Preljubnici (tekst iz drugog broja)

            Najveći je greh za svakog zagriženog (pa i onog manje zagriženog) navijača prelazak njegovog ljubimca u redove najvećeg i najomraženijeg rivala. Bio on gradski, lokalni ili na nivou države, svaki klub na svetu ima jednog takvog – najljućeg rivala. Seltik ima Rendžerse, Boka ima River, Real ima Barsu, a Partizan ima Crvenu zvezdu. Utakmice između ovih rivala pobuđuju najveće interesovanje i imaju posebnu draž, bez obzira na trenutnu formu i stanje na tabeli. Ove utakmice nabijene su emocijama i ono osećanje sa kojim se najčešće i najintenzivnije susrećemo u mečevima protiv svojih arhe-neprijatelja jeste upravo mržnja, čista i iskrena. Kao što se od igrača očekuje da upravo u ovim duelima pokažu najviše i najbolje što umeju i mogu i tako dokažu svoju lojalnost klubu, tako se i podrazumeva da nijednom igraču ne bi trebalo i ne bi smelo ni pod kojim okolnostima da se desi da karijeru nastavi upravo u redovima najvećeg protivnika (druga strana lojalnosti). To je aksiom koji na svim meridijanima važi i vredi i ne bi trebalo posebno ga pojašnjavati. Međutim, kako život piše najrazličitije romane, dešavale su se (i dešavaće se) i upravo takve vrste izdaja. Neko se na takav potez odlučivao zbog novca, neko iz osvete, neko iz hira, neko iz radoznalosti, neko radi napretka u karijeri.... U narednom delu ove teme pokušaću da prikažem retrospektivu prevarnih radnji, zabijanja noževa u ledja, izdaja, prebega i preljuba na relaciji ’mi – oni’. Ko je i u kolikoj meri zgrešio, ko je prodana duša a ko ne, kome se može (makar delimično) a kome ne oprostiti, čija se prevara može razumeti (opet makar delimično) a čija nikako... razlučite sami.   

  

FUDBAL 

     Fudbal je na ovim prostorima uvek bio najpopularniji sport, te je logično da je i istorija neprijateljstava izmedju crno i crveno belih upravo na travnatom tepihu najintenzivnija, pa je u skladu sa tim ovde i bivalo najmanje turbulencija, odnosno najmanje prelazaka sa jedne na drugu stranu topčiderskog brda.  Ipak, bilo ih je, kako manje tako i vise značajnih.

     Led su probijali Palfi, Đurđević i Jezerkić prelazeći tokom 50-ih iz PFC-a u komšiluk. U suprotnom smeru u tom periodu krenuo je Rudinski. Ubrzo potom prvi veliki šok izazvao je Branko Zebec, legenda Partizana koji oteran iz našeg kluba pristupa ciganskoj ‘mangupariji’. Ipak,  najkontroverzniji transfer iz tog pionirskog perioda rivaliteta bio je onaj Velibora Vasovića. Svedoci toga vremena pripovedaju kako je to uradio iz čiste obesti. Samo godinu kasnije vratio se u crno– belo jato i bio nosilac ekipe koja je dogurala najdalje u istoriji kluba ’66. godine. Ako se ovakav nedozvoljen igrački izlet može pripisati mladosti i nestašnom karakteru, onda se sigurno ne može opravdati onaj trenerski. Naime, Velibor je svoju crno – belu dirigentsku palicu iz 70-ih zamenio onom najružnijih boja i proveo dve sezone na klupi u rupi 80-ih godina. Takodje, ostalo je zabeleženo da je trener i jednih i drugih bio i Gojko Zec. Valja pomenuti da je i prva Zvezdina zvezda Rajko Mitić zabeležio nastup za Partizan u Moskvi  protiv CDKA (današnji CSKA) ’46. godine. Doduše, kao ispomoć u toj posleratnoj godini, ali nastup je nastup. Ovaj najraniji ciklus zatvorio je jedan od braće Čebinac – Zvezdan, kome je očito u imenu bilo zapisano u kom će se klubu naći posle Partizana.

   Nakon višedecenijskog statusa quo između nas i njih, ’86. godine javnost je uzburkao senzacionalan transfer Milka Đurovskog iz ulice Mateje Kežmana (tada još ulica nije nosila taj naziv) u Humsku 1. Gulanferski heroj i kandidat za petu njihovu zvezdu ustalasao je javnost kao nikada do tad. Teško je poverovati u verziju kako garagani nisu hteli produžiti ugovor sa Milkom. Verovatnije je da je sve to maslo prepredenog muljatora Zečević Žarka koji negde u to vreme počinje da vedri i oblači upravom našeg voljenog. Svejedno, Grobari su Milka prihvatili (i svaki derbi čađavce uz prigodnu pesmu na njegov prebeg podsećali), ganferi mu nikada nisu oprostili. Samo dve godine kasnije, Milkovim stopama krenuo je i Goran Milojević. Njih dvojica zajedno bili su deo ekipe koja je ’89. godine donela Partizanu Kup Maršala nakon 32. godine čekanja.

     Tokom devedestih i dvehiljaditih naboj među večitim rivalima dostigao je kulminaciju. Obostrana mržnja je narasla do neslućenih razmera i smatralo se da je nemoguće da do novog prelaska ikada dođe. Ipak, 2009. godine iz njihovih u naše redove prešao je Brazilac Kleo. Osim što je sa fudbalske strane to bio jedan od retkih pametnih poteza Đure i mornara, ovaj transfer nije izazvao neki veći potres iz razloga što je u pitanju stranac koji i nije mogao na valjan način (za kratak period koliko je bio prisutan) da doživi rivalitet između ova dva kluba. Partizanovci su ga listom prihvatili, a kako i ne bi  kada je izvanrednim izdanjima kupio sve poklonike crno– bele boje. Već sledeće godine, nakon plasmana u ligu šampiona i stvorenih uslova za ozbiljnu kupovinu na fudbalskom tržištu, naša uprava se odlučila za potpuno sumanut potez, angažman Vladimira Stojkovića. Iako ovo nije bio direktan transfer iz žgadije u svetinju, odjeknulo je kao bomba. Naime, Stojković je Zvezdino dete i bivši kapiten musavih. Osvedočeni ciganin, sa antologijskim televizijskim nastupom u kome veli da nema tih para za koje bi igrao za Partizan jer ‘ to je kada nešto mrziš ‘. To što je šnajder umislio da je ovim potezom uterao ciganima, ni ne shvatajući da je uterao svakom pravom Grobaru (ili ipak možda shvatajući ) ne opravdava ovakav gnusan čin. Činjenica da to njih veoma boli, ne treba da bude razlog zbog kojeg bi mi gazili po sebi samima. Ipak, neki su mu ‘ružnu prošlost’ oprostili i prihvatili ga kao ’Stojketa grobara’ (ironije li), dok verujem da je većina navijača Partizana prema njemu i dalje ravnodušna ili ga doživljava sa istom onom iskrenom mržnjom kao i kada je nastupao za svoju prvu ljubav.  U ovom periodu aktuelne su bile i priče o transferima Mrđe i Lazetića (još jednog bivšeg ciganskog kapitena i oličenja ciganštine), hvala Bogu te do njih nije došlo. Verujem da se samo Djurica pitao da bi i oni završili u Partizanu.

       Da se dotaknemo i onih koje bije glas da su u mladosti navijali za jedne (čak bili i aktivni na Jugu ili Severu) a da su usled raznih okolnosti svoju karijeru gradili u drugom ljutom rivalu, što mu takođe dođe neka vrsta  prevare (vanbračne). Tako se za Žigića zna da je bio Grobar, a da probu u Partizanu nije prošao. U tom kontekstu se pominju  i Marjan Marković, kao i Pavle Ninkov. Obrnuta situacija je sa Goranom Gavrančićem i Milošem Bosančićem. Čarsija priča da je i sadašnji igrač Partizana Vladimir Volkov navijač komšinice. Ovakvih glasina postoji još dosta, ali ipak su one u domenu rekla – kazala te ih treba uzeti sa određenom rezervom.

   

     Na samom kraju u posebnu kategoriju svrstao bih malog Čavu – Miloša Dimitrijevića , sina velikog Čave- Zorana Dimitrijevića legende i jednog od najomiljenijih igrača Partizana ikada. 2011. godine  mali Čava je potpisao za Zvezdu, zgrešio iako to nikako nije smeo da uradi. Ako ni zbog čega drugog ono zbog pijeteta prema svom pokojnom ocu. Zato će uvek i ostati mali…mali Čava, i mali čovek. 

