би овакав поступак могао да се окарактерише као пристојан, још мање као уобичајен, али за све постоји први пут.
А онда је дошла сезона 2002-2003 и нешто што се Вујошевићу десило други пут. Утакмица са Улкером, и још један евролигашки пораз у низу тешко је пао традиционално нестрпљивим Гробарима. Полу празним Пиониром одзвањало је „Дуле одлази!“ и „Свињо дебела“, ( био сам лично присутан и својим ушима чуо) а прозвани то очигледно није схватио као „право оних који су платили карту да вичу шта хоће“. Напротив, „испоштовао“ је навијаче тако што се окренуо у њиховом правцу и дохватио гениталија.
Међутим, мало ко се тога данас сјећа, јер је убрзо дошло вријеме славља. Бродоломе у Европи, брисали су домаћи трофеји, а по неки кикс у купу или Јадранској лиги, био је ништа наспрам редовног преслишавања једног клуба који више не постоји.
Годину за годином, понављала се иста слика: мјењали су се противници и околности, али су двије ствари постале константа- Партизан на првом мјесту и Душко Вујошевић на његовој клупи. Оно што је некада била Хала спортова, сада је постао Пионир. Скоро нико више није помињао светогрђа из 1991-1992, оно што би се скоро сваком другом узело као прекршај за метак у чело. И ником више није сметало показано међуножје десет година касније.
Вујошевић је међу навијачима (готово без изузетка) стекао статус иконе, врховног команданта и идеолошког гуруа. Идолопоклонство Гробара и популарност Вујошевића ширили су се међу пуком попут епидемије од које нико није ни намјеравао да се лијечи. И морали сте бити баш тврдокорни, тврдоглави и доследни да све то оспорите. Јер, предан рад и „прављење пите од...“ довели су до тога да клуб који толико волимо континуирано терорише све у земљи, и региону. А, и у Европи су нас многи запамтили. И нико није био заслужнији од Вујошевића за то. Иза себе је имао војску оданих. Оданих и њему и тиму који је водио. Војску спремну да његов лик и дјело брани увијек, свугдје и без обзира на околности. Спјеване су му пјесме, писане пароле и подизане шеталице, а његове конфернције за штампу биле гледаније од другог дневника. Цитирали су га и у небеса дизали и они који никад нису били на утакмици, и они који су били инвентар сваке хале. Ујединио је „индијанце“ и „оне у причи“, симпатизере и хулигане, партизане и четнике, вјернике и атеисте, иако су многи од њих, биће да је у Журналу, прочитали да је „по вероисповести Партизановац“. И није ни чудо. Био је способан да од играча неспособног да хода направи "превагу у рекету", а екипу коју је сам састављао искључиво по људским квалитетима укомпонује тако да ниједан појединац не буде изнад ње.
Након што се једини јавно супротставио медијском линчу којем је једна медијска кућа изложила навијаче Партизана, чинило се да су Гробари и Дуле постали готово близаначки везани. Постао је носилац признања „Драган Манце“, које, ако ништа, оно због имена које носи, (треба да) представља нешто најпрестижније и најсветије. Чинило се да је награда отишла у руке које ту награду највише заслужују.
А онда је дошао Париз. Врхунац алхемичарског подухвата Вујошевића и хемије на релацији трибине-терен, био је одлазак на Ф4. Југгробарија од Грделице преко Београда до Торонта најављивала је хунски поход на Француску. Старији су се сјећали Гана, а и млађи и старији ковали планове о путовању. Жиранти ПФК били су врло значајна група тих дана. Међутим ,као што то обично бива када се нечему надате и некога или нешто до имбецилности глорификујете и волите, уследио је шок.
Укратко, званична прича каже да су више улазница за Дан(е) Београда у Паризу добили којекакви, од итекаквих. И опет највише захваљујући Дулету.
Елем, у Париз многи од нас нису отишли. Знало се да је притисак државе и јавности био огроман, као и страх од инцидената. Али, нисмо знали да Дуле није смио или није хтио (и једно и друго је једнако без оправдања) да нам мигом, метафором, вицем, ако не директно, саопшти о чему се ради. Да нас испоштује. Није то урадио, након чега многи више никад неће крочити у Пионир или Арену. Кажу да их је одвикао Дуле.