KOŠARKA    

     U igri pod obručima situacija je znatno drugačija. Neverstava je bilo zaista mnogo. Tome doprinosi i činjenica da je animozitet, ipak u ovom sportu u prošlosti bio dosta manje izražen, delom i zbog toga što beogradski klubovi nisu bili ni blizu tako dominantni u odnosu na ostale kao u fudbalu. Tako se ’87. godine u finalnoj seriji play- off-a između Partizana i Zvezde u Pioniru pevalo sa obe strane ’Titula Beogradu’, uz radost što je višegodišnja dominacija Cibone  konačno prekinuta.  Iz ranijeg perioda najpoznatija imena koja su menjala dres su: Aleksandar Nikolić, često nazivan ocem  košarke na ovim prostorima koji je i igrao za oba i trenirao oba kluba. Stari naš poznanik Pešić Svetislav koji nam je poslednjih godina često dolazio do klupe sa odredjenom namerom, kao igrač nosio je neko vreme crno- beli dres. Tu je i Moka Slavnić, najpoznatiji Zvezdin igrač u istoriji koji je pred  kraj karijere zaigrao za Partizan i u njemu nastupao jednu sezonu. Slično je bilo i sa Draženom Dalipagićem legendom ’kk Partizan’ koji je jednu sezonu na kraju karijere odigrao u Crvenoj Zvezdi.

      Do stvaranja ozbiljnijeg rivalstva dolazi tek sa raspadom države zajedno sa drastičnim padom kvaliteta. Partizan u potpunosti preuzima primat te je samim tim prelazak sa ciganske strane Kalemegdana na našu predstavljao i napredak u karijeri određenog igrača. Sledstveno tome Partizan su pojačavali Dragoljub Vidačić, Aleksandar Gilić, Dejan Tomašević, Miloš Vujanić, Jovo Stanojević, Luka Bogdanović, Goran Ćakić, Čedomir Vitkovac, Lorens Roberts pa i Slavkan Vraneš… Sa druge strane u suprotnom smeru su odlazili nasi škartovi, igrači za koje jednostavno nije bilo mesta u našoj ekipi. Počevši od Zorana Sretenovića i Olivera Popovića preko Aleksandra Gajića, Mirka Kovača, Bojana Bakića, Save Lešića, Darka Balabana... Tu je i Raško Katić koji je igrao za jedne, pa za druge, da bi se opet vratio prvima (mada je Diva tehnički i formalno pravno nov klub).

     Čitava je i plejada trenera koji su vodili i jedne i druge. Tu su već pomenuti Aleksandar Nikolić i Moka Slavnić, zatim Vladislav Lučić, Bora Džaković, Ranko Žeravica. Nažalost, ovde pripada i Dule Vujošević, koji je u sezoni kada smo mi postali prvaci Evrope trenirao cigane.

      Ipak, dve izdaje naročito su digle prašinu. Jednu je načinio Vlade Divac. Možda i najpoznatiji srpski košarkaš u svetskim razmerama, nastupio je za vreme štrajka u NBA ligi za najomraženije, koji su eto ( i to je za nevericu ) baš tada nastupali u svojoj jedinoj evroligi. Za par stotina hiljada dolara, odigrao je dve utakmice za musavce i tako se posrao na sve one koje je odigrao za nas. Šta li mu je to trebalo u poznim igračkim godinama normalnom čoveku ni tada nije bilo, a ni danas nije jasno. Kasnije je postao predsednik ’kk Partizan’ i izjavljivao kako mu je taj ispad od ’samo dve utakmice’ bio najveća greška u životu. Njegovo pravilo o ’samo dve utakmice’ postalo je ponovo aktuelno dosta godina kasnije na relaciji Beograd – Milano pod parolom ‘zarad mira u kući’ , što i ne iznenadjuje jer se radi o sličnim strukturama ličnosti kojima ništa nije sveto, i koji bi sve sa svima u skladu sa sopstvenim interesima. Kad je mogla legenda, što ne bi mogli i oni... Drugu, još težu izdaju načinio je ’grobarčina’  Milan Gurović. Ta spodoba ne zaslužuje ni da bude komentarisana u bilo kom kontekstu. ’Creme de la creme’ u kategoriji ološa. Šljam nad šljamovima. Nadam se samo da će još dugo plakati i suze brisati…

    Zanimljive su i kuloarske priče kako je Sale Đorđević kao klinac bio proglašen netalentovanim u Zvezdi, kao i podatak da je Nemanja Bjelica iz istog razloga proglašen prekobrojnim u Partizanu zbog čega se kasnije javno kajao Duško Vujošević. Takodje, priča se kako je Marko Kešelj u mladosti bio veliki Grobar, a verovali ili ne Novica Veličković zvezdaš (u šta je zaista teško poverovati).

OSTALI SPORTOVI 

   I u drugim sportovima je dolazilo do mnogo ovih, ’samo ne kod njih’ prelazaka. Ovde treba imati u vidu i ekonomski, pored sportskog aspekta, i znati da su ovim sportistima i primanja znatno manja, vrlo često im je nakon raskida ugovora i egzistencija ugrožena te je stoga i lakše oprostiti ovu vrstu neverstva u potrazi za uhlebljenjem i pukim opstankom kako u profesionalnom tako i životnom smislu. 

 

    Najpoznatiji rukometaši koji su menjali klupske boje su: Predrag Perunčić, Aleksandar Knežević, Vladan Matić, Nenad Puljezević, Miki Radosavljević, a kasnije i Vladica Stojanović, Nenad Maksić, Milan Ćorović kao i mnogi drugi. Obe ekipe su trenirali Ljuba Obradović, Branislav Pokrajac...

    

   Vaterpolo je sport gde je nenormalna razlika u kvalitetu i broju trofeja između nas i njih u odnosu na druge sportove. Partizan je institucija i najtrofejniji klub na svetu, ciganija je kepec koji nastoji da postane ravnopravan takmac veštačkim pumpanjem iz političkih centara moći. Sa tim ciljem, ganfere koji zapravo i nisu više Crvena Zvezda (ali to je već posebna priča) , pojačalo je ove sezone nekoliko bivših naših igrača. Prvo Avramović (još ranije), pa Prlainović, Šefik, Rađen, Pjetlović. Jugoslav Vasović je u više navrata nastupao i za jedne i za druge (ima nešto u tom prezimenu Vasović). Istini za volju ostalo je zabeleženo da je vaterpolo ikona i možda ponajbolji igrač sveta svih vremena Vladimir Vujasinović, koji je doneo poslednju titulu prvaka Evrope Partizanu i koji je danas trener u istom, na početku svoje karijere igrao u Zvezdi. Takođe, Igor Milanović još jedna igračka legenda Partizana je napravio sličnu svinjariju kao i Divac, kao veteran odigrao je jednu sezonu za one za koje nije smeo.

    I na kraju, jedan sport koji je u osnovi pojedinačan, ali gde takođe postoji ekipno takmičenje. U pitanju je tenis i prvi igrač sveta Novak Đoković koji se deklariše kao navijač crveno– belih a koji za iste nikada nije igrao, već upravo za Partizan. Sa druge strane tu je malo manje uspešni Viktor Troicki, koji je bio član Crvene Zvezde a vatreni je navijač i prilično je redovan na utakmicama svih sekcija Partizana.  

Mirko Petković Čelzi (1978 - 2008)

Treći broj fanzina u najvećoj meri je posvećen sećanjima na pokojnog Mirka Čelzija. Prenosimo vam jedan od šest tekstova koje su napisali Mirkovi drugovi.

Danima već pokušavam da napišem nešto o Mirku i baš mi ne ide. Inače sam protiv pisanja o ljudima koji više nisu sa nama. Ako sam imao nešto lepo da im kažem, da im pomognem u nevolji ili ih razveselim nekom šalom, onda sam to uglavnom već uradio. A ako nisam, malo je kasno, jebiga.
I zaista, šta napisati o mrtvom prijatelju? Da je bio pametan, dobar, poštovan, Grobarčina sa velikim G, sportista, avanturista, fakultet, posao, devojka, omiljen u društvu... Ne, ja o tome neću pisati. Ne zato što Mirko sve to nije bio, naprotiv, bio je i mnogo više, već zato što ću isticanjem svih pozitivnih osobina samo još više žaliti zbog toga što je jedan takav mlad i perspektivan život potpuno nepotrebno i prerano ugašen. Imao je Mirko i neke loše osobine, jedna od njih ga je i načinila objektom ovog teksta i jednog grafita na Banovom brdu.
Zato ću u ovom tekstu samo da vam, često bez ikakvog reda i kompozicije, navedem neke anegdote iz našeg druženja. Samo ću da na papir stavim šta je meni u glavi kada neko pomene Mirka. I to bez ikakve namere da time pokažem kako sam ga ja najbolje poznavao i kako sam mu baš ja bio najbolji drug, jer to nikako ne bi odgovaralo istini. Zato ću ovaj tekst da napišem iz glave, što se kaže iz prve ruke. Ukoliko se nekom od vas koji ovo čitate učini da su se te stvari desile drugačije - jebiga, žalim slučaj. Trebalo je da vi provedete 10-15 godina na tribini i van nje sa Mirkom pa da vi  napišete bolje.

1994.
Ni sam ne mogu da se setim kada sam prvi put sreo Mirka, pa neću ni vas da lažem, ali je to svakako moralo biti negde krajem 1994. godine i na utakmici Partizana. Nas je Grobara na jugu, naročito na malim utakmicama, tada često bilo samo par stotina i manje-više smo se svi površno poznavali. A, osim toga, Mirka je i tako bilo veoma teško ne primetiti. Osim po tome što je bio stalni gost svih tribina stadiona i poljana na kojima je igrao Partizan, Mirko se isticao i pomalo teatralnim ponašanjem i ekscentričnim izgledom (često je, recimo, kosu farbao u plavo). Imao je vrlo specifičan smisao za humor (Bru Sli fazon/ne mešati sa Brus Lijem, Rokeri s Moravu...). A najviše je bio poznat po plavom Čelsijevom šalu koji je prvi nosio na jugu, bar medju nama mladjima. U to vreme Grobari se još nisu ložili na Lacio, AC Milan i PAOK nego su bili popularni Englezi a medju njima, iz nekog razloga, najviše Čelsi. A on je imao neku tetku u Londonu pa je tako uspeo da se dokopa tog odevnog predmeta čija se vrednost izražavala u zlatu. Odskakao je i isticao se u masi pa je vrlo brzo dobio nadimak Mirko Čelzi (da, da sa Z!). Par godina kasnije smo i mi drugi uspeli da nabavimo svoje dresove i šalove Čelsija, ali to već više nije bilo isto jer su se simpatije, naročito posle 1998. godine, okrenule Njukaslu i drugim ostrvskim nižerazrednim crno-belim klubovima.

TLN
Meni se, priznajem, ta ekipa sa Banovog brda u početku uopšte nije svidjala. Nekako mi se činilo da furaju taj neki elitistički fazon koji sam oduvek mrzeo. Kao, oni su gistro posebni, uvek nešto sa strane, pevaju svoje pesme, uvek kontra svemu. Medjutim, sa ovim iskustvom, sve mi se više čini da mi se najviše nisu svidjali zbog toga što mesecima nisam uspeo da postanem deo tog kruga. A nije da se nisam trudio. Uvek kada sam pokušao da se ubacim u neki razgovor izmedju likova iz njihove ekipe završilo se tako što sam bio iskuliran kao da ne postojim. Sve do jednog dana kada sam u Mirkovoj blizini, u razgovoru sa jednim drugarom sa Banjice, iskoristio neku manje poznatu repliku iz Top liste Nadrealista. I danas pamtim sjaj u Mirkovim očima kada je čuo da se još neko zamlaćuje tom vrstom humora i da u meni ima adekvatnog sagovornika na tu temu. Iz utakmice u utakmicu sve češće smo stajali zajedno na tribini, počeli smo da pričamo i o drugim stvarima i shvatili da, osim što smo generacijski bliski, imamo i mnogo drugih zajedničkih interesovanja. A Partizan je, svakako, bio jedno od najvećih. 

Partizan
Danas je to teško objasniti mladjim navijačima ali u to vreme Partizan je zaista bio centar naših navijačkih interesovanja, dok su tuče, koreografije, grafiti i slično bili samo pojavni oblici te ljubavi. Bilo je bitno da ideš na svaku utakmicu i, ako je moguće, na svako gostovanje. Da znaš igrače svog kluba, da pevaš celu utakmicu i da aplaudiraš čak i ako izgubimo. Iako su tada bili u velikoj ekspanziji, iako su ih svi hvalili, sećam se da smo se mi uvek odnosili prema Radovcima sa nekom dozom prezira, jer smo ih uvek kapirali kao navijače koje klub zapravo ne zanima. Oni su tu bili samo jedna jako dobro organizovana banda dok ih je bolela patka da li će Rad da pobedi ili izgubi. A nama je celokupno životno raspoloženje zavisilo da li ćemo da dobijemo u Podgorici, recimo.
Ako sam na nešto ponosan u svom navijačkom životu to je onda što se moje gledište po tom pitanju stoprocentno poklapalo sa Mirkovim, a on je zaista bio veliki Grobar. Voleo je Partizan nekako bezuslovno. Nije ga voleo čak i kada smo gubili, već upravo najviše onda kada smo gubili. Kao i svi mladi ljudi, i mi smo bili skloni preterivanju i ekstremizmu pa smo vremenom počeli da nekako priželjkujemo da tih poraza bude više i da budu strašniji, samo da bi imali prilike da pokažemo koliko mnogo volimo Partizan. To je, iz ove perspektive, glupo i naivno, jer valjda je bolje da ti klub pobedjuje nego da gubi, ali tako je bilo. Posle utakmice sa Nacionalom iz Bukurešta, kada smo po ko zna koji put sramno ispali iz Evrope, bio sam strašno besan i razočaran, ali sam ipak odlučio da odem na prvu sledeću utakmicu i do budem prvi na jugu, kako bi dokazao svoju lojalnost. Ne sećam se više ni protiv koga smo igrali ali znam da sam poranio da zaista budem prvi na jugu, čim se kapije otvore. Kada sam ušao na tribinu bilo je već pet-šest navijača koji su ušli pre mene. Mirko je bio jedan od njih...

Južni front
Kao takav, prirodno je da je Mirko bio protiv komercijalizacije grobarskog pokreta koja je tada već uzimala maha preko formiranja Agencije Grobari. Ta ekipa sa Banovog brda (tačnije Grobari okupljeni oko D.V. i fanzina "Daj gol") čiji sam ja do tada već postao pridruženi član, bila je epicentar nekog spontanog protesta protiv agenata, kako smo ih posprdno nazivali. U to vreme još niko nije razmišljao o nekom odvajanju ali postojala je snažna želja da se istakne da mi nismo deo toga, već da smo pravi. Prvi akt koji je pokazao da medju Grobarima postoji bar još jedna frakcija dogodio se na utakmici protiv Borca iz Čačka, valjda tamo negde 1997. godine. Nas par izdvojilo se iz kopa na jugu sa druge strane semafora (tek na sledećoj utakmici ćemo se prebaciti na zapad) i pred kraj utakmice zapalilo par baklji, potpuno bez povoda. Verujem da je prvu baklju zapalio upravo Mirko. U današnjim uslovima to bi bila naivna akcija sa vrlo ograničenim dometom, ali u to vreme za tako nešto je bila potrebna velika hrabrost koju je on pokazao. Na sledećoj utakmici, koja je iz nekog razloga opet bila protiv Borca i na JNA, Ivica Kralj je oborio rekord u broju minuta koji je ostao nesavladan na golu a mi smo opet palili baklje, sada na zapadu. Postalo je jasno da nisu svi Grobari tapkaroši i žicaroši, a ta ekipa je postala jezgro nečega što će kasnije postati Južni front. Sećam se da se Mirko godinama zajebavao na račun kasnijih pokušaja da se falsifikuje istorija i da se osnivanje JF-a datira u 1999. godinu. Govorio je, ne bez gorčine u glasu, da je on bio u JF bar dve godine pre nego je JF osnovan.

Pank
Osim lošeg bosanskog humora i Partizana, sa Mirkom me je povezivala i sklonost ka pank muzici. Toj se muzici danas pridaje neka vrsta kultnog statusa medju Grobarima i svako ko je hteo da bude neko počeo je da sluša pank bendove. Ipak, u to vreme su Jugoslavijom harali turbo folk i dens muzika, pa su ljudi koji slušaju pank zaista bili retkost. Da budem iskren, osim te ekipe sa Brda i par momaka iz Novog Sada, ne sećam se da se neko ozbiljno bavio pankom. Nas dvojica smo imali neke skromne kolekcije, uglavnom piratske kasete nabavljene ispred SKC-a i retke ali zaista retke ploče izdate u Jugotonu. Nešto kasnije smo počeli da pozajmljujemo ploče od jednog starijeg Grobara sa Brda koji je imao sve ono što je nama trebalo od muzike i da to presnimavamo na kasete. Ono što je najviše nedostajalo su bili koncerti, jer smo zbog medjunarodne izloacije i sankcija bili osudjeni na smarače poput Šahta i ostalih domaćih bendova. A onda, kao grom iz vedra neba, kroz Beograd je prostrujala vest da će koncert održati niko drugi nego veterani iz Birmengema - GBH! Koncert je bio zakazan za 9. maj 1998. godine a mi smo kompletno slobodno vreme provodili preslušavajući stare snimke tog benda i pripremajući se za koncert. Nije postojala ni teoretska mogućnost da na taj koncert ne odemo. I onda, svega par dana pre zakazane svirke, Mirko na malom fudbalu slomi nogu! I to ne nešto malo, ligamenti ili uganuće, nego skroz. Gips do iznad kolena, preporučeno mirovanje, štake, puna vožnja! Na dan koncerta zove me Mirko i, sa zadovoljstvom nekog ko je upravo dobio sedmicu na lotou, kaže: "Ej, rešio sam kako ću da odem na koncert. Ti ćeš da dodješ kolima po mene i da me odvezeš i posle koncerta vratiš kući. Samo još da smislim kako ću ovako da uletim u šutku kada počne City baby...". Kako sam mogao da odbijem? Mislim da još negde kući imam fotku na kojoj smo nas dvojica, Kolin i bubnjar benda koji su pristali da se slikaju sa nama pre koncerta jer nisu mogli da veruju da je ovaj došao na njihovu svirku sa slomljenom nogom.