Срби су народ познат по екстремности и у љубави и у мржњи, па се, нарочито тврдо језгро са Југа, у једном периоду потпуно окренуло против Вујошевића. Извађен је, набрзака, његов прљав веш, виђена је и парола „Срам вас било!“, али стара релација двије стране није виђена више никад. Постављало су се многа питања. Како је могуће да клуб славне традиције, који толико дуго доминира кошаркашким теренима и „производи“ много играча, није финансијски стабилан? Зар пуки економски интерес не нелаже спонзорима и власницима капитала да уложе у Партизан? Ко их у томе омета? Или су капиталисти толико дрски да би за своје паре понешто и да се питају?
Као неспорно интелигентан и мислећи човјек, Вујошевић је схватао да се одлазак сам намеће. Одлазак као неминивност јер је, како то обично бива, слава почела да блиједи, и то баш кад је била најсјајнија.
Отишао је у ЦСКА, за добре паре. Остао је таман толико колико је било потребно да се страсти у Београду смире, и да Срби, како традиција налаже, све лоше што им је приређено забораве. Није тамо, у Москви, Дуле урадио богзнашта, а и ехо који га је дозивао да се врати био је све јаснији и гласнији. Оставивши наследника и систем који трофеје није остављао другима, могао је да опет притисне дугме start/pause и настави, дочекан раширених руку од свих. Или не баш од свих?
Оставио је мртву црвену звезду и несрећног Мирка Павловића над њеним мртвачким сандуком. Призор прежаљен чак и од оних који би због звезде ишли и до марса (ако треба), али им је тих дана и Пионир био предалеко. Дочекао га је превејани и лукави Небојша Човић. Иако је од својих другара добио симпатичан надимак, „Ћоки“ је видио много даље од многих. Тешко је било за очекивати да ће човјек кога је породица убијеног Премијера оптужила за убиство, бирати средства у борби протв Дулета, али нарочито у борби против сопствених фрустрација и комплекса, који носе заједнички назив: Партизан.
Нисмо дуго чекали на почетак рата. Рата који још траје, а у коме се, као и у сваком рату не бирају средства и испливава оно најгоре у човјеку. Рата у коме је изгледа Вујошевић заборавио и која га „сила“ напада и коју светињу брани. Ушао је у рафалну паљбу са Човићем, коме као што поменух, рафали, сва је прилика, нису страни. Могуће је да не постоји други начин борбе са њима од овог који нам презентује Дуле, али тај начин је толико њихов, цигански, јадан и низак, па ме чуди да га се Вујошевић (који, и поред свих својих флека, ипак зна шта је суштина Партизана*) до сада није мануо.
Вујошевић је сасвим сигурно занемарио одговорност коју носи позиција, а још више његов ауторитет и популарност. Одговорност за све што изговори. Државши ватрене говоре упрене против нечега што се зове слично клубу у коме је некад радио, и причајући о одбрани стадиона ЈНА експлозивом, заборавио је много тога. Заборавио је да тиме што говори, шаље многе младе и не тако младе људе у рат. Али, не у рат саопштењима, већ у рат бакљама, ножевима, штанглама и пиштољима. Рат који се не завршава демантијем или заједничком конференцијом за штампу, већ фрактурама, подливима, ранама и иловачом. Рат чији крај он можда неће дочекати, јер ће отићи у иностранство или- црвену звезду београд телеком. Као некад.
Дозволите ми да на крају, будем личан.
Ако хоћу да до краја останем вјеран истини, рећи ћу вам следеће.
Да, опростио сам Душку Вујошевићу и оно што се опрашта (показано међуножје, неодлазак у Париз, подршку Драгану Ђурићу), и оно што се не опрашта (прелазак у клуб мрских иницијала), али једно му нисам опростио, и никад нећу.
Нећу му опростити што му сви навијачи Партизана нису једнаки. До те мјере да је једне промовисао у носиоце клупских функција, а другима забрањивао да буду поздрављени од играча. До те мјере да је једне називао „официјелним представницима“, а другима уз асистенцију МУП-а забрањивао улаз у халу. До те мјере да је маргинализовао и релативизовао смрт двадесетогодишњег навијача Партизана, нечијег сина. Он, који је и сам отац.
Од тада, Душко Вујошевић је за мене мртав, иако му желим добро здравље. Али, и када једног дана умре, нећу превише жалити, јер ће, како сам ономад рече- и тада „посао морати да се настави“.
Ја тако, а ви како хоћете.
Милун Шћекић.
*Партизан је бескомпромисна борба на терену и господско понашање ван терена. Партизан прича на терену, а не ван њега. Партизан није циганисање и спуштање у њихова говна, јер нас та говна могу умазати,а то би био пораз највећи од свих.