Cigani
Iako svi mi volimo da kenjamo kako nas cigani ne zanimaju i kako ne bi ni primetili da prestanu da postoje, ipak svaki pravi Grobar ne može a da ne oseća iskrenu mržnju i gadjenje prema njima zbog svega što oni predstavljaju i zbog svog zla kojim kontaminiraju ovu planetu još od marta 1945. godine. E baš tu emociju sam vrlo često mogao da primetim kod Mirka, kad god bi se pokrenula priča o njima. Kad god bi nas pokrali na derbiju, kada bi im sudija izmislio penal na 18 metara ili kada bi, po ko zna koji put, cigani pomenuli Tudjmana i Bari, tačno sam znao šta kako se oseća. I ja sam imao tu istu nelagodu u stomaku pri svakoj pomisli na cigane, koju sam uspeo da repliciram samo još jednom prilikom, kada sam popio neko pokvareno čokoladno mleko. Mirko ih je, u isto vreme, mrzeo i voleo i te dve emocije nijednog trenutka nisu bile u kontradikciji. Voleo ih je jer su mu pružali nepresušan izvor budalaština kojima je mogao da se smeje i zahvaljujući kojima je mogao da uvidi koliko smo bolji od njih a mrzeo ih je zato što... Ovo drugo čak i ne osećam potrebu da objasnim.
Jednom prilikom smo igrali protiv cigana u septičkoj jami i nas dvojica smo bili na jugu. Bio je to onaj derbi odigran četiri dana pre NATO agresije 1999. godine i stadion su svako malo preletali helikopteri VJ koji su se dislocirali sa aerodroma u iščekivanju napada. Utakmica je završena 2-2 i još smo možda mogli i da
pobedimo, ali je na poluvremenu bilo 2-0 i nas dvojica smo, onako skenjani, ćutali i pitali se u sebi ko nas je i kada zajebao da navijamo za Partizan. U jednom trenutku čmarakanu je, veoma nisko, nadleteo jedan Mi-8, sa juga ka severu. Mirko je ovlaš pogledao ka nebu i poluglasno rekao: "Šta bi dao da se ovaj helikopter sruši na sever i da ih sve pobije". A par sekundi kasnije je dodao: "Mada, bilo bi mi žao helikoptera".

Gostovanja
Kao i danas i u to vreme je važilo pravilo da nisi pravi navijač ako ne ideš na gostovanja, pa smo se i mi trudili da gledamo Partizan i van Beograda. Mirko je počeo da ide na gostovanja bar sezonu-dve pre mene i nije da nisam bio zavidan. Sećam se kako mi je pljuvačka curila niz bradu kada mi je pričao da je jednom, bukvalno bez dinara, otišao na TV ligu šampiona u Prištinu. Proveli su tamo čitav vikend, gledali kako bijemo cigane 2-0 i osvajamo trofej i jurili se sa nekom bandom šiptara po celom gradu, jedva su živu glavu izvukli. Naravno da sam morao i ja da se u to uključim...
Jedne godine smo igrali protiv Radničkog u Nišu, bio je neki februar i hladno vreme i mislim da je utakmica završena 0-0. Bili smo bez kinte i morali smo da idemo vozom, jer samo u vozu možeš da se švercuješ ili probaš da podmitiš ridžu, u busu je malo teže. Posle tekme smo otišli do stanice i saznali da do sledećeg voza ima 3 sata, pa sam ja otišao ponovo do grada jer imam tamo rodbinu, pa da se vidim sa njima i nešto pojedem. Vratio sam se u minut do polaska voza pa sam krenuo po kupeima da tražim društvo. Medjutim, niko nema pojma gde je Mirko i još jedan drugar. U tom trenutku voz kreće a ja vidim kroz prozor Mirka i tog lika u vozu na paralelnom koloseku kako gledaju zbunjeno šta mi svi radimo u “pogrešnom vozu”. Kada su sekund kasnije shvatili da je njihov voz zapravo pogrešan, oni munjevito istrče i krenu da trče paralelno sa našim vozom u pokretu, kako bi nekako uspeli da se ubace. Ja povlačim ručnu kočnicu i voz krene da se polako zaustavlja. Kondukter nam jebe majku i do majke a mi se pravimo vrane. Kao, nismo mi. Njih dvojica ulaze i smeštaju se, voz kreće i ceo slučaj polako pada u zaborav. A onda u naš kupe ulazi jedan klinac iz Obrenovca i, potpuno nesvestan gde je došao, počne da nas baroniše da je on povukao kočnicu kada je video dvojicu naših kako pokušavaju da se ubace u voz. Mirko, umesto da ga otera u pm, kreće sa njim da priča i da ga loži, tražeći od njega da mu potanko i do poslednjeg detalja opiše svoj poduhvat. Mali se loži, laže kao besni pas, posle nekog vremena u priču uvlači još neke likove, pandure, konduktere, prikrivene cigane koji su u vozu jer putuju za Beograd gde zvezda igra rukomet protiv nekog... Trajalo je to dobrih 20 minuta, pre nego je neko pukao od smeha i rekao klincu da prestane da kenja. Ovaj mali krene da izlazi iz kupea kao popišan a Mirko kreće za njim i dalje ga ložeći da mu on ipak veruje i da želi da čuje šta je dalje bilo.

Incidenti
Mirko nije bio stoprocentni huligan ali definitivno je učestvovao u par solidnih tuča sa ciganima. Malo se zna da je pred onaj derbi 1998. godine, kada im je Kežman dao gol u 90. minutu za 2-1 na JNA, on predložio pre utakmice da naša kolona od Autokomande krene ka čmarakani i da se napadnu cigani. U tom haosu smo se svi rasuli a kada smo se ponovo sreli u drugom poluvremenu Mirko mi reče da nije stigao nijednog ciganina ali da je uspeo da jedan kamen zavrljači u prozor upravne zgrade, pre nego su pobegli ka jugu. Sutradan kupim novine, kao što sam uvek radio kada dobijemo, i imam šta da vidim. Naslov: “Huligani ubacili kamen u kancelariju Dragana Džajića”. 
U svim tim akcijama, bilo je slučajeva i da su ga privodili u 29. novembra. Danas bi se te situacije definitivno završile zatvorom ali tada se uglavnom sve svodilo na novčane kazne. Iako je kazna od, recimo 100 DM, u to vreme bila veoma visoka, ipak je bilo bolje nego da te šalju u Padinjak. Posle jednog derbija, kod Veterinarskog fakulteta izbila je tuča sa ciganima i Mirko je priveden. Kada su ih izveli na sud izvukao se samo zahvaljujući nekom glupom žandaru koji je mrtav hladan posvedočio da ga je video kako se bije sa ciganima i kako, u isto vreme, skida trolu u Kralja Milana kako bi zaustavio trolejbus i time omogućio ostalim Grobarima da upadnu unutra i napadnu cigane. Kako je sudija dobro primetila da ni pandur ni Mirko nisu mogli da budu na dva različita mesta u isto vreme, Mirko je oslobodjen. Ali mu je ova žena, pogledavši dosije, rekla: “Dečko, sada te puštam, iako znam da si kriv. Ako te vidim sledeći put, makar i kao svedoka, ideš u zatvor, bez priče”.

Kraj
Kažu da dobar automobil ima milion mana a loš samo jednu. Pa, opet, ta jedna presudi. Tako je i Mirko imao milion dobrih osobina ali i jednu lošu, koja je na kraju i presudila. Jednostavno, nije želeo da posluša savet. Čak i onda kada je znao da se radi o iskrenom i prijateljskom savetu, koji nije kenjaža već iskrena briga. Mislim da se tu radi o nepoštovanju autoriteta, terao je po svom pa makar i na svoju štetu. Imao je i tu dozu avanturizma, sklonosti ka rizikovanju i anarhiji. Voleo je kladionice i jednom je sedam puta zaredom pogodio singl na Liverpul na neke velike pare (kao sad 50-100 evra po tiketu, recimo). Posle im je sve te pare vratio jureći cele sezone nerešen rezultat pokojnog Vimbldona, ali nema veze. To samo pokazuje da je bio hazarder. 
Kada je i do mene došao glas da je Mirko stekao jednu veoma lošu naviku, prvo nisam hteo da verujem. Zar je moguće da čovek koji je toliko pametan može sebi da dozvoli tako nešto. Ali, izgleda da to nije bila stvar pameti nego baš te neke želje da sebi ili drugima dokaže da je baš on, za razliku od ostalih, jači od tog sranja. I da će baš on to uspeti da pobedi. Probao sam, oprezno, da mu skrenem pažnju da se ne zajebava, ali sam i sam znao da moj savet neće prihvatiti. Zaista, sve se završavalo na pričama tipa: “Ne brini, nisam ja debil” ili “Držim to pod kontrolom” . Kada se jedan odgovor završio sa “Gledaj svoja posla i nemoj da mi kenjaš”, odustao sam i ostalo mi je samo da se nadam da će ga Bog spasiti, kad već ne vodi računa o sebi. Dugo se nismo videli posle toga, vreme je prolazilo a ja bi samo čuo poneki glas da se hrabro trudi da se otrgne iz tog groznog zagrljaja, ali sa promenljivim uspehom. Poslednji put smo se videli na istoku, ne nekoj bezveznoj utakmici protiv Hajduka iz Kule ili tako nešto. Rekao mi je da odavno nije bio na Partizanu i da je čak morao da kupi Sportski žurnal da bi znao kada i sa kim igramo. Sama činjenica da je on kupio S.žurnal bila je dovoljno rečita, sama po sebi. Pričali smo nešto nepovezano, bez veze, kao sa čovekom sa kojim se sretneš u vozu. Rastali smo se na poluvremenu, otišao je da se nadje sa nekim, i više ga nikada nisam video.
Vest o njegovom odlasku zatekla me je u krevetu, oko 7.15, pozvao me je jedan dobar zajednički drugar. Odmah sam znao da nešto nije u redu, jer tako rano ne stižu dobre vesti. U prvi mah uopšte nisam osećao tugu, već isključivo bes i ljutnju što je sebi dozvolio tako nešto. Sve sam se nadao da će se dogoditi neki veleobrt i da će se pokazati da je sve to jedna velika greška. Da su u njegovoj kući, zapravo, pronašli nekog drugog a ne njega. Kada su ga iz kapele na Orlovači predali grobarima (sa malim ''g''), učinilo mi se da je to rasplet pun ironije. Na rastanku sam mu ostavio crno-beli bar šal, da mu se nadje. Mada, to je možda bilo i nepotrebno. Jer, gde god da je naš Mirko, nema nikakve šanse da bilo ko pomisli da on navija za neki drugi klub. Nikada nije bilo niti će biti dileme oko toga da je takav lik mogao da navija jedino i isključivo za Partizan.

M.P.

Saveti lekara (tekst iz drugog broja)

“Već duže vreme imam problem sa zatvorom. Često mi se dešava da ne mogu da idem u wc po 2-3 dana. Pijem čajeve protiv toga ali nema pomoći. Tražim savet, ne bih još da idem kod lekara, skeptičan sam oko toga malo. Jovan, 25 godina, Zrenjanin”

Jovane, prvo moramo da vas upoznamo sa par činjenica. Mit je da treba prazniti creva svaki dan. Šta je „normalno“ varira od osobe do osobe. Neki ljudi obavljaju veliku nuždu tri puta dnevno, dok drugi to čine tri puta nedeljno. Nije veliki problem i ako nekoliko dana ne praznite creva. Imati zatvor znači imati manje od tri stolice nedeljno. Ozbiljnim zatvorom se smatra manje od jedne stolice nedeljno. Šta uzrokuje zatvor? Očiti uzrok su prehrana s malo vlakana, neprestano zadržavanje stolice jer imate važnijeg posla, stres ili nedostatak fizičke aktivnosti. Najbolji načini za prevenciju zatvora: uzimajte hranu bogatu vlaknima i izbegavajte suviše rafinisanu, preprženu i masnu hranu. Unosite dosta voća, povrća i jela od integralnih žitarica. Pijte dosta tečnosti. Fizička aktivnost je jako poželjna. Uzimanje laksativa jedna je od opcija. Na našem tržistu se u poslednjih 10ak godina pojavilo dosta proizvoda, kako uvozne tako i domaće proizvodnje. Navešćemo Vam samo par veoma jakih, prirodnih, na bazi gluposti. Svi se konzumiraju nevericom:

LOKALPARTIOTEX-
sastav: kompleks niže vrednosti, seljaštvo, malograđanstvo, nejebica, “bolje prvi u selu, nego poslednji u gradu”, nedostatak karaktera, neiskrenost, preljuba
nutritivne vrednosti: nema ih.
način upotrebe: klub se ne voli, za njega se samo navija. Svu svoju pažnju i mržnju uperiti ka Beogradu i titovim blizancima. Postoji samo jedan lokalpatriotski predstavnik u gradu i samo za njega sme da se navija i tu ne važi pravilo da se navija za onaj klub čiji je stadion najbliži. Biti firmaš iz Rume, crveni đavo iz Čačka, unionista iz Prijepolja, invalid iz Sombora ili taurunum sa Voždovca... je svakako izuzetak od pravila.
neželjena dejstva: postoji šansa da prilikom promene kluba idete na utakmice sa nekim ko vas je tukao, da morate da prepravljate tetovaže, da izdvojite dosta novčanih stredstava da se obučete u nove boje. Morate iznova učiti igrače i pesme, a sebe i druge ubediti u to kako ste iskreni i kako to zaista volite. Najteže je ipak pogledati se u ogledalo..
rok upotrebe: sezonu dve, dok ne pusti gas ili se ne nađe neka ribica.

FORUMBIOTIC-
sastav: gomila idiota u ranom pubertetu ili krizi srednjih godina. Stadion vidjaju mestimično nikada do umereno preko tv-a.
način upotrebe: registrovati se na što više navijačkih foruma, biti non stop online (čak i kad tvoj tim igra), biti U PRIČI i znati uvek nešto više od ostalih forumaša. Komentarisati sve što se napiše (negativno naravno). Koristiti isključivo samo jedan argument a to je da su svi koji se ne slažu sa tobom iskompleksirani. Kako je stadion neželjena lokacija (o akcijama da ne pričamo) tako ni samo pisanje o sopstvenoj grupi nema nikakvog smisla. Ono što na forumu nije napisano, tražiti da vam se objasni na pm (pičku materinu) a kada je nešto smešno obavezno reći da ste oplakali.
neželjena dejstva: često konzumiranje forumbiotica dovodi do fizičke i psihičke zavisnosti. Pored toga, primetni su i neretki oblici šizofrenije i poremećaja disocijacije indetiteta, te neke osobe imaju po više nikova i nesvesno komuniciraju same sa sobom, citiraju sami sebe i podržavaju sami svoje ideje. Ovi teški slučajevi se najčešće javljaju pri mešanju forumbiotica sa policijalisom.
rok upotrebe: neograničen.

SAMISEBISVRHANDOL-
sastav: skupljaju se na stadionu, imaju navijačke rekvizite, pevaju a nisu navijači.
način upotrebe: potpuna nezainteresovanost za zbivanja na terenu („šta gledate ove pičke, gledajte kući snimak, došli ste da navijate“). Najbitniji momenat je dizanje koreografije i paljenje pirotehnike. Kada se sve to ufotka, posao je obavljen. Ostatak utakmice se ODRAĐUJE pevanjem pesama bez ikakvog osećaja za momenat i zbivanja na sportskom borilištu te se pesma ne prekida ni kada se da gol ili isti primi. Ova grupa građana takođe smatra da su osvojene titule njihove (za poraze su naravno krivi samo igrači) te da je klub tu zbog njih a ne oni zbog kluba, pa se neretko dešava da su za to dobro i plaćeni. Često dolaze na stadion ne znajući ni ko igra i ne tuguju kada njihov tim izgubi ako je dobijena utakmica na tribinama. 
neželjena dejstva: u koliko se počne sa konzumiranjem samisebisvhrhandola još u pubertetu, velike su šanse da klub nikada ne zavolite
rok upotrebe: ako kaplje vicalo, onda duže. U suprotnom kraće, dok se ne nađe druga zanimacija

PRORAČUNATIS-
sastav: ekipa okupljena oko matematičkih simbola.
način upotrebe: u tuču se ide isključivo kada je ekipa daleko brojnija i naoružanija. „Poraz“ nikada nije opcija, te ko se usudi da se pobije bez da dobro prostudira situaciju, pita vođu a još dobije i batine, istog momenta popija ukor pred isključenje. Više se cene ekipe bez poraza (koje se zapravo i ne peglaju već X godina) od onih koji su svakodnedno u akciji ali ponekada i dobiju po dupetu.
neželjena dejstva: fer peglanja su šuplja priča i teška mašta dok je obično šaketanje romantizam.
rok upotrebe: iskenjam vam se u minuse i pluseve. Kada je to sranje izmišljeno ljudi su počeli da ostaju prvo bez zuba, delova lobanje a onda i bez života.

KOPIJADIL-
sastav: potpuni ili delimični nedostatak indetiteta i bezsramotna želja da se izgleda i ponaša kao svoj idol.
način upotrebe: svakodnevno pratiti navijačke trendove i raditi na svom konstantnom usavršavanju na tom planu. Što manje originalnosti i sopstvenog imidža, to više ultra mentaliteta. Svaka ekipa treba da radi koreografije, da crta grafite, štampa nalepnice, piše parole o istim temama, solidariše sa svim i svačim (osim sa Grobarima naravno), da ima iste zastave, iste pesme (južno američki ritmovi) i obavezno da se ne nose obeležija u bojama svog kluba nego isključivo crna. Kopijadil se može naći kako domaće proizvodnje (proizvodi „Fabrika Ultrasa“, podbanjički fekalni kolektor bb) kao i nekoliko uvoznih (ultras tifo, ultras world...).
neželjena dejstva: često ćete morati da radite parole i akcije koje se od vas očekuju čak i kada se sa tim ne slažete u potpunosti. Takođe ćete morati da se popišate na svoje nekadašnje principe i na stvari na koje ste se godinama ponosili i da prihvatite tuđu smešnu priču jer slepo verujete da se oni gistro bore za dobrobit svih.
rok upotrebe: saberite se Grobari, koji vam je kurac?


Dragi Jovane, nadamo se da smo Vam dosta pomogli i da ćete uz našu pomoć rešiti vaš problem sa zatvorom.

Pre upotrebe detaljno proučiti upustvo. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek posavetujte se sa vašim vođom ili administratorom!

Kutija (tekst iz trećeg broja)

Najbitniji deo svake navijačke priče je drugarstvo. Nekad je neko lepo i tačno rekao: “Koreografija tribini daje spektakl ali je drugarstvo čini velikom”…
Dakle, nije tribina velika ako nas ima ‘milion’, već ako smo tu jedan za drugog, u bolu i u radosti, i kad dođu nevolje, i kad dođe tuga, kada nas sreća napusti… Lako je stajati iza parole ‘brat za brata’ kada je sve ful, kada se slavi... Savršeno stanje stvari je samo jedna strana navijačke medalje. Ovde se radi o njenoj drugoj strani.

A druga strana medalje je trenutak kad stvari krenu po zlu, trenutak kada treba pomoći bratu koji je u nevolji zbog istog Kluba koji voliš i TI, i grupe kojoj pripadaš i TI.

Svako od nas zna barem nekog ko je najebao zbog toga što je, onako kako je smatrao da treba, branio ime i čast Partizana i Grobara. Jesmo li se ikada zapitali, onako sami pred sobom, šta smo mi lično uradili da tom nekom olakšamo muke u kojima se našao? Ranije je bio gotovo trend da se unesrećeni Grobari, naša braća sa tribine, prepuštaju sami sebi. Ipak, dolaskom mlađih snaga, u poslednje dve godine, taj trend je krenuo da se menja, na moju veliku radost.

Ja sam, u stvari, i došao na ideju da napišem nešto na ovu temu zbog kutije koja gotovo na svakoj utakmici kruži među nama, zabranjenim delom grobarstva. Ako me je nešto u moru svih ovih sranja obradovalo, to je upravo ta kutija. Kutija koja je bukvalno tračak nade, i dokaz da nije sve tako crno i beznadežno kao što se čini… Nisam vičan pisanju nekih patetičnih obrazloženja, pa ću odmah preći na poentu priče i biti direktan. 

Poenta ove priče je: LJUDI, UBACUJTE NOVAC U KUTIJU, ko koliko može, ko koliko ima, ko koliko misli da treba... samo ubacujte. Popijte jedno piće manje, smanjite iznos tiketa koji uplaćujete za neku simboličnu cifru, žrtvujte se za one koji su se žrtvovali za sve nas.

Zabranjenih Grobara na utakmicama ima po par stotina. U tom slučaju bilo koja simbolična cifra pomnožena sa npr. 300, (koliko nas u proseku dolazi na svaku utakmicu) prestaje da bude simbolična, i u zbiru postaje prilično ozbiljna.
Recimo da iznos koji svaki Grobar na svakoj utakmici izdvaja bude presmešnih 50 dinara. Za tih 50 dinara više ne možeš da kupiš ni jedne obične žvake. Toliko otprilike košta jedno pivo ispred dragstora, a u kafiću, sa tim iznosom u džepu, možeš da dobiješ nogu u dupe i crvenilo u licu.
Hoću da kažem, svako ima tih prokletih 50 dinara u džepu, i nije nikakav problem da ih izdvoji jednom ili dva puta nedeljno (a u našoj situaciji često i ređe od toga). Naravno, ko je u mogućnosti, neka da i više para, ali osnovna ideja je da svako od nas ubaci u kutiju tih famoznih 50 kinti. Sada zamislite o kojoj bi se svoti na kraju samo jedne polusezone radilo da na svakoj utakmici u toj polusezoni SVI damo po 50 dinara za one kojima bi ta svota značila BAŠ MNOGO? Ne znam za vas, ali ja bih rekao da je to itekako respektabilna cifra, s obzirom na vreme u kome živimo. Dodajte tome i da od svake stvari koju kupite u našem butiku zarada odlazi tamo gde treba a dobrim delom upravo u svrhu pomoći našim durgarima u problemu, i već ćete moći da budete ponosni na sebe, a i tribinu kojoj pripadate.

Jednostavno, ako si pre svega čovek, a onda i Grobar, priloži u kutiju. Priloži, da ne bi posle kad, ne daj Bože, zaglaviš robiju, kukao kako su braća zaboravila na tebe, a tebe je do tog trenutka za braću bolela ona stvar, i nije ti palo na pamet da se sa njima solidarišeš.

Dakle, uz malo organizacije, i neverovatno malo dobre volje moguće je uraditi veliku stvar. Organizaciju, tj. kutiju imamo, dobra volja je na nama, posetiocima istočne tribine, hale sportova i svih ostalih mesta gde obitavamo u ime nade za bolje dane. Jer, svako u džepu ima bar tih 50 kiniti, samo je pitanje da li hoće da ih da... da bi se i njemu dalo ako ne daj Bože, zatreba.


“Građanin”

"Na žalost, nisam uspeo..." (tekst iz trećeg broja)

Ako nekome iz „hardcore“ ekipe Grobara sa početka i sredine osamdesetih kažete ime i prezime našeg uvaženog sagovornika, verovatno će vas pogledati začuđeno, s licem čoveka kome dobijena informacija ne znači ništa. Ukoliko mu pak, pomenete nadimak „Italijan“, razgovor će krenuti u sasvim drugom smeru.

Ko je, tih godina, kako bi se danas popularno reklo, bio „u priči“ ne može a da ne zna čoveka koji je svojim sprovedenim i nesprovedenim idejama pokazivao, šta znači biti navijač, šta znači ona, sad već pomalo izlizana sintagma „Grobari- avangarda“ i šta znači voleti Partizan i tribinu, a ne tražiti ništa zauzvrat.


Odakle nadimak “Italijan”?
Osamdesetih godina, kada su krenuli da se organizuju navijači kod nas, navijačka scena u Italiji je bila najbolja. Bio sam u Italiji na utakmici u to doba,  i  istovremeno počeo da se dopisujem sa nekim Italijanom. Meni je taj način navijanja, sa koreografijama i  bakljadama, uvek bio interesantan, i pošto sam ga na Jugu zagovarao, došao je i nadimak “Italijan”.

Koje je tvoje prvo sećanje na Jug? Kada si se “zarazio” navijačkim tripom?
Otac me je vodio na utakmice od sedme godine, na zapad i istok.  Sa 13 godina sam dolazio sa njim do stadiona, a tamo svako na svoju stranu, on na zapad a ja na Jug . Od sezone 1978/79 sa ortacima samostalno krećem na Jug.

Šta je tebe kao klinca (adolescenta), najviše privuklo na Jugu?  
(Ja sam još adolescent - smeh) Usadjena ljubav prema Partizanu,  zatim prema sportu. Ipak, mene prema celom tom navijačkom tripu, nije pokrenuo Jug, već ono što sam  video u Italiji. Želja mi je bila da izgledamo poput njih. Kao klinac, gledao sam  i utakmice na Ostrvu, i već tada sam shvatio da atmosfera na našim stadionima, nimalo ne zaostaje za onim u Evropi.

Pošto si pomenuo Engleze, a imaš nadimak “Italijan”, možeš li d a uporediš ta dva stila navijanja?
Tada su Italijani bili na vrhuncu, sa sjajnom organizacijom. To je zaista bilo nalik armiji. Najviše sam se družio sa Veroninim navijačima. Verona je bila mala, ali  su imali ozbiljnu navijačku grupu. Ceo grad je živeo za klub. Ušli su iz druge u prvu ligu, potom  igrali u Kupu šampiona. Upoznao sam tada razne slojeve ljudi u njihovoj ekipi, od automehaničara do doktora. Šarolikost, zastave, koreografije, baloni, baklje, želeo sam da to prenesem kod nas, ali  nažalost nisam uspeo.
Sa druge strane, kod Engleza je uvek sve bilo isto: šal, navijanje, ništa kreativno, a  mislim da smo mi kao narod kreativniji (sposobniji), od njih.

Šta misliš, zašto tvoja ideja da se Grobari okrenu italijanskom  načinu navijanja nije zaživela?
Mi smo pored toga što smo kreativni, i dosta “anarhični” kao na rod. Možda je greška što nismo imali jednog lidera. Pampi je bio taj koji je sve to stopirao, vodio  je glavnu reč. Bio je najjači. Sećam se da smo u to vreme nabavili rolne za kase i da sam dovodio Pampija i Trlaju kod mene na gajbu na V sprat da ih bacamo. Zanimljivo, Trlaja me je podržavao u mojim  idejama, protiv je bio Pampi.  Žare je voleo da cirka, da kara, divlja, uopšte da se ponaša onako kako  se smatralo da se ponašaju Englezi.
Ipak, niko od njih nije otputovao za Englesku da vidi to na delu. Poenta je da je sve bilo anarhično. Sećam se, takodje, da smo nas nekoliko gledali čuvenu utakmicu  na Hejselu izmedju Liverpula i Juventusa, i da je Pampi veličao Engleze kao huligane.  Kad je počel a tuča, on je govorio: ”Evo, prebiše ih Englezi”, želeći time da mi, na neki način dokaže da su Englezi najjači. Ali, kad su Italijani utrčali u teren i kad je onaj tip izvadio pištolj, ja sam mu uz vratio, sa: “evo, vidi šta su pravi huligani”.
Prva baklja koja je zapaljena u Beogradu, bila je zapaljena kod  mene u stanu. Izmedju ostalih, tu je bio i jedan od glavnih ljudi sa severa. Zamračio sam sobu, i sekli smo baklju na dva dela. Bili su tu Pampi, Trlaja, Žare, Rus,…Sećam se da me je Žare, na komplet an taj prizor, samo pitao: “imaš li ti neku rakiju da cirkamo?”… Možda je ova njegova rečenica najbolj i odgovor na postavljeno pitanje.

Dosta mladjih navijača se poziva na anarhiju, a sve je evidentn ije da je razlog tome nesposobnost da se organizuje bilo šta kreativnije. Šta je za tebe značila ta “ anarhija”?
Meni se to iskreno nije dopadalo. To je zapravo bila samovolja  i moć pojedinaca, maltretiranje par ljudi. Nisu imali nikakvu viziju.  Anarhija nažalost nije bila  posledica nekog konkretnog mišljenja i jasnog stava o bilo čemu, nego posledica totalno različitih pog leda na svet.

Da li ti je sa ove vremenske distance,  žao što si se “pre vremena” povukao sa tribine?
Naravno da mi je žao. Videlo se da dosta toga zavisi od vodje, organizacije. Što su danas cigani bolji od nas? Pa upravo zato što postoji hi jerarhija, što imaju jednu jasnu dozu odgovornosti. Ne može me niko ubediti da kod njih ne postoje anarhisti, ovi, oni... Cigani su jedinstven primer kako Srbi najrazličitijih mentalnih sklopova mogu da  se slože. Zato moraš da ih ceniš i poštuješ.
Evo, i da vi, Zabranjeni, dodjete da vodite tribinu, takodje sam ubedjen da ne bi uspeli da se izborite za njenu jasnu i definisanu sliku i fizionomiju. Mislim da, jednostavno to nije u sklopu grobarskog mentaliteta. Isuviše dugo traje pogrešno vođenje tribine,  preko 20 godina. Daj bože da se rodi neki Sparatkus medju vama i da “oslobodi robove”…Nažalost, znam o kako je Spartakus završio.
Vratio bih se na vreme dok sam bio aktivan. Tada niko ništa nije uzimao od kluba, sad su  plaćenici, žive za račun kluba. U moje vreme niko ništa od kluba nije uzimao. Nije bilo te vrste kriminala. Postojali su kriminalaci i navijači u povoju.

Da li smatraš da je uzročno – posledično povezana pojava plaćen ih navijača i kriminala, sa sunovratom Partizanovog  “juga”?
To je kompleksno pitanje, ali je odgovor na njega logičan i dat  je u samom pitanju. Najveći problem kod nas je što su na površinu najčešće isplivavali ljudi bez ideje i navijačkog mentaliteta.

Dinamo Zg - PARTIZAN 82/83

U priči o navijačkom pokretu osamdesetih, nezaobilazna tema je  rivalitet na relaciji Beograd – Split. Torcida često potencira da Grobari nisu baš bili čest i brojan  gost u Splitu i stiče se utisak da se na neki način želi umanjiti neki “mit” o Grobarima tog vremena.  Kakva je bila Torcida tih godina?
Što se mene lično tiče, Torcida je tih godina predstavljala otprilike ono što sam ja želeo da vidim kod Grobara. Iznosili su velike barjake, bubnjeve, rolne, baklje, sve što im je bilo dostupno. Mene je možda podvesno više nerviralo ne što su Italijani takvi već  i oni pa je bilo realno da je to moguće bilo napraviti i kod nas. Tih godina je bilo nekih kontakata sa splićanima. Ali ono što je činjenica je da je njih uvek mnogo više bilo ovde nego nas tamo . Ali nikako razglog tome nije bio strah Grobara da se ide u Split. Ovde realno nije bilo velikih  okršaja sa njima jer su uvek imali pratnju policije. Mi smo kamenovali njihov autobus kod Palasa. Cela ta priča da je to kamenovanje bilo zbog skraćenice NDH (naš dragi hajduk) je ustvari bila i u  to vreme politički iskorišćena i predimenzionirana. Pampi, Trlaja i cela ta ekipa su bili u Splitu više puta, sećam se i njihovih priča kako su se par puta i tukli sa njima tamo. I ti kontakti  sa njima su bili kada su oni igrali sa ciganima ovde. Ali u suštini nije tu bilo nikakvog straha od  odlaska u Split već jednostavno sve u sklopu mentaliteta. Dešavalo se da nas “bez ikakvog razloga”  ode 700 na Kantridu jedan vikend a onda deset puta manje na neko drugo gostovanje. Dinamoi su sa druge strane dosta zaostajali za njima. Kada je krenuo taj rivalitet i kada je stvorena takozvana “velika četvortka” mi smo i ostvarivali kontakte sa spićanima ne da bismo ih kopirali već da bismo čuli  kako oni razmišljaju. Ni njih ovde nikada nije bilo mnogo. 150, 200, 250… Oni su i tada imali klub ove navijača i iskreno nama je to tada bilo smešno. Iz ove perspektive realno to je bila greška, jer se na taj način razrađivala mreža navijača i lakše se organizovalo. BBB su sa druge strane tek bili u povoju u Zagrebu nas je uvek bilo mnogo više, moje lično mišljenje iz prostog razloga jer se tamo stizalo lakše i brže. U Zagrebu su tih godina ipak bile ozbiljne tuče, jedne godine nas je sigurno 800-900 išlo u korteu ka stadionu kada su nas zagrebčani napali iz neke šume. Tu se sećam da je jedan od Grobara imao i mali improvizovani molotovljev koktel koji je bacio i sprečio njihov napad. To je bio neki period između 1982. i 1984. čini mi se da smo pobedili 2-1 ali nisam 100% siguran.

Nacionalizam?
Druga su vremena bila. Nacionalizam, sve do pred kraj osamdesetih nije bio toliko izražen. Nije moglo da se kaže da smo mi dominantno bili nacionalisti i četnici. Bilo je srpskih zastava sa petokrakom, ali ništa “napadno”. Ni kod nas ni kod drugih. Možda tek neke 1986.-87. godine kreću neki sporadični izlivi nacionalizma. To se naravno odnosilo na utakmice sa hrvatskim klubovima. I Pampi i neki drugi ljudi su to pomalo potencirali.

Koja gostovanja iz tog perioda pamtiš kao najzajebanija?
Tri gostvanja gde je uvek bilo zajebano i  gde su bile dobre tu če su: Osjek, Vinkovci i Zagreb. I u ostalim gradovima je bilo zanimljivo. U Sarajevo se uvek išlo u  velikom broju i na Koševo i na Grbavicu. U to vreme, kako zbog podeljenosti naroda, tako i zbog  mentaliteta tamošnjeg stanovništva, u Bosni navijači još uvek nisu bili toliko zastupljeni. Vinkovci  su bili mnogo zajebano gostovanje jer te je bukvalno ceo grad jurio. Babe, dede, mladi… svi su bacali  cigle, mleko, kiselu vodu, jaja. Sa prozora kuća, sa nekog nadvožnjaka. Došli su nam iz leđa i pobacali sve živo na nas. Sećam se da je bilo mnogo krvavih glava.  Ostala mi je tada je bila scena kada  ih je naš vođa “razgrtao” sekirom.

Najmasovnija tuča?
Gore pomenuti Zagreb je namasovnija tuča na gostovanju a bilo j e i par dobrih i masovnih tuča sa ciganima. Sećam se jedne na autokomadi, čini mi se da je utakmca z a 1-1 na njihovom stadionu mislim da je Mance dao gol.

Vinkovci 1983.

Neka anegdota iz “tvog” vremena?
Bio nam je u poseti jedan od vođa navijača Lacija 1985. godine,  koji su i u to vreme važili za krajnje desničare. On je bio totalna suprotnost od svega na šta se  u Jugoslaviji tog vremena naviklo između ostalog, imao je i Musolinijevu tetovažu. Postojala je ideja- ne da se napravi prijateljstvo, nego da se od njih nešto nauči. U jednom trenutku je on popet na šipku i sve je to ok funkcionisalo dok ga Pampi nije nokautirao iz nekog razloga.
Što se tiče priče sa Veronezima i njihovom utakmicom protiv zvezde, ja sam poslao moj i Pampijev telefon jednom od njihovih vođa. On je iz nekog razloga zvao mene. Malo su bili skeptični jer je ovo bila komunistička zemlja pa nisu znali šta da očekuju. Njima Beograd bio prvo evropsko gostovanje. Naša udarna ekipa je bila na toj utakmici i bili smo zajedno sa  njima na jugu. Cigani su posle tekme bili toliko besni da su nas spustili na teren dok se oni ne raziđu. Naši ljudi su ih napadali za vreme utakmice i to ih je dodatno razbesnelo.
Na putu za Mostar, na utakmicu sa Seltikom, grobarski konvoj se zaustavio u nekom bosanskom selu. Kako obično biva u takvim prilikama, krenulo se u razbojnički pohod sa željom da se pohara sve što se može. Stojeći na čelu kolone Žare je naredio: “Kuće koje imaju svinjac ne dirajte, oni su naši”.

Postoji knjiga o navijačima Verone u kojoj je slika na kojoj je  zastava čiji si tvorac. Možeš li nam reći nešto više o kontaktu sa njima?
Sve je počelo baš oko te utakmice sa ciganima. Druga su vremena bila, mnogo je lakše bilo otići bilo gde. Pasoš u džep, na voz- i za noć si tamo i odeš i pogledaš neku utakmicu. Na jednu od utakmica nas par je  otišlo sa tom zastavom i doživili smo da ceo stadion skandira “Partizan”! Samu zastavu sam ja privatno napravio jer sam imao kontakt sa njima. A nisam hteo da pravim zastavu tipa “Partizan – Verona”  ili nešto slično da ne bih imao ili da ne bih pravio bilo kakav problem ovde. Jednostavno je napravlje na zastava Brigate Belgrado koja je nošena na tih par utakmica.

zastava BRIGATE BELGRADO

Vratimo se Grobarima. Smena generacija na Jugu?
Kada sam ja počeo redovno da idem, Pampi i ekipa su već bili tu . Bilo je bitno da dođeš, pogledaš utakmicu, navijaš. Svi smo mi znali i za Voju i ostale starije  navijače ali nekako se sama od sebe izdefinisala ta nova generacija koja je uslovno rečeno “preuzela  šipku”. Ja ne mogu tačno da se setim kako sam se upoznao sa Pampijem i celom tom ekipom a da nisam dobio šamar ili loše prošao jer mu se nisam svideo.

Po čemu su se Grobari tih godina suštinski razlikovali od ostalih navijačkih grupa pošto u današnje vreme gotovo svaka navijačka grupa manje ili više liči jedna na  drugu?
Šta god drugi pisali i pričali, ono što je nas odlikovalo tih godina je što smo realno bili začetnici huliganizma na ovim prostorima. Celoj toj generaciji je bilo bitno samo da se ode na tekmu i da se napravi neko sranje. Eto ja sam se prvi trudio da ličimo na Italijane i napravimo nešto i po tom pitanju. Od svega, uspeli smo da napravimo skoro tri koreografije (smeh). Toliko nije bilo zainteresovanosti da se energija troši na te stvari. Stvarno smo bili “Kaznena ekspedicija”. Uz svo poštovanje prema ciganskoj ekipi iz tih godina, ipak oni nisu imali tako kvalitetnu huligansku ekipu kao mi. Šteta što se na to nije nadovezala i ova druga priča, priča vezana za izgled tribine i koreografije. Ipak, mogu da kažem da smo do 1988. godine u generalno gledano,  imali navijačku prevlast u gradu nad ciganima. Bilo je naravno i poraza ali kada se sve sabere bili  smo ispred njih.

Napravio si odličan šlagvort za sledeće pitanje. Mi i cigani?
Sve je tada bilo drugačije nego danas. I mi i oni smo imali šarenoliku ekipu, mada smo mi bili, da tako kažem, malo urbaniji i avangardniji od njih. Sa druge stra ne, oni su lakše prihvatali neke navijačke novitete. Prva baklja u Beogradu je zapaljena kod mene u stanu ali se to tada nije svidelo našim vođama  i cigani su nedugo zatim upalili baklju na stadionu i to je zaživelo. Dešavalo se, takođe, da na prva organizovana i veća gostovanja neki od cigana idu sa nama.

Da li je neki deo Beograda tada bio posebno poznat kao uporište Grobara?
Novi Beograd je bio naš. I zbog Pampija i Trlaje, ali i zbog toga što smo basket igrali u Hali na Novom Beogradu.

Unutrašnjost?
Novi Sad je po meni bio bez premca. Brojni su i organizovani bili i Kragujevac i Niš. Dolazili su naravno ljudi i iz drugih delova zemlje. Popularne Muje iz Doboja, Grobari iz Trepče, Kosovske Mitrovice...

Partizan i Grobari danas?
Najbolji primer je poslednji košarkaški meč sa Cibonom u Pioniru. Onakav autogol  mogu samo Grobari sebi da prirede. Na stranu da li ćemo se ujediniti ili ne. Pominjem to kao najbolj i primer nemogućnosti
da jedna ozbiljna i organizovana struktura iskontroliše da li će se bacati petarde ili ne. U globalu, kako ja stvari danas vidim sa strane, opet je problem ta organizacija - kao i  pre 30 godina. Bilo je par dobrih koreografija i akcija ali uvek to može i mora bolje. Sa druge strane na stadionu je sumorno i vlada korupcija. Još smo i dobri.
Generalno, mislim da će se i država i uefa više pozabaviti “problemom” navijača  i da će navijačka subkultura biti u velikom problemu da opstane u nekom obliku kako je to do sada bilo.

Kult tribine?
Ljubav prema Partizanu je jedno. A ljubav prema navijačima i celoj toj subkuluturi se rodi onog momenta kada vidiš da se nešto dešava, i da si deo nečega. U moje  vreme “dešavali” su se oni jednostavni barjaci. Pevalo se i navijalo, mada repertoar i nije bio naročito bogat. Bio je onaj parni valjak na proslavi titule 1978. godine. Sve to privuče čoveka.

Savet mlađima.
Moraš da budeš navijač. Moraš da se posvetiš tome ako si već od lučio da budeš d eo te priče. Ne možeš
da budeš instant navijač ili neko iz neke interesne sfere koja  nema veze sa stadionom. To nije to. Treba da se angažuje više ljudi koji će biti posvećeni, ne očekujući ništa za uzvrat. Iako sada stanje ne deluje sjajno verujem da će se pojaviti neka “armija”  koja će sve pokrenuti na bolje.

Redakcija fanzina 4. X zahvaljuje se našem sagovorniku na izdvojenom vremenu, a kolegi JLB-u na
nesebičnoj pomoći.

Radnički - PARTIZAN 83/84